САБОР У РАСУ И КРАЈ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

“Стефан Немања (1166-1196) је у току своје дуге владавине морао да обави неколико сложених послова, а да истовремено прекрши устаљене обичаје. Непоштовање обичајног права и увођење у политичку праксу непознатих поступака, представљало је својеврстан прекршај, па су поступци такве врсте у државним пословима захтевали легализацију, а то се могло учинити једино сазивањем државног сабора. Представничко тело није прелазило ћутке преко кршења старих обичаја. О томе су сачувана занимљива обавештења у житију Стефана Немање које је саставио Стефан Првовенчани. У житију, поред осталог, пише како је Немања сазнао од једног свог „војника” да се у његовој држави укорењује јерес, највероватније богомилство. Српски велики жупан знао је шта му ваља чинити, па је одмах позвао „свога архијереја Јефтимија, и монахе с игуманима својим, и часне јереје, и старце и велможе своје, од малога до великога“. Другачије речено, српски велики жупан са- звао је свештенство и властелу, па је тако на најкраћи начин одређен састав представничког тела. Иницијатива је припадала владару. Он је одредио време и место (град Рас), где ће се окупити сабор. Пред окупљеним скупом Стефан Немања је бираним речима осудио јерес и јеретике, а потом се развила „велика распра” или дебата, колико верска толико и политичка. Док је трајала расправа, пред сабор (скорь) је изведена млада властелинка, која је била удата за властелина јеретика, па је отуда побегла и затражила заштиту од владара. Извођење властелинке пред сабор и њено сведочење о понашању јеретика, представљало је очигледан доказ да јеретици угрожавају породицу, основну ћелију друштва, а тиме и темеље поретка у држави, што се морало спречити. После окончане „распре“ и доказног поступка, велики жупан се договорио (ськесѣдовать се) са рашким епископом, монасима и велможама својим, па наоружавши неке од „славних” велможа, одаслао их је да кажњавају јеретике. Упућивање наоружаних ратника да кажњавају један део владаревих поданика, међу којима је било и угледне српске властеле, представља до тада непознату појаву, за чију је легализацију била неопходна подршка државног сабора. Сасвим је разумљиво што владарев предлог није олако прихваћен, што се развила дебата и што су били потребни докази. Без подршке већине учесника на сабору, владар се не би усудио да пошаље војску против својих поданика. кажњавани, а по речима Стефана Јеретици су сурово и селективно кажњавани, а Првовенчаног, велики жупан, једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупивши, разда прокаженима и убогима. Потпуно је уништена њихова економска снага и политичка моћ, тако да више нису представљали опасност за државу Немањића. Наведене чињенице истовремено показују да је овај Немањин сабор имао радни, а не свечани карактер и да је на њему вођена расправа пре него што је постигнут договор. 

На другом по реду познатом сабору из тог времена, Стефан Немања се одрекао престола (1196) и одредио за наследника свог сина Стефана, што је привукло пажњу савременика. О том знаменитом догађају сачувана су четири различита описа, која су потпуно сагласна једино по питању смене на престолу. Већу поузданост имало је казивање Стефана Првовенчаног, наследника престола и најистакнутије личности на сабору, као и писање Светога Саве, јер је о том догађају стекао сазнање и од Стефана Немање и од Стефана Првовенчаног, а вероватно и од других учесника на поменутом скупу. Знатно је мање поуздано излагање монаха Доментијана и монаха Теодосија. У житију светог Симеона, његов син Стефан Првовенчани даје добар опис учесника на сабору, када каже како Немања „призва к себи супругу своју и синове своје и архијереја својега по имену Калиника, и приставнике дјелом, и кнезова земље своје који су над властима, и војводе и војнике“. У овом представничком телу свештенство је малобројно и без значајнијег утицаја на догађаје, а заступа га рашки епископ Калиник који је замонашио Немању. Световни део сабора је знатно бројнији. Поред владара, његове супруге и синова, присутни су сви чланови централне државне управе, затим најистакнутији представници локалне управе, односно „удеони“ кнезови или „земаљски“ кнезови, потом војводе као војни заповедници и „војници“, а тачније властела или племство. Пред окупљеним скупом Немања је одржао краћи говор ,каже његов наследник Стефан Првовенчани,: „И устав с престола својега, предаде му га са сваким благословом”.”

 

Извор: М. Благојевић, Српски сабори и сабори отачаства Немањића и Лазаревића, Глас књига 14, Београд 2008, 9-11.