СРЕДЊОВЈЕКОВНА УТВРЂЕЊА У БОСНИ
“За изградњу средњовековних утврђења коришћен је ломљени необрађени камен, најчешће кречњачког састава, који обично потиче из неког блиског локалног каменолома. Употреба обрађеног, клесаног камена код старих босанских градова јавља се само изузетно. Углавном су то грубо клесани блокови седре или неке друге мекше врсте камена који су били уграђивани само у оквире капија или, ређе, у углове кула. У зависности од примене ломљеног камена, лица бедема и кула најчешће су грађена у неправилном слогу. Знатно ређе, запажа се тежња ка изравнавању редова. Појава клесаних камених блокова у опусу зидања ограничава се, углавном, на градове у Поуњу, који иначе представљају посебну целину. Занимљиве појединости начина зидања запажају се у оквиру бедема града Јајца. Правилан слог са вертикално и хоризонтално постављеним грубо клесаним каменим квадерима у алтернацији, примењен је приликом грађења Медвед-куле и дела бедема уз Бањалучку капију. Вероватно је у питању дело неког од приморских мајстора. Камени тесаници сложени у редове срећу се још и код главне куле града Самобора, некадашњег средишта Косача. Код млађих фортификација које су грађене под турском влашћу, употреба клесаног камена знатно је чешћа.
Као што је то и иначе уобичајено код средњовековних фортификација, бедеми босанских градова грађени су са два лица а у језгру зидне масе налазио се ситан камен-трпанац заливен јаким кречним малтером. Ради равномерног слегања и ојачавања зидне масе, у току грађења у језгро бедема постављана је дрвена арматура у виду масивних, тесаних међусобно повезаних греда. Дебљина бедема веома је различита и у директној је зависности од положаја, односно изложености могућим непријатељским нападима. Повећавање дебљине бедема током XV века било је условљено и усавршавањем ратне технике. Изнад стеновитих литица или природно брањених страна бедеми често нису ни подизани, или су мале дебљине, између 80 и 110 ст. Уобичајена дебљина бедема креће се између 1,40 и 1,50 м или око 2 m. 84 Дебљи од ових знатно су ређи и увек се налазе према лакше приступачним странама. Тако, на пример, после вишекратног обнављања источни бедем Благаја на Буни достигао је дебљину од преко 6 m.85 Један јачи бедем, дебљине око 3,5 m, бранио је средишњи део града Борча.
Висина бедема такође је била прилагођена положају и јачини сопствених конструкција. Осим ниских, који не прелазе 4 м, има бедема чија је висина достизала и 15 m. На горњој површини постојала је шетна стаза са зупцима која је, нарочито код тањих бедема, према унутрашњости града била проширена дрвеном галеријом. Често су шетне стазе биле наткривене крововима на две воде. Остаци горњих делова бедема обично су у рушевинама, тако да су ретко где сачувани остаци зубаца, који су служили као заклон браниоцима. У појединим случајевима зупци су имали и уске прорезе стрелнице, а касније пушкарнице. Сасвим особен пример представљају добро очувани зупци на делу северног бедема града Јајца, где осим стрелница постоје и лежишта за дрвене капке, који су затварали међупросторе. Овај тип зубаца чест је у Италији, а среће се и код боље грађених средњоевропских фортификација. За излаз на шетну стазу бедема могле су служити куле или прислоњена степеништа уз унутрашње лице, која су обично била од дрвета. Има остатака и зиданих степеништа, као што је то случај код Благаја на Буни.
Одбрана бедема ојачана је према лако приступачним странама укопавањем ровова који су често били исклесани у стеновитом тлу. Изузетно ретко јављају се и двојни ровови, као што је то случај код Крешева и Борча. Град у Сопотници код Горажда имао је подзидане стране рова, што такође представља ретку појаву код босанских градова. У суседној Србији значајнија утврђења, грађена на прелазу из XIV у XV век, обично имају обзидане ровове. Град Високо је цео био опасан ровом пред којим се вероватно налазио земљани бедем са дрвеним палисадама, као предња линија одбране. Ово би, за сада, био јединствен случај међу босанским градовима, што је сигурно последица њихове недовољне истражености. Исти систем спољне одбране, како су показали резултати археолошких истраживања, имала је тврђава Рас код Новог Пазара, подигнута око 1130. године.
Појава двојних бедема, честа код српских градова, као и међу европским фортификацијама у ширем смислу, у Босни се запажа сасвим изузетно. Најбољи пример је спољни бедем града Добора, а удвојени бедем пред капијом имао је и Врандук. У познијим раздобљима, функцију предње линије одбране добијају дограђени спољни делови утврђења, какве срећемо код Маглаја, Добоја и других градова.
Куле у саставу средњовековних градова биле су један од основних чинилаца одбране. Код мањих градова најчешће се јављају једна до две куле, али нису ретке тврђаве које су биле ојачане и са више кула. Налазиле су се на угловима утврђења, значајнијим деоницама бедема и крај капија, а било је и истурених самосталних кула у функцији предстража. Најзначајнија и најјача у сваком утврђењу била је главна кула, која је обично грађена на најистуренијем положају са циљем да може самостално да се брани као последње упориште одбране. Код босанских градова главна кула има готово искључиво одбрамбену функцију у чему се знатно разликује од европских донжона, који су служили и за становање. На то указује и релативно мала површина простора унутар куле, која је код већине мања од 25 m2. Данас је тешко утврдити колика им је била првобитна висина. Код неких боље сачуваних креће се и до 20 m. Унутрашњост је била издељена на спратове дрвеним међуспратним конструкцијама, а улаз се обично налазио у нивоу прве стаже, четири до шест метара изнад нивоа тла. Приземна, а у неким случајевима и подземна просторија куле могла је да служи као складиште за жито или за смештај цистерне, као што је то случај код Добоја и Борча. Најнижа етажа могла је да се користи и као тамница. У кулама босанских градова није било сводних конструкција, које се ретко срећу и у Србији, али су зато широко примењене код угарских фортификација, и даље, на западу Европе. То потврђује појава сводова код градова у Поуњу. Осим кула града Бужима, посебно се издваја већ раније поменута главна кула у Соколцу, кружне основе, једна од ретких на данашњем подручју Босне и Херцеговине, која има све одлике сувремених европских донжона. Унутрашњи простор подељен је сводовима на приземље и два спрата, који су повезани степеништем уграђеним у зидове. Улаз је у нивоу прве етаже, као што је то и уобичајено, док су се на горњем спрату налазила два прозора са клупама, што је честа појава код готичких и рано- ренесансних грађевина. Занимљиво је да су обе просторије у кули имале камине. У целини посматран, донжон у Соколцу представља успело остварење у складу са кретањима европске војне архитектуре раздобља развијене готике. Међу кулама босанских градова најчешће се срећу правоугаоне или ква- дратне основе, разних величина. Често су истурене ван равни бедемског платна (Бобовац, Соко на Пливи, Борач, Благај, Мичевац и други), али има их и које су окренуте ка унутрашњости града (Козман, Добрун и други). Овом типу припадају главне куле у Високом, Добоју и неким другим градовима. Главна кула Врандука, такође овога облика, у својим горњим зонама имала је заобљене углове. И кула у Зворнику првобитно је била квадратне основе, да би, вероватно половином XV века, била ојачана полукружним обзиђем. На исти начин и у истом раздобљу биле су ојачане куле града Голупца на Дунаву.
Четвртасте куле најчешћи су облик код утврђења средњовековне Србије, али се јављају и међу фортификацијама угарских градова, где готово увек припадају типу затворених кула какав је случај и са примерима из Босне. Куле отворене према унутрашњости града, честе у Србији, на подручју старе босанске државе нису биле уобичајене.
Кружне куле као готово искључиви облик јављају се међу градовима на крајњем северозападу Босне, где се јаче осећају утицаји средњоевропских фортификација. Истом културном кругу припадала би кула у Добору, као и Медвед-кула у Јајцу. Кружне куле појављују се и код градова у земљама Павловића и Косача, где се као веома успело решење издваја главна кула у Самобору. Јединствен пример на нашем подручју сигурно представља кружна кула у Великој Кладуши, која је према страни изложеној нападу имала оштар брид. Ово фортификационо решење, настало још крајем XII века у Нормандији, чини једну од одлика средњо- европских утврђења на прелазу из ХІІІ у XIV век. ”
Извор: М. Поповић, Средњовековне тврђаве у Босни и Херцеговини, Зброник за историју Босне и Херцеговине, Београд 1995, 45-48.