СТОГОДИШЊИ РАТ – ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ ДИНАСТИЧКИ СУКОБ

Доба које Стогодишњи рат захвата (1337-1453), ни по чему није било аутентично. Иако је у теорији и изворима на тај начин заведен, у пракси стогодишњи рат није био један рат, већ читав низ њих, формално сепаратисани мировним уговорима. Сви ратови ће имати заједничке одлике које ће учинити да њихова конекција у један рат- буде логична и оправдана. Овај сукоб ће током свих 116 година активног или пасивног трајања, исцрпети материјалне снаге обе државе, и бити уско повезан са комплетном геополитичком сликом Западне Европе тога времена.

Као што пише у наслову овог рада, стогодишњи рат је, грубо гледано, сукоб француске династије Валоа и енглеске династије Плантагенета. Постоји неколико кључних узрока избијања самог рата, а то су: Подела интересних сфера две државе око Гаскоње, око Фландрије, те енглеске претензије на француску круну, након гашења мушке линије династије Капет 1328.

Француски краљеви користили су сваку прилику да се умешају у прилике у Гаскоњи, која тада припада Енглеској. Са друге стране, Фландрија је била мета из економских разлога, премда је диктирала темпо на тржишту вуне. Шарл IV мре 1328, не остављајући за собом мушке потомке. Претенденти на престо били су Едвард III и Филип VI, који се пошто- пото дочепао трона, под изговором да га женска линија не може наследити. Иако га је малолетни Едвард на прву прихватио, чим је постао пунолетан, јасно је било да чека било какав мањи инцидент да би ушао у рат против Француске. Тај инцидент се десио у Гаскоњи, када је Филип 1337. објавио конфискацију Гаскоње, позивајући се на феудалне законе. Едвард на то одговара објавом рата, назвавши Филипа " le soi-disant roi de France" (такозвани краљ Француске).

Прва фаза рата

Вреди поменути да је Француска у почетку рата имала врло способне и учене витезове, и била је бројнија, али не и организованија од Енглеске, која је такође у деценијама пре рата значајно напредовала по питању стратегије и оружја. Едвард III први креће у испитивања снаге и терена, пошто је 1338. и 1339. покушао нападе, безуспешно. Након још једног неуспелог похода, 1346, Едвард се са војском враћао назад, када бива затворен у замку и принуђен да уђе у битку, која се 26. августа 1346. одиграла код Кресија. Испоставиће се да француска војска није била организована, захваљујући огромном, безразложно великом самопоуздању тамошњих витезова. Енглези лако долазе до победе. У бици гине чешки краљ Јован Луксембуршки Слепи (нем. Johann der Blinde von Luxemburg), који се борио на страни Француске. Едвард III победу искориштава да би заузео Кале, битну луку на Ламаншу, који ће бити последње утврђење Енглеза у Француској освојено у овом рату, прецизно све до 1558. Филипа VI, који мре 1350. наслеђује Жан Добри (1350-1364). Уследила је пауза до 1355, када су Енглези извршили неколицину пљачкашких акција. Следеће године су, предвђени сином Едварда III-Eдвардом Црним Принцом до ногу потукли Французе код Поатјеа. У овој бици заробљен
је Жан Добри и његов син Филип. Француском је завладао Шарл V. Битком код Поатјеа завршена је прва фаза рата, иако је она званично окончана тек 1359, када је Жан ослобођен из заточеништва. Примирје је потписано у Бретињију.

Друга фаза

Жан Добри умире 1364. Наслеђује га Шарл V (1364-1380). Он је повратио све што су му отац и деда изгубили. Енглези су се водили провереном тактиком- пљачкашким нападима. Рат је обновљен/ настављен 1369. Док су Енглези безглаво лутали по средишњој Француској, Французи су под контролом Шарлових заповедника Бертранда Дигленека и Луја Бурбонског, освајали енглеска утврђења у Гаскоњи. Иако је савладао Енглезе у овој фази рата и вратио све изгубљене територије, проблем Шарла V су били најамници, које овај није успевао да исплати. Едвард III умире 1377, Шарл V 1380, а њихови наследници, Ричард II (1377-1399) и Шарл VI (1380-1422) су 1396. затворили двадесетогодишње примирје.

Трећа фаза рата

Ричард II и његов наследник Хенри IV (1399-1413) били су опкољени унутрашњим проблемима , и није им падало на памет да обнове непријатељство са Француском. Они ће се позабавити гушењем устанака. Француска је подељена на орлеанисте (присталице Луја Орлеанског) и бургоњце ( присталице тамошњег војводе Филипа II Смелог). Њих двојица претенденти су на престо малолетног Шарла VI. Шта је произишло из овакве поделе? Оваква ситуација фактички помаже Бургундство Војводство, које је практично било независно, и као такво је одржавало везе са Енглеском. Овако је Француска била подељена на три дела: енглески део, део који држи француски краљ, те Бургундију. Хенри V (1413-1422) оживеће непријатељство са Француском. Он их је уништио 25. октобра 1415. код Аженкура и направио незапамћен масакр. После те битке, бургундски војвода Јован постаје господар Француске. Он је брзо умро, а његов наследник Филип Добри Бургундски склапа уговор у граду Троа са Хенријем V. Овим уговором је француска круна "нагињала" ка Енглеској, док је Бургундији осигурана самосталност. Наследник Шарла VI,
Шарл VII бива разбаштињен ( лишен или ослобођен нечега, у овом случају наследства, прим. аут.) и као таквом му је једино остало да чека идеалну шансу да крене у напад на Француску.

Та идеална шанса створила се у Домремију, малом селу у данашњој Лорени. Поменуто село родно је место Јованке Орлеанке. Она је била проста, али изузетно побожна жена, која је веровала да је управо Шарл пуноправни француски краљ. Била је уверена да су јој се, кроз време, указивали свеци који би јој заповедили да крене да ослободи Орлеан, који тада држе Енглези, те да крунише Шарла у Ремсу. Ове њене визије допрле су до самог краља, који јој помаже поход. У пролеће 1429, Јованка је са француском војском разбила енглеску опсаду, очистивши читаву околину од Енглеза. Свој освајачки поход наставља у Ремсу, који је заузела 16. јула 1429. и дан касније присуствовала крунисању Шарла VII за краља. Надахнута војска, на челу са Јованком стиже до Париза, и опседа га без успеха, што ће Шарла натерати да је изда, премда је рат одлучио наставити дипломатским средствима. Убрзо ће Јованку заробити, оптужити за вештичарење и јерес, те спалити на ломачи 30. маја 1431. у Руану. Шарл није учинио ништа, већ неколико година касније се трудио да скине љагу са њеног имена.

Јованка Орлеанка ослобађа Орлеан од Енглеза, 8. маја 1429.

И после Јованке ће се рат наставити, али ни Енглеској, ни Француској ни Бургундији неће донети ништа. Три стране су се састале у Арасу августа 1435, да би разговарали о миру. Конверзацију ће напустити Енглеској, којој бива неприхватљиво да Шарл VI буде вазал Хенрија VII. Бургундија на концу стиче независност, тако што је Шарл Филипа Доброг ослободио заклетве верности за поседе које је овај држао као француски вазал. Још неко време ће се Енглези држати, у смирај рата ће сви градови и замкови које су држали Енглези, падати у руке Шарловим заповедницима, закључно са Бордоом 1452, чији ће пад довести до краја Стогодишњег рата.

Да поновим, последња територија коју ће Енглези држати у Француској јесте утврђење Кале на Ламаншу, које су Енглези држали више од два века након завршетка Стогодишњег рата- све до 1558. Премда су сви енглески краљеви до Џорџа III носили итулу краља Француске, она неће имати апсолутно никакву вредност.

Аутор: Малиша Миљанић