СМРТ КОД ВЛАХА

“Кад у кући неко умре, на врата најстарија жена из фамилије излази пред кућу, седа уз њен угао који нази- вају и крст, и болно нариче. У томе јој се убрзо придру- жују и друге жене које се са њом смењују. Помињу при том добра дела умрлог свих 24 сата колико се он држи у кући. За то време поред његовог тела смењују се страже. Комшије и родбина будно прате где ће покојнику да изађе душа. Проверавају да ли је пажљиво окупан и обучен. Страхују да га, док лежи на покрову, не прескочи мачка, јер би се тада повампирио.

Када нису сигурни да су све то држали под контролом, живи предузимају и превентивне мере. Боцкају покојника глоговим трном по стомаку, или скидају длачице испод његовог пазуха, са гениталија, спаљују их па са тим димом мртвог окаде. На прозоре куће ставе се глогове гранчице које стоје шест недеља да мртваца одбију од чежње за домом и правило је да његова постеља у истом том периоду остане празна.

У неким крајевима Тимочке крајине Власи уз узглавље покојника пале свећу која се тог дана излива по његовој мери. Она је врло танка али мора бити дугачка колико је и човек био висок. Та се свећа назива „стат“. Она гори и дању и ноћу док је покојник у кући, потом прати поворку и на гробљу се након сахране остави да изгори до краја. Врло је битно и како ће се покојник сместити у ковчег који обавезно мора да има леп, обично бели сатенски покров, ћебе и јастучић напуњен кучином у коју се стави бели лук. Уз то живи му додају и разне личне ствари. За старије штап и ножић, флашица са ракијом и вином, за младу девојку огледало, чешаљ и сапун… Свако заслужује да понесе и кесицу са слаткишима која се умрлом стави у руку и тиквицу са водом. Пре него што се покојник изнесе из куће сви укућани ухвате се за ковчег и кажу: „Ми вучемо тебе, немој ти нас”. А када оду до гробља пре ковчега у раку се спушта неко из фамилије. У сва четири угла упали по једну свећу и прелије земљу вином. Душа воли да се скрије па оде у дрво или камен. Зато је код Влаха врло важно да се покојнику подигне споменик. Многи то ураде још за живота како би по свом укусу изабрали облик и боју камена.”

 

Извор: С. К. Старчински, Народна веровања и обичаји, Београд 2010, 99-101.