СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ ИВАНОВИЧ ДОНСКИ

Aутор: Малиша Миљанић

Димитрије Донски (1350- 1389) остао је упамћен по томе што је био први московски кнез који се отворено успротивио татарској надмоћи у Русији. Надимак Донски наденут му је након велике победе над Златном Хордом у бици на Куликовом пољу 1380. године, која се одиграла у близини реке Дон.

По ступању на московски престо, Димитрије Иванович имао је само девет година. У његово име владали су митрополит Алексеј и московски бољари. Димитрије је своју власт успео наметнути 1375. године. Највећи противник био му је Твер и њихов кнез Михаило Александрович, који је 1368. напао Москву, али није имао веће успехе. Напад је поновио и 1370, такође без резултата. Димитриј ће се 1375. и натерати тверског кнеза да му постане вазал.Димитрије је 1371. преузео Рјазањ, одакле је протерао рођака Олега. Јачање Москве забринуло је кана Мамаја. Рат Русије против Монгола започео је 1374. и трајаће све до 1380. Рат је почео тако што је Мамај послао одред од 1500 људи у Русију. Монголи су стигли до Новгорода, где су их Руси напали и уништили. 1377. војска Димитрија Донског заузела је Казан на Волги и Монголима наметнула данак од 5000 рубаља. Казан је припадао Кану Златне Хорде Ареп- шаху. Он је послао своју војску на Русију 1378. До боја долази на реци Пијани, где су Руси поражени, након чега су Монголи опљачкали Нижњи Новгород. Ареп- шах није дуго уживао у победи. Источни део Златне хорде заузео је Тохтамиш, који је био Тамерланов вазал. Он је имао за задатак да заузме целу Златну Хорду. Добивши вест о руском поразу, Мамај је упутио војску на Русију, али је та војска разбијена на реци Вожи 1378. године. Ова победа подићи ће морал Руса.

Мамај је поново припремао напад на Русију. Рачунао је на савезнике- литванског кнеза Јагјела и рјазањског кнеза Олега, који се у међувремену вратио у Рјазањ. Димитрије је знао за овај поход. У августу 1380. је Мамај стигао на Горњи Дон, где је требао да сачека помоћ Литве. Димитрије је у граду Коломни сакупио све снаге. Суздаљски кнез бранио је прилазе из правца Волге. Руски табор појачали су браћа литванског кнеза Јагјела. Руска војска кренула је ка југу. До битке долази 8. септембра 1380. на Куликовом пољу. Војске су бројчано отприлике биле изједначене. Мамај је довукао италијанске плаћенике са Крима. Под командом Димитрија Полимског, Донски је један одред коњице сакрио у шуму. Коњица се пробила до Мамајевог шатора, када се овај дао у бег. Руси су победили, уз велике губитке. Димитрије Донски је рањен. Тохтамиш је срео Мамаја, те уништио остатке Златне хорде. Због овог успеха, Тохтамиш је тражио од Димитрија да га призна за владара, али су Руси то одбили. Тохтамиш ће због тога 1382. напасти на Москву. Димитрије бежи на север, а у граду остају митрополит Кипријан и Димитријева супруга Евдокија. Митрополит је такође побегао, па је стога одбрана града остављена на милост и немилост литванском кнезу Остету. Монголи су га после неколико дана опсаде позвали на преговоре и убили. Москва је спаљена, а преко 20 хиљада људи је одведено у ропство. Димитрије је успео сачувати престо, али је своје људе морао слати Тохтамишу као таоце.
Значај владавине Димитрија Донског пре свега се огледа у томе што је сачувао првенство Москве. Водио је црквену политику. Био је одличан демагог, натеравши рођаке да му признају власт. Један од највернијих сарадника, митрополит Кипријан, склонио се у Литву. Димитрију се то није свидело, па му је забранио да се врати. Литва тада постаје католичка земља. Након смрти Димитрија Донског, маја 1389, Кипријан се вратио у Москву и измирио се са његовим сином Василијем I.
Димитрије Донски је канонизован 6. јуна 1988. у манастиру Тројице- Сергијева лавра.