СТАРОЕГИПАТСКЕ КЊИГЕ МРТВИХ

Староегипатска Књига мртвих је збирка погребних текстова која се користила скоро
1.500 година. Садржала је магијске и религијске чини или бајалице и илустрације, записиване и исцртаване на свитку папируса, који је полаган у гробницу заједно с преминулим. Веровало се да те чини пружају души преминулог знање и моћ који су јој потребни за безбедан пролазак кроз варљив и опасан поџемни свет и остварење потпуног живота после смрти.

Традиција обезбедивања покојника текстом који ће му помоћи на његовом путовању кроз онај свет датира из времена Старог царства (3. миленијум пре н. е.), кад су погребни текстови исписивани на зидовима загробних одаја. На почетку Средњег царства (око 2100. пре н.е.) углавном су записивани на унутрашњости посмртног ковчега. Управо су се ти текстови са зидова пирамида и из ковчега развили у Књиге мртвих. Листови папируса савијани су у ролне и обично полагани у статуу или стављали под завоје током мумификације тела. Остали предмети који су сматрани неопходним за пут који је пред покојником, као што су храна и заштитни амулет, такоде су полагани у гробницу, а молитве из књиге упућивале су
преминулог у то како да све то искористи за пролаз кроз доњи свет.

Књиге мртвих стварали су веома вешти писари и уметници. Често је више писара радило на једном тексту, а типично су га писали курзивним хијероглифима (сликовитим симболима) или хијератским писмом (врстом хијероглифа коју су користили свештеници) црним и црвеним мастилом на свицима папируса. На илустрацијама је представљано путовање кроз поџемни свет, а сваку бајалицу пратиле су вињете. Прве Књиге мртвих писане су за припаднике елите, док су у периоду Новог царства (око 1570–1069. пре н. е.) загробни текстови постали доступни ширем кругу људи – најсложеније верзије потичу из тог времена.
Књиге су биле подељене у поглавља а писари су садржај прилагођавали захтевима наручилаца, којима су на располагању биле 192 молитве. Наручиоци су бирали оне које најбоље осликавају живот којим су живели. Не постоје две исте књиге, мада већина садржи бајалицу бр. 125, „Вагање срца“, која је заправо упутство души покојника како да се обрати Озирису, богу загробног живота, после успешног суда о њеном земаљском животу.

Синтагму „Књига мртвих” сковао је пруски египтолог Карл Рихард Лепсиус (1810-1884), мада је приближнији превод њеног египатског имена ..Књига о изласку на светлост дана”. Ти сликовити водичи намењени мртвима пружају нам кључна сазнања о веровањима древних Египћана у живот после смрти и примамљив поглед на несталу цивилизацију.

 

Извор: “Књиге које су промениле историју”, Београд 2018, 18 стр