СПОМЕНКО ГОСТИЋ – СИРОЧЕ, ВОЈНИК И ХЕРОЈ
Споменко Гостић рођен је 15. августа 1978. године у Добоју. Живео је у озренском селу Јовићи, недалеко од Маглаја, са мајком Миленком и баком Видом. Са оцем није имао редован контакт што је свакако оставило трага у његовом одрастању али га није до краја омело у томе да постане вредан, марљив, весео, живахан и знатижељан дечак. По сведочанствима његових комшија, рођака и кумова имао је јако развијену свест о широј народној заједници и њеном функционисању. Са великим задовољством је помагао људима у обављању послова око одржавања сеоских домаћинстава попут кошења траве, купљења сена, цепања дрва итд. Оваквим својим животним ставом и деловањем на основу њега ширио је позитивну и креативну енергију на своје окружење, чинећи га на тај начин бољим.
Сеоску свакодневницу Јовића у којој је Споменко проводио свој живот нагло су почели да мењају догађаји са почетка 1992. године, судбоносни како за самог Споменка тако и за његов српски народ. Те године се криза изазвана одвајањем Словеније и Хрватске из СФРЈ пренела и на БиХ, те долази до конфронтације између Срба са једне и Муслимана и Хрвата са друге стране, формирања Републике Српске и почетка војног сукоба који ће убрзо постати највећи у Европи после Другог светског рата. Јовићи су се нашли на линији разграничења две сукобљене стране и самим тим опасност од ратних дејстава је била непосредна.
Паралелно са овим дешавањима развијала се и Споменкова лична драма и трагедија. Најпре му априла 1992. године умире мајка од срчаног удара а затим септембра 1992. године му гине бака у гранатирању села од стране Армије БиХ. Поставши сироче са тек напуњених четрнаест година Споменку је мало простора остало да настави нормалан живот. Једино место које му је могло помоћи да у том личном и општем метежу пронађе излаз и смисао јесте била Војска Републике Српске. Све оно што је радио у мирнодопско време за своју заједницу је на сличан начин радио и сада за војску и народ када је наступио рат. Најпре је био курир па потом и логистичар који је са коњском запрегом снабдевао борце на првој линији фронта храном, муницијом и другим потрепштинама а затим превозио рањенике са прве линије фронта у позадину. У обављању тих задатака му је претила стална опасност од метака и граната, чак је и рањен неколико пута. Његов случај се прочуо до зграде РТС-ове филијале у Новом Саду па је у новембру 1992. године снимљена репортажа о њему под називом ,,Дечак са Озрена”. Током емитовања репортаже могло се приметити да је Споменко научио да вешто користи ватрено оружје и да га по потреби опслужује. Исто тако се могло приметити да је прекаљен војник који се не плаши ни задатка ни метка ни гранате а његови саборци су сведочили да је он ту своју храброст знао да преноси речима и делима и на друге војнике, чак и оне много старије од њега.
Након те репортаже јавило се неколико добронамерних људи које је дирнула Споменкова животна прича и који су желели да му помогну и да га спасе од опасности које су му претиле као малолетном војнику. Један од њих је био и Предраг Сикимић, Београђанин који је живео и радио у Паризу. Почетком 1993. године је из Париза стигао на јужне падине Озрена да понуди Споменку нови живот у француској престоници али је то овај са захваљивањем одбио јер није хтео да напусти бојно поље док трају борбе. Оставио је као могућност да оде у Париз када ратна дејства се заврше.
У марту те 1993. године ратна дејства су почела заиста да утихују и отварала се могућност да Споменко се врати колико толико нормалном животу. Неко из војних кругова је сматрао да би било добро и за њега и за војску да своје вишемесечно ратно искуство усаврши тако што ће уписати војну школу у Београду и почели су да раде на томе да се то оствари. Док су се Споменку отварали правци за будућност на фронт је 20. марта 1993. године стигла група од седам војника који су добили задатак да поставе противоклопни топ типа ЗИС. Када је чуо за то Споменко је дошао да им помогне и да их обучи око тога јер је имао доста искуства. Тога дана требао је да се војнички раздужи, повуче са фронта и крене путем школовања које му је рат прекинуо. Док су Споменко и придошли борци били заузети око топа, са непријатељских положаја су испаљене три гранате у њиховом правцу. Једна од њих је пала тачно међу њих и убила је шест војника, а међу њима и Споменка. Његове ране су биле страшне и болне што нам може посведочити то што су му у смртнике ропцу последње јасне речи биле ,,Јој мајко..“. Други страдали из групе су пре смрти тражили да им донесу воде да се напију. Споменко је сахрањен на локалном гробљу недалеко од мајке и баке. Сви троје су погинули или умрли за мање од годину дана. Остали погинули војници су такође сахрањени на истом гробљу али су након завршетка рата њихове посмртне остатке пренели њихови ближњи у своја нова места становања, јер је тај део територије припао после рата Федерацији БиХ. Једино Споменко је остао да лежи где је првобитно сахрањен јер га није имао ко пренети.
Има један занимљив детаљ везан за снимање документарног филма о Споменку Гостићу под називом ,,Споменко на вечној стражи”. Наиме тада се аутор Миле Савић упутио ка гробљу где је Споменко сахрањен. Тог дана је падала јака киша и спустила се густа магла па је снимање кадрова на гробљу било под знаком питања. Међутим када је Миле Савић стигао до Споменковог гроба киша је престала а магла се разишла око Споменковог гроба. По завршетку снимања киша је поново кренула да пада а магла је поново прекрила гробље.
Аутор: Јован Петровић, историчар