“Сматрам срећним оне којима су

богови дали као задатак да чине дела

достојна описивања, или да пишу оно

што треба читати, а најсрећнијим оне

којима је дато и једно и друго“.

Стефан Немања II Немањић (Стефан Немањић; око 1166 – 24. септембар 1227), познатији као Стефан Првовенчани (црсл. Стѣфань Первовѣнчанный), био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани (овенчани) краљ међу Немањићима, због тога је добио свој општеприхваћени надимак – Првовенчани.

Стефан Немањић, српски велики жупан од 1196. до 1217. и краљ од 1217. до 1227. године, представља једно од најзначајнијих имена у српској књижевности средњег века. Заједно са својим оцем, великим жупаном Стефаном Немањом (умро 1199) и братом Савом (умро 1235), он припада првој познатој генерацији српских писаца. Биографијом о светом Симеону, продубио је представу о Стефану Немањи, као значајном владару, веома занимљивој личности и његовом времену, остављајући их у аманет будућим вековима.

Хиландарском повељом (1198), која је једним својим делом аутобиографија а другим правни акт, Немања је први започео писање о себи. Даљем употпуњавању његовог лика допринео је Сава, саставивши неколико текстова – кратка белешка у Хиландарском типику (1199), опширнији животопис у Студеничком типику (1208), Служба светом Симеону (1208). Стефан се са два своја дела – Хиландарска повеља (1200-1202) и Живот светог Симеона (1208-1216) – надовезао на постојећу литературу о првим српском жупану и средњовековном владару. Први његов текст увелико понавља идеје и садржај прве Хиландарске повеље, али је, треба истаћи, обогаћен аутобиографским детаљима, поетском сублимацијом виђења Свете Горе и тиме што је Немањин субјективни исказ и доживљаје учинио неутралним и објективним. Основним идејним поставкама његово друго дело непосредније се везује за Хиландарску оснивачку повељу у Савину биографију о Немањи. Првовенчани је у њему прецизније и богатим семантичким тумачењима појаснио људске, владарске и светачке особине свога оца.

Карактеристично је да највећи број Стефанових дела (пет) јесу текстови правног карактера; овим аспектом близак је своме оцу, састављачу поменуте Хиландарске повеље и брату Сави, аутору три типика и црквеног законика (Крмчије, Закониправилс). Ти правни списи су, поред Хиландарске повеље, још и Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником (око 1215), Повеље манастиру Жича (око 1219. између 1224-1227) и Повеља манастиру св. Богородице на Мљету (око 1220). Један од тих текстова, Жичка повеља из 1224-1227. истовремено је и законски акт којим се регулишу питања везана за манастир и његове приходе, као и питања из области брачног законодавства.

Иако правни по својој суштини, његови списи обилују и садржајима уметничког карактера. Стефан је свему давао печат своје богате емотивности и луцидности, образовања и промишљености. Премда му књижевно стварање није било основна преокупација, он је писању прилазио озбиљно и амбициозно.

Био је писац и владар, културни посленик и ратник; у основи жива и занимљива личност, са израженим смислом за атмосферу и акцију. Можда ова запажања најпотпуније синтетизује Теодосије, писац с краја XIII века, који каже: “У војсци искусан и храброшћу удивљен…, када сеђаше у челу трпезе весељаше благороднике бубњевима и гуслама… а неговаше много и књижевност, и уз то беше врло разуман и вешт приповедалац.”

На једну другу димензију његове личности указао је Доментијан који је био ближи Стефановом времену од Теофосија: “А овај богољубиви богочастиви сапрестолник свога отачаства по предању очеву, васпитан у доброј вери и савршен у побожности, никада се није уздао у своју силу но у силу Бога отачаскога, коме испрва би предан од светог оца свога његовом заповешћу по речи Господњој.”

Ова сведочанства, ма колико на први поглед контрадикторна, допуњавају једно друго и заједно узета моделују лик овог краља, ратника, писца, градитеља манастира и типичног владара средњег века. Стефанова владавина протекла је у знаку великих успеха – добијање краљевске круне (1217), проглашавање аутокефалности српске цркве (1219). Владајући, он је удруживао ратничку способност и дипломатију – дипломатијом више но акцијом сузбио је нападе угарског краља Андрије и латинског цара Хенриха Фландријског (1216), придобивши првог за пријатеља и истовремено остављајући другог без савезника. Бележио је и тешке тренутке као што су они при почетку своје владавине, када је морао да напусти престо и оде у изгнанство (1202) и да се жестоко бори да га поврати (1203-1204). Владајући, имао је сјајног помагача, саветодавца и пријатеља у брату Сави. Свој узбудљиви и до краја испуњен живот, завршио је у потпуној смерности, замонашен у последњим тренуцима, са именом Симон монах. Тако је, макар и на кратко, поновио историју свога оца, кога је следио у свему а у много чему и надмашио.