СЛАВА

Слава, обред првенствено посвјећен слављењу одређеног свеца заштитника породице. Од свог настанка слава представља битну одлику приватног живота српског народа у његовој културној историји. Обичај се јавља под различитим називима: слава, крсна слава, дизање славе, служба, крсно име, благдан, празник, памет, спомен, свети, свето, светац, свечарство, али се њиме обредно слави светац који се сматра породичним патроном. Разликује се од обреда који се практикују у јавној сфери у виду храмовних слава,
сеоских завјетина, школске славе посвећене Светоме Сави, еснафских слава и слава појединих јавних институција.

Према попису постоји око 150 слава од којих су најчешће и најзначајни је: Свети Никола, Свети Архангел Михаило (Аранђеловдан), Свети Јован, Света Петка, Свети Димитрије (Митровдан) и Свети Ђорђе (Ђурђев дан). Слава се као породична традиција преноси са кољена на кољено од оца сину, од сина унуку. Доминантни хришћански, односно православни карактер крсног имена указује на то да се његово поријекло не може тражити прије примања хришћанства.

Одређени елементи слављења светаца потичу након примања хришћанства када је дошло и до христијанизације дотадашњих паганских заштитника. Синкретички облик славе постојао је све док Свети Сава није, реформишући религијски живот, учинио да слава постане православни обред кућног богослужења заснован на утврђеним хришћанским правилима. Овај обред је током наредних векова постао обичај традиционалне културе добивши централно место у српском народном православљу. Слава је један од најадекватнијих показатеља српског националног идентитета, духовног стања и односа према вери. По слави се Срби разликују од других народа, а по славама се разликују међусобно.

Славски или крсни колач (крсница) врста је округлог хљеба и обавезни обредни предмет или јело славског ритуала. Мијеси се од пшеничног брашна са квасцем. Треба да буде што љепше украшен, а ти украси се праве од посног тијеста у облику грозда, птице, разног цвећа и обавезно крста. На сам дан славе домаћин са свештеником или без њега, подиже колача увис, пререже унакрст, прелива вином, окреће од лијеве ка десној страни, ломи, а све ово због здравља и напретка породице, родности земље и у славу предака.

Завјетина је прослављање завјетног дана / сеоске славе, коју празнује цијела заједница; најчешће је прати литијски опход. Ово се обично дешава између Васкрса и Духова, а обичај је познат као заветина, литије, крсти/крсто- ноше (по ношењу крстова пољима и селом). У појединим областима (Лесковачка Морава нпр.) завјетни дан се – у вези са неким изузетним догађајем, несрећом или пророчким сном нпр. разликује од литија/крстоноша.

 

Извор: Енциклопедија српског народа, Београд 2008. 1012-1013 стр