СТЕВО ПЕТРАНОВИЋ – ПРВИ ПОЗОРИШНИ РУКОВОДИЛАЦ У БИХ

Стево Петрановић

Дрниш, 1835. – Шабац, 1913.

Српски педагог, културни и национални радник, новинар, књижевни преводилац и позоришни редитељ. Између осталог, обнављао је школство, приредио прву позоришну представу у Босни и Херцеговини и учествовао у православно-муслиманској народној влади која се одупирала аустро-угарској окупацији БиХ 1878. године. По њему је било названо аматерско позориште у Тешњу (сада: Босанско позориште Тешањ), а поменут је у причи „Мара милосница“ Ива Андрића.

Ђакон Стево Петрановић био је управник Цетињске семинарије 1856-1860. године. Преласком у Босну и Херцеговину нарочито је постао заслужан за унапређење српског школства током турске управе, у покрету којем су припадали и Васо Пелагић, Теофило Петрановић, Ђорђе Маргетић, Филип Шпадојер и Петар Црнчевић. „Ови су учитељи, као припадници Уједињене омладине српске, радили и на револуционисању тадашње омладине у припремању устанка у Босни.

Када је Берлински конгрес 1878. поништио аутономију Босни и Херцеговини (добијену Сан-Стефанским миром) и поверио Аустро-Угарској мандат над тим земљама, у Сарајеву се муслимански живаљ побунио и 28. јула под вођством хаџи Лоје саставио „народну владу“. У њој је, између осталих угледних православних Срба, био и учитељ Стево Петрановић. Нова влада је донела одлуку о оружаном отпору православних и муслимана против окупације. Модерна аустро-угарска војска је у јулу-октобру 1878. — после јачих окршаја код Добоја, Маглаја, Кључа, Бање Луке и Сарајева — потукла ове устанике и окупирала Босну и Херцеговину.

 

— Први позоришни руководилац у Босни —

У чланку »Прве савремене позоришне представе у Босни и Херцеговини« (»Живот«, св. 7, за април 1953, стр. 269 ид.) Марко Марковић наводи да је први руководилац тих представа, вероватно и организатор и редитељ и глумац, био учитељ Стево Петрановић. Дошавши с Цетиња, пред крај 1864 године, он је у малој босанској варошици Тешњу основао дилетантско позориште и дао с њиме две претставе, »Јудиту« 1865, о Духовима, а 1866, о месојеђама, Шилерове »Разбојнике« (под именом »Хајдуци«), и оба ова комада у исти мах, и превео — са италијанског! (У Мостару је позориште »Гусле« основано тек 1887 године, пуне двадесет и две године после онога у Тешњу!). Петрановић је, доцније, наставио овај свој пионирски позоришни рад у Сарајеву из кога је морао бежати непосредно после аустроугарске окупације Босне, 1878.

Ове податке и напомене Марка Марковића, бесумње веома важне за историју позоришта у овим крајевима, хтео бих да надопуним с неколико рећи о Стеви Петрановићу. Не само зато што је Петрановић први позоришни руководилац, нека врста родоначелника позоришног живота у Босни и Херцеговини, као Јоаким Вујић у Војводини и Србији, као Димитрије Деметар у Хрватској већ и стога што је он веома занимљива личност по многим особинама своје богате природе. Његова биографија, нарочито, то је једна цела драма.

Петрановић је рођен у Дрнишу, у Северној Далмацији, 1835 године. Он је из познате породице Петрановића које су звали и Сламуше. Према подацима Димитрија-Мите Клицина (»Споменица Стеве Петрановића, националног борца. 1835—1913.« Нови Сад, 1937), Петрановић је основну школу и реалку свршио у Задру. Као ђак становао је у тамошње интернату за богослове и студенте. По завршеној реалци студирао је три године филозофски факултет у Падови, у Италији. Задојен италијанским ослободилачким идејама, он је по повратку из Падове дошао убрзо у сукоб с аустриским апсолутистичким и поробијивачким режимом, и морао да бежи. Отсад је у Црној Гори, на Цетињу, где ће провести пет година као ађутант (секретар) кнеза Николе. У Црној Гори стекао је велик углед и ушао у народну песму као лично храбар човек и ратник.

У Босну је дошао 1864,најпре за учитеља српске школе у Тешњу. Ту је, као што тврди Владислав Скарић (»Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустријске окупације«, Сарајево, 1937), деловао »у народу као агитатор и неуморни народни трудбеник.« 1873, у Сарајеву, као драгоман Италијанског консулата, покреће питањ аутономије српских школа, али су га Турци уклонили из меџлиса, где је дизао свој глас за аутономију — под изговором да је страни поданик. Према д-ру Владимиру Ћоровићу (»Босна и Херцеговина«, Београд, 1925), Петрановићево иницијативом покушана је у Сарајеву организација Српског омладинског одбора, доцније Главног револуционарног одбора српске уједињене омладине која је своје средиште имала у Сарајеву. Петрановић је један од најагилнијих чланова тога одбора.

Подржавао је живе везе с кнезом Михаилом, са Илијом Гарашанином, писцем »Нацертанија«, с београдским митрополитом Михаилом.Доцније, после бекства из окупиране Босне, радио је у Србији веома активно на присајеђињењу Босне Србији. Сарајевски је дописник новосадске »Заставе«: извештава, често веома оштро, о приликама у босанском вилајету. Његови написи о Сарајеву уочи окупације имају и данас сву свежину једне живописне репортаже. Обожава Светозара Милетића чије је »име •.. било… у то време најчувеније у Босни и Херцеговини« (Клицин). Често је у сукобу с турским властима, сумњичен доцније и хапшен као организатор аграрних устанака босанских Срба.

Човек без компромиса, ватрен медитерански темперамент, махом понесен фразом, Петрановић је типичан револуционер тадашњег кова који се у интересу победе своје идеје не устручава никаквих средстава. У Сарајеву не стоји добро ни с песником и мемоаристом фра Гргом Мартичем, пошто је између њих двојице огроман јаз двају идеологија и двају погледа на свет и на решење босанског питања. Стално подозрив турским властима још за време управе умног али подмитљивог валије Осман-паше, званог Топал-паша, он живи животом човека изван закона, научио се на скривања, бекства, измицања потерама, на сваковрсну патњу.

Одлучан и издржљив човек коме је борба за једну идеју постала врховна животна ствар: она га мучи и у сну, као грозница. Његова температура увек је повишена. Према наводима М. Клицина, генерал Филиповић расписао је, одмах по освајању Сарајева и ликвидацији босанског отпора, хиљаду ћесарских дуката на његову главу, а свега сто дуката на главу Хаџи-Лојину! Према томе је његова улога у организовању отпора против окупације морала бити једна од најзначајнијих. Хамдија Крешевљаковић (»Сарајево у доба окупације Босне 1878«, Сарајево, 1937) помиње Петрановића, међутим, тек успут: »… један од најистакнутијих српских националиста онога доба у Сарајеву«. — У данима сарајевске револуције, он се отворено залаже за што енергичнији отпор против окупације, иако је јасно да ни Мухамед Хађжијамаковић, трагични вођ отпора, још мање Хаџи-Лојо нису понесени Петрановићевим ослободилачким идејама. И један и други првенствено су присталице аутономије Босне с муслиманским елементом као владајућим; беговат, поврху, за стари аристократски феудални систем пре Танзимата (прогласа о реформисању Турске империје против кога се босански беговат већ крваво борио са Хусеин-капетаном Градашчевићем на челу). Сад им се, међутим, путеви тренутно подударају, иако сваки од њих ћутке придржава себи право на последњи и одлучни шаховски потез.

Да би се несметано могао кретати у овом узнемиреном времену, у коме његова душа расте, Петрановић се ставио под заштиту Италијанског консулата. После окупације пребегао је у Србију, али се, приликом краљ-Миланових гоњења радикала, пребацио у Бугарску. Живи у Софији где се дружио са Ацом Станојевићем и другим радикалским првацима, мада је по политичком уверењу био либерал и лични пријатељ доцније свргнутог митрополита Михаила. После амнестије поново се враћа у Србију и живи под лажним именима — пошто је Аустро-Угарска монархија тражила његово изручење — у разним местима Србије, најпре као срески начелник, доцније као шеф пореске управе, најзад као окружни благајник у Пироту. Одавде одлази у пензију, пошто је »звање предао у реду и добио разрешницу«. Али како се био замерио краљици Драги, коју није сматрао достојном српског престола, по њеној жељи »пакује« му се кривица: нестају неки документи, па се, без њих, утврђује да је у каси оставио нешто дефицита.

Жигосан је и осуђен на дугогодишњу робију, иако потпуно невин, што се доцније доказало кад су украдени документи нађени. Ова тешка грешка према једном исправном човеку и неуморном борцу за свој народ поправљена је доцнијим помиловањем које је Петрановићу дао краљ Петар I, 1908 године, на нарочиту молбу сарајевских Срба који су добро познавали Петрановићев рад за време турске управе. Процес за ревизију ове криминалне осуде једног невиног човека прекинуо је Први светски рат. С робије, у Пожаревцу, вратио се Петрановић потпуно скршен.

Умро је у Шапцу, 11. марта 1913, где је и сахрањен. Тек после његове смрти, 1914, нађени су рачунски списи којима су оправдане исплате због којих је био окривљен, оптужен и осуђен. Петрановић је био за своје време, нарочито за ондашње тешке политичке и просветне прилике у Босни, првокласна културна снага; са фра Иваном Франом Јукићем и фра Гргом Мартићем он је један од првих новинара Босне; поред тога, искусан позоришни човек који је видео позориште у великом западном свету; темпераментан политички агитатор; слободарски дух од главе до пете. Босанско-херцеговачка, а свакако и општа југословенска, позоришна историја забележиће га трајно као једног од својих родоначелника: он је и први организатор јавних позоришних претстава у Босни, и први њен образовани редитељ и глумац, вероватно и њен први позоришни преводилац. У исти мах, он је и једна целовита трагична личност која се, просто, намеће перу нашег драмског писца.

Боривоје Јевтић

Мјесечни часопис за културу и књижевност „Живот“, 1953.

 

https://www.zapadnisrbi.com/zasluzni-srbi/49-zasluzni-srbi-publicisti-zaduzbinari/726-stevo-petranovic