САТАНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН У КАСАРНИ У ВРАЊУ 1993. ГОДИНЕ
Аутор: Јован Петровић
Тог 2. јуна 1993. године десетак војника који су служили војни рок у касарни ,,Јужноморавске бригаде” у Врању окупили су се у канцеларији претпостављених официра да би погледали утакмицу. Док је пренос трајао они су успут разговарали о томе шта ће радити када за неколико дана им се буде завршило одслужење војног рока. Неко ће покушати да упише факултет, некога ће сачекати девојка, неко ће се бавити спортом, а сви ће покушати да пронађу неки посао иако та 1993. година уопште није био перспективна по том питању. Једино што им је ишло у прилог јесте њихова младост односно енергија коју човек тада има. Војничко искуство које су стекли претходних месеци им је свакако помогло да у тој својој младости буду зрелији и чвршћи да би лакше могли да остваре жеље и достигну циљеве. А војничка вештина није била на одмет и због тога што је рат на простору некадашњих југословенских република Хрватске и БиХ увелико трајао и што је постојала реална опасност да се прелије и на тадашњу Савезну Републику Југославију.
Улаз у касарну и павиљон где су војници боравили
Након преноса утакмице пошли су на спавање. Прошла је поноћ и наступио је 3. јун 1993. године. Тетоважу на руци са тим датумом имао је војник Јожеф Менедер, пореклом из Бајше која се налази у близини Бачке Тополе. Он се налазио у притворској јединици касарне због насилничког понашања према војницима. Овде је 1. јуна 1993. године написао писмо својој породици које ће убрзо и послати. По сведочењима био је врло чудног понашања којим је ширио око себе негативну и помало мрачну енергију. Пре доласка у војску радио је као помоћни радник у погребном предузећу као несвршени средњошколац. Психолошку проверу пред војни рок, за који се иначе сам пријавио, прошао је са највишим оценама па је његово насилничко и чудно понашање повезивано са неприлагођеношћу условима боравка у касарни. Његовом одласку у војни притвор претходила је изјава његовог десетара Јовице Стошића (34) из Алексинца, да постоји опасност да ,,уради нешто непредвиђено“.
Просторија унутар павиљона где су војници спавали
Поменутог 3. јуна 1993. године, око два сата ујутру, Јожеф је успео да побегне из притворске ћелије. Пронашао је секиру и са њом је ранио и онеспособио стражара Горана Антића (21) из Приштине, а затим му одузео и оружје- пушку Застава М70. Након тога је ушао у павиљон касарне и кренуо ка спаваони групе војника са којим је служио рок. Пре улаза у спаваону затекао је у ходнику помоћника дежурног и пуцао у њега а затим је пуцао и на војнике који су спавали. Тада су страдали:
- Дејан Обрадовић (20) из Бешке.
- Драган Илић (22) из Ниша.
- Александар Стојановић (18) из Ваљева.
- Драган Додић (22) из Содерца код Врања.
- Милан Весић (19) из Александровца
Након тога Менедер се упутио ка канцеларији заставника Миливоја Миладиновића (39) из Лесковца код Кнића, у чијој канцеларији су војници неколико сати раније гледали утакмицу, и убио га. Затим одлази у умиваону, стаје пред огледало, наслања цев пушке под браду и извршава самоубиство.
Јожеф Менедер, слика из војне књижице Милан Весић, једна од жртава
Док су пуцњи одјекивали остатак касарне дигао се на ноге и узбуну. Део војске је узео оружје и у борбеном поретку су кренули да осигурају место пуцњаве и ликвидирају за њих непознатог нападача. За њима је ишло и медицинско особље због претпоставке да има оних којима ће требати помоћ. Њихова забринутост почела је када су видели рањеног Горана Антића али ће прави шок уследити када су затекли призор у ходнику касарне, спаваони и умиваони. Онима који су давали знаке живота успели су да пруже прву помоћ и спроведу на даље лечење. Поред поменутог Горана Антића одведени су и:
- Ален Матић (18) из Доње Грабовнице код Ваљева.
- Славиша Веселиновић (19) из Вршца.
- Жељко Живковић (19) из Кикинде, који је рањен у покушају да заустави Менедера.
- Јовица Стошић (34) из Алексинца, који је и пријавио Менедера због насилничког понашања.
Умиваона унутар павиљона где је после злочина Менедер извршио самоубиство
Прва три војника су преживела рањавање али десетар Јовица Стошић је подлегао повредама у врањанској болници. Убијено је седам војника а рањено је четворо. Обдукција страдалих војника и њиховог убице је открила поменути детаљ са почетка текста- убица је имао на руци истетовиран датум на који се десио овај злочин. Од тога је кренула истрага у правцу његове родне куће у Бајши. Оперативним радом агената безбедности Војске Југославије, коме је значајно допринео својим ангажовањем инспектор полиције и стручњак за случајеве везане за деловања секти Зоран Луковић, долази се до података да је Јожеф Менедер своје слободно време проводио са друштвом које је заједно са њим делило интересовање за ,,death metal” музику, хорор филмове и литературу везану за ту тематику
Инспектор Зоран Луковић, слика из 2007. године, и заменик начелника Генералштаба ВЈ генерал-пуковник Драгољуб Симоновић у пратњи припадника војне безбедности у врањској касарни након злочина
Оваква интересовања су ишла чак до те тачке да су своја дружења често организовали на гробљима током ноћи а та окупљања су понекад укључивала и скрнављења споменика и гробова. Ово је свакако наговештавало да може бити узрок Јожефових испада у касарни који су претходили масакру али када је претражена његова соба пронађени су метални обрнути крст на црном канапу, метални знак обрнутог пентаграма, разне амајлије и цртежи, часописи и литература која је указивала на то да је припадао секти ,,Лоша вера” која је једна од фракција међународне сатанистичке секте ,,Црна Ружа“. Писмо које је послао породици два дана пре злочина потврдило је да је злочин у Врању био инспирисан учењима из те литературе и сведочи о томе колико је његова свест била помућена учењем и праксом која је та секта баштинила. У њему је тражио да му приликом сахране ставе у сандук главу од срне док о самом злочину говори да је продукт његовог уверења да је он рођен да убија и да једноставно злочин је морао да почини, иако напомиње да је то требао да уради на неком другом месту али је дошло до промене плана. У наставку истиче његову убеђеност да ,,зло увек побеђује добро” и да ће се он ,,после смрти поново родити да би опет убијао”. Део који говори о промени плана потврђује да је Менедер планирао да почини некакав злочин и отвара могућност за веровање да је сам злочин у Врању био инспирисан дојавом или наређењем некога из секте којој је злочинац припадао.
Делови писма Јожефа Менедера породици у Бајши, енглеска реч ,,death”(смрт) написана крвљу
Новинар Боро Лазукић је у једном броју популарног листа ,Борба” током 1992. године први у јавност изнео податак о постојању ове секте. Помињао је своје откриће о томе да се између 1500 и 2000 младих људи, који су били чланови секте, окупљало на суботичким гробљима ради извођења сатанистичких ритуала у којима је главну улогу имала извесна особа која је у тим приликама водила ритуал на српском и мађарском језику и носила маску и капуљачу због чега је њен идентитет остао непознат. Осим по гробљима чланови секте су се окупљали и по околним шумама унутар и око Суботице, градским стовариштима и дискотекама. Међу члановима је било и доста малолетних особа а национални састав чланова је био прошаран иако су доминирали они мађарског порекла.
Чланци о Менедеровом злочину у дневном листу ,,Вечерње новости” јуна 1993. године
Ово није чудно ако се зна да је у Сегедину, са друге стране мађарско-српске границе, било европско седиште ове секте које је основао Американац мађарског порекла Антон Леви односно Антон Шандор Ла Веј који је још 1966. године основао Сатанистичку цркву у Сан Франциску. Ширење учења секте доживело је успон у периоду када су почеле да се осећају последице распада СФРЈ и ратова за њено наслеђе. Од тог писања Боре Лазукића до 3. јуна 1993. године ово учење је дефинитивно стигло и до Бајше где је живео Менедер. По сведочанствима Александра Стричевића, бившег члана ове секте, ,,Црна ружа” је организована хијерархијски:
,,Постоје људи који су на врху. Те људе уопште не занимају људи на дну. Они су за њих војска која ће урадити све за своје духовне вође. У средини ( хијерархије) су најопаснији људи који су заправо фанатици и који контролишу све нас који смо на дну пирамиде. Циљ свега тога и јесте новац на неки начин. Идеја је да се људи на дну (хијерархије) убеде да се одрекну нечега свога да би помогли братству а заправо се ради о богаћењу индивидуе на врху. У том тренутку ја нисам имао новац али се од мене захтевала лојалност. Нико од нас не зна ко је заправо на врху те пирамиде. Ми (чланови са дна хијерархије) можемо да загребемо до средине. Финансирање постоји са свих страна, да ли из иностранства или одавде. Ту су људи који се налазе на моћним позицијама у политици, јавном животу, области науке и здравља. То је огромна мрежа.”
Димитрије Пастуовић, човек који се бавио истраживањем начина сектног деловања као носилац грађанске иницијативе, нешто слично тврди:
,,Карактеристично је да покушавају да продру у вас, да покушавају да вам промене виђење на свет…Њима је циљ да се ваша комплетна личност, имовина и тело своди искључиво на њега (духовног шефа у секти).”
На основу ова два исказа можемо слободније тврдити да је и сам Јожеф Менедер најпре изманипулисан да добровољно прихвати учење секте ,,Црна ружа” и да је као такав био пријемчив за даљу манипулацију до те мере да је фанатично био спреман да испуни сваку наредбу па чак и такву да убија људе на јавном месту какво је касарна, да не осети кривицу ни грижу савести ни према себи, ни према родитељима и рођацима а ни према људима са којима је делио спаваону. Чак је у таквом стању био толико поремећен да поверује да ће му то дати моћи и способности какве немају обични људи. Онај који га је на све то навео је свакако вешт манипулатор али какав је циљ хтео да оствари предводник секте са врха хијерархије тиме што ће послати наређење своме члану да убија припаднике једне од државних институција остаје и даље питање без одговора. Неки појединци су због свега тога у томе видели прикривену акцију неке непријатељске стране службе којој је прича о сектама била само параван. Поменути део писма Менедера о промени плана за злочин им је свакако ишао на руку да у ово верују.
Александар Стричевић Димитрије Пастуовић
Новинар Боро Лазукић Антон Шандор Ла Веј
Градске власти у Врању су 4. јун 1993. године прогласили Даном жалости и отказале су све манифестације и прославе које су требале да се одрже закључно са 6. јуном 1993. године. Такође поделили су по 50 милиона ондашњих динара помоћи породицима убијених и рањених војника. Злочин изазвао је велике потресе унутар војних кругова који су и без тога осећали велики притисак због нестабилне политичке ситуације, појединих трзавица унутар официрског кадра, укаљаног угледа након неуспеха да војнички спрече политички распад СФРЈ и због тога што су тих година били индиректно и незванично укључени у сукобе на простору БиХ и Хрватске на страни српских ентитета Републике Српске и Републике Српске Крајине, односно њихових војних сила Војске Републике Српске и Српске Војске Крајине.. Како је злочин починио војник мађарске националности а жртве су биле српске националности постојала је могућност да ће ово довести и до националних тензија између Срба и Мађара, истих онаквих какве су већ постојале између Срба и Албанаца.
Славиша Веселиновић у ,,Досијеу”
Ипак до овога није дошло. Становништво Бајше, где су доминирали Мађари, се оградило од чина свога суграђанина и упутило једну правичну критику на рачун војних психолога којима је промакла Јожефова поремећеност. Јожефов чин свакако није подржавао његов имењак Јожеф Барањи, каратиста из Бечеја мађарског порекла који је учествовао као добровољац на страни Срба у ратовима поменутога времена. У сукобима на КиМ 1998-1999. године прославиће се као браниоци своје земље и суграђана Тибор Церна, Мађар из банатског села Дебељаче који је погинуо 27. априла 1999. године у бици на Кошарама, и потпуковник ВЈ Золтан Дани, Мађар из јужнобанатског села Скореновца и комадант 3. дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО која је 27. марта 1999. године у атару сремачког села Буђановци први пут у историји оборила авион ,,стелт” технологије типа Ф-117А НАТО авијације. Двадесет године и четири месеца након Менедеровог злочина на телевизији ,,Прва” приказана је епизода ,,У раљама секти” документарно-играног серијала ,,Досије”. То вече 3. октобра 2013. године јавност је могла да чује сведочење о злочину од Славише Веселиновића, једног од преживелих рањених војника. У Александровцу је 3. јуна 2021. године, на двадесет и осму годишњицу злочина, преминула Милка Весић, мајка убијеног војника Милана Весића. Сахрањена је поред сина, на чијем споменику је било између осталога утиснуто да је био возач тенка Т-55 док је служио војску.
Гроб Милана Весића Милка Весић, Миланова мајка Епитаф на Милановом споменику
Овај текст је писан на основу следећих извора:
- документарна емисија ,,Досије”, епизода ,,У Раљама секти- први део”
https://youtu.be/DclQ1eLdSno?si=iuVvW0tSDpEgFTs4