СТРАДАЊЕ РУСКИХ ГРАНИЧАРА У ЧЕЧЕНИЈИ 1996. ГОДИНЕ И ЊИХОВО НАСЛИЈЕЂЕ
Аутор: Јован Петровић
,Give them hope!
(Дајте им наду)
Here the men’s only choice is between German bullets and ours.
(Овде је људима једини избор да бирају- наш или немачки метак)
But there’s another way, the way of courage, the way of love of the Motherland.
(Али има и други пут- пут храбрости, пут љубави према Отаџбини)
We must publish the army newspaper again. We must tell magnificent stories, stories that extol sacrifice, bravery.
(Ми морамо објављивати војне новине поново. Морамо им испричати величанствене приче, приче које величају жртвовање и храброст)
We must give them hope, pride, a desire to fight. We must make them believe in the victory. Yes, we need to make examples; but examples to follow.
(Ми морамо им дати наду, понос, жељу за борбом. Морамо их натерати/убедити да верују у победу. Да, ми требамо направити примере, али примере да се следе.)
What we need… are heroes”
(Оно што нам треба… су хероји)
Овај монолог совјетског/руског официра Данилова, кога тумачи Ралф Фајнс у филму ,,Непријатељ пред вратима”, из 2001. године који између осталога говори о руском/совјетском снајперисти Василију Зајцеву и његовој улози у Стаљинградској бици 1942/1943. године, може лепо и прецизно да искаже значај онога што се пет година раније, односно 1996. године, дешавало у чеченској области Руске Федерације током Првог чеченског рата са Евгенијем Родионовим и тројицом његових другова из граничних јединица безбедоносних снага Руске Федерације. Њихово постојано држање у невољи које су их тада задесиле поставило је један од темеља на којима је Русија почела да гради модел изласка из кризе која ју је задесила и притискала током тегобне последње деценије 20. века.
Први чеченски рат трајао је од 11. децембра 1994. године до 30. августа 1996. године. Представља сам по себи продукт поменуте политичке кризе везане за распад некадашњег СССР-а 1991. године. На тежње и покушаје чеченске војно-политичке елите да чеченску аутономну републику у кавкаској области отцепи од руских власти, руска власт у Москви је одговорила војном интервенцијом у циљу спречавања независности Чеченије. Осим политичке, овај војни сукоб је имао и верску димензију јер су Руси и Чечени били различите вероисповести, односно Руси су били православни хришћани а Чечени сунитски муслимани. Интересантно је то да је верски жар у борби је био присутан иако су неколико деценија уназад оба народа живели у комунистичкој држави која је неговала атеизам. Тај државни атеизам је врло често био агресиван и репресиван према вери и верским институцијама, нарочито према Руској православној цркви.
На крилима последица те репресије која се комбиновала са тада актуелним редовним негативним последицама распада једног државног и идеолошког система који је до скора представљао једну од две светске суперсиле, у Руској Федерацији, и Чеченији као њеном саставном делу, почела је поред поменуте политичке и велика друштвена криза која је највише погађала некадашњу радничку класу народа који је чинио највећи проценат популације. Догађа се нагло осиромашење које опет изазива низ других штетних појава у друштву које су поприлично пољуљале снагу и вољу народа за животом. Некадашњу политичку и војно-безбедносну елиту погађају дезорјентисаност, нагло слабљење државничких и отаџбинских идеала који дају смисао постојању државе. Појачава се корупција, криминал и друге по државу и друштво деструктивне друштвене вредности и активности. Иако је у тој кризи своју улогу имало и оно негативно што се дешавало раније у СССР-у, нарочито током 1980-их година, долази тада до пораста носталгије за ипак много стабилнијим и сигурнијим периодом постојања СССР-а који је у својим данима славе био један од кључних фактора победе над Тројним пактом и прва светска космичка сила. Та носталгија је опет само отежавала тренутну ситуацију и додатно уносила меланхолију у друштво.
У таквим турбулентним и изазовним околностима Евгениј Родионов, рођен 23. маја 1977. године, је 25. јуна 1995. године добио позив за служење војног рока у 479. погранични одред посебних намена Федералне граничне службе Руске Федерације, која је била део ФСБ-а. Обуку је прошао у градићу Озјорску унутар каљининградске области недалеко од пољске границе, да би потом 10. јула 1995. године положио војничку заклетву о оданом и часном служењу држави, служби и отаџбини. Након обуке и боравка у каљининградској области која својом обалом излази на Балтичко море Евгениј, од миља звани и Жења, прелази неколико хиљада километара и долази на простор Кавказа где се стапају Европа и Азија. Од 13. јануара 1996. године његова јединица је стационирана у близину сеоцета Галашке на граници Ингушетије и Чеченије. Ова јединица била је део граничног одреда названог по градићу Назрању, највећем граду Ингушетије.
Месец дана касније, 13. фебруара 1996. године, војници Евгениј Родионов, Александар Железнов, Андреј Трусов и Игор Јаковљев су боравили у контролном објекту граничне карауле. Сутрадан ова караула је била празна што је унело збуњеност а потом и сумњу у редове њихових претпостављених официра. Тако је дошло до тога да 16. фебруара 1996. године на адресу Евгенија Родионова, а и осталих граничара, у селу Курилову, подмосковске области стигне телеграм од извесног пуковника Буланчева да је Евгеније напустио самовољно јединицу. Чак је долазила и војна полиција да проверава. Слично се мислио и за војнике који су били са њим. Ово је унело немир међу Жењине и познанике остала три граничара јер се дезертерство сматрало и срамотом и кривичним делом. Међутим детаљна истрага контролног пункта која је утврдила трагове борбе, трагове крви проливене у њој као и постојање изгубљених личних ствари војника, и сведочанства колеге граничара Виталија Бакавоја и комаданта те граничарске јединице Павела Кузњецова о томе да су и Жења и остали нестали граничари били добри и одговорни војници установили су да су нестали војници жртве отмице чеченских нападача које је предводио командант Руслан Хајхороев.
Љубовна Васиљевна, Евгенијева мајка, је одмах осетила и схватила да је цела прича о дезертерству нетачна и да је њен син у опасности. Интересантно је то да је и мајка Андреја Трусова у ноћи 14/14. фебруара сањала свог сина у добу кад је био мали како је дозива у помоћ. Љубовна је 26. фебруара 1996. године напустила Курилово, свој дом и посао технолога у фабрици намештаја и кренула на Кавказ да тражи сина. Када је стигла на одредиште добила је званично извињење од официра за прерани и погрешни извештај о дезертерству.
У месецима који су уследили Љубовна Васиљевна је обишла око 100 градова, села и заселака по Чеченији, Ингушетији и Дагестану, веома често залазећи и у ратне зоне, са намером да нађе сина. Руска војска јој у томе због тада активних борби са чеченским сепаратистима није могла помоћи квалитетно а помоћ није могла добити ни од обичног чеченског народа јер они о тим стварима нису знали много осим тога да таква сазнања имају само чеченски побуњеници. Зато се Љубовна са њиховим комадантима састајала више од двадесет пута, а неки од тих људи су били сама врхушка чеченске побуне попут Шамила Басајева, Арби Бараева, Доку Умарова, Аслана Масхадова. Шамил Басајев ће касније имати велику улогу у терористичим нападима на московско позориште 2002. године и основну школу у Беслану 2004. године. Боравила је и две недеље у кампу Ибн ал Хатаба, родом из Саудијске Арабије који је као члан Ал Каиде дошао да се бори на страни Чечена. Ал Каида је своју идеологију базирала на радикалном исламизму а сам Ибн Ал Хатаб под њеном заставом ратовао и током рата у БиХ на страни Армије БиХ неколико година раније.
Жењина мајка је уцењивана, а у неколико наврата је пребијана и мучена на том путу проналаска сина. Иако је после једне такве ситуације остала без свести са тек основним знацима живота, њена жеља да пронађе сина је била све снажнија. У једном моменту је чак заложила свој стан у Курилову да би добила новац да га откупи из заробљеништва. Напослетку, када се уз посредништво међународних мировних снага ОЕБС-а, познатих и по боравку на КиМ током сукоба СРЈ са ОВК 1998/1999. године неколико година касније, састала са Русланом Хајхороевим, вођом напада на Жењу и граничаре из Галашке, сазнала је шта се догодило са њеним сином.
Чечен Хајхороев
Руслан Хајхороев је тада испричао да су Евгенија, Александра, Игора и Андреја чеченски побуњеници заробили током покушаја њих четворице да легитимишу и претресу возило ,,Црвеног крста” којим су Руслан и још десетак Чечена покушали да из Ингушетије прошверцују оружје и другу опрему и робу у Чеченију. Иако су млади и недовољно искусни граничари правилно посумњали у хуманитарни карактер овог возила и с тим у вези одлучили да реагују, много искуснији чеченски борци су успели да их савладају и заробе. Након овог заробљавања у Галашки у ноћи 13/14. фебруара 1996. године, Евгениј и тројица његових другова су одведени у чеченско насеље Бамут и смештени у логор чеченских побуњеника. Као и сама Љубовна Васиљевна, и они су мучени и злостављани глађу и жеђу.
Посебно су се окомили на Жењу због крстића који је носио око врата и хтели су да га батинама и мучењима натерају да га скине и да пређе у ислам што би означило крај мучења за њих. Он је то упорно одбијао, а остали заробљеници су га подржавали у том отпору. Тада су одлучили да пред Жењом убијају једног по једног граничара не би ли га на тај начин путем гриже савести натерали на жељени циљ. Иако је овај метод био много суптилнији у својој суровости него пуко пребијање и мучење, Жења је поново одбијао да скине крстић. Чак је са последњим напорима снаге покушао да побегне из заробљеништва. Након што су пред њим убили Александра, Андреја и Игора, чеченски побуњеници су одсекли главу Евгенију Родионову.
Овај злочин се десио 23. маја 1996. године, на дан када се те 1996. године славио хришћански празник Вазнесење Христово/Спасовдан. Тог дана Евгениј Родионов је напунио деветнаест година. Мајка Андреја Трусова је те ноћи сањала сина како силази са брежуљка висок попут горостаса и говори јој да одлази иако му она у сну није хтела дати да оде од ње. Љубовна Васиљевна је откупљене посмртне остатке свога сина однела на анализу 6. новембра 1996. године у Ростов, недалеко од места где се река Дон улива у Црно Море. Пре тога препознала их је по оном крстићу који Жења није хтео да скине ни под батинама, ни под ударима на савест због другова ни под претњама смрћу. Сахрањен је 23. новембра 1996. године у близини села Сатино-Рускоје код цркве посвећене Вазнесењу Христовом/Спасовдану, тачно шест месеци после смрти. Поклопило се дакле да је црква крај његовог гроба посвећена празнику на који је Жења убијен. Пет дана након сахране, 28. новембра 1996. године, Александар Родионов, Жењин отац, однео је на гроб свог сина десет чоколадица ,,Сникерса”, загрлио споменик и преминуо од срчаног удара, иако је пре тога био виталан и здрав човек који по речима Жењине мајке и његове супруге никада није за својих 47 година живота озбиљније боловао. Сахрањен је поред сина.
Иначе њихова породица Родионов је имала снажну војничку и херојску традицију. Осам њихових предака страдало је у отаџбинским ратовима које је Русија/СССР водила током прве половине 20. века. За сваког од њих Евгениј је од малих ногу знао и када и где су погинули и према њима и другим погинулим војницима тих ратова је осећао велико поштовање. Као дечак је волео да носи војничку капу, нарочито када се играо са другарима. По његовој смрти многи ветерани отаџбинских ратова ће своје ордење из тих ратова ће остављати на његов гроб што нам говори да су и они њему узвратили поштовање. Ова војничка и ратна породична традиција је на њега утицала подстицајно на развој карактера па је од малена био одговорно и марљиво дете које је храбро, позитивно и зрело схватало живот и у том духу у њему деловало, чак и онда када животне и породичне околности су биле све само не идеалне. По речима његове мајке он њој од малена је био ослонац у животу као да је одрастао човек. Када су се преселили у Курилово, он је увидевши да је мајка уплашена због неизвесности наставка живота у новој средини и са мање средстава за живот он је са неколико охрабрујућих речи помогао мајци да се прилагоди новим околностима.
Волео је и природу, нарочито дрвеће, па се још као малолетан запослио у фабрици намештаја као помоћни радник да би помогао финансијски своју породицу. У овоме је велику улогу имало и то што су му преци професијама столара и лугара били везани за шуму и дрва. Сам Евгениј се родио у месту Чеберлеј, у Пензенској области, која се одликује осим по чистим изворима и воденим површинама и по густим шумама. Једну од тих шума је скоро пола века неговала и подизала његова бака. Од дрвета је био и крстић који је добио након летњег распуста 1987/1988. године од баке.
Његова мајка првобитно се плашила од евентуалних исмевања, шиканирања или неких већих проблема који су се тада због тога могли створити у комунистичком систему СССР-а по питању таквих ствари. Сама Љубовна Васиљевна је била члан комунистичке партије. Ипак на сва убеђивања мајке да ради избегавања таквих проблема скине тај крстић Жења је смирено, достојанствено а опет одлучно и чврсто одбијао да скине крстић. Мајка се временом то прихватила а до распада СССР-а нису имали проблема због тога.
Током Жењиног страдања у Чеченији, које је било и њено страдање, Љубовна Васиљевна је много шире, дубље и снажније схватила и прихватила хришћанску веру. Прва ствар коју је учинила након Жењине сахране је била та да је одлазила на фронт у Чеченију и носила храну и поклоне војницима. Они су у њој видели тренутну замену за њихове мајке, а она у њима свима је видела свог Жењу. Племенитост њене жеље да на овај начин чува успомену на сина су препознали и Руси али и Чечени. Сами Чечени су исказали кајање због злочина у Бамуту и дозволили су и да се тамо подигне крсно знамење. Жењин гроб и тај крст у Бамуту су постали место где се окупља народ, свештенство РПЦ, монаси и место где руска војска и данас долази да одаје почаст због његовог примереног држања током војног рока и јуначког држања у ратном заробљеништву. На крају крајева, постхумно га је одликовала Орденом за храброст, чиме је озваничила његову жртву и херојство.
Евгениј се међу руским народом прославља и као светитељ, иако још увек званично није канонизиван од стране цркве. Ипак многи стандарди за канонизацију су испуњени и само је питање времена када ће се то и званично урадити. Такође и међу Србима и српској цркви, поштовање Евгенија као светитеља је присутно.
Заједно са Љубовном Васиљевном тога фебруара 1996. године пут Чеченије се, након телеграма о дезертерству сина Александра Железнова, упутила и Нина Ивановна. Слично као и Љубовна, и она је трпела подозрења и срамоту због тога и желела је да то прекине и нађе сина. Нашла га је у оној истој гробници, која је заправо била кратер авионске бомбе, где је пронађен и Евгениј Родионов. Као и Евгенијева мајка и она је у Ростову добила доказе да су то посмртни остаци њеног сина које је она затим део по део сложила у сандук и обукла у војничку униформу. Александар Железнов, рођен 10. августа 1976. године, је сахрањен у родном насељу Вача, у области Нижњег Новгорода. Његово детињство и одрастање овде је било прожето многим тешким околностима. Његов отац је погинуо 1989. године након пада са бицикла што је довело како до велике туге тако и до тешке финансијске ситуације због које је Нина Ивановна морала да ради три посла да би омогућила породици да преживи. Кућни и домаћински послови су пали на Александрова леђа што се негативно одразило на његово школовање па је после завршене основне школе 1991. године пошао у вечерњу школу где је добио диплому механичара. Такође породични буџет је био толико скроман да су његове потребе за новом обућом, одећом и слично могле бити испуњене на свака три месеца, јер у претходна два су најпре морали куповати такве ствари мајци и сестри Катји. Међутим чак и таквих скромних следовања се Александар одрицао да би било лакше њима двема уз изговор да ће ускоро у војску и да ће тамо имати шта му треба.
Службу је добио у граничним јединицама, иако је мајка хтела да утиче на војску да га не шаље далеко од куће, јер им је он био преко потребан ослонац као једини мушкарац у кући. Ово је Александар одбијао да прихвати јер је по природи био неко ко не бежи од изазова и одговорности, а свакако је такав став носио већ из куће. Тако је одбио и предлог свог земљака из Ваче, иначе заставника у Багратионовску где је Александар служио, да овај утиче на то да га не шаљу на чеченско ратиште уз одговор да неће да напушта другове са којима је годину дана носио оружје. Због тога је између осталога посмртно добио Орден за храброст.
Један од тих другова у Багратионовску, насељу на граници Пољске и Каљинингрдске области, био је и Андреј Трусов, рођен 21. новембра 1976. године у Орелу иначе велики љубитељ одбојке и позоришта. Било је неколико фактора који су утицали на зближавање са Александром Железновим. Први је би тај да је и сам Андреј потицао из скромне породице. Док се школовао у техничкој школи за пчелара и возача имао је само једно одело. Други је био тај што је са таквим условима он био сасвим задовољан и није тражио више од тога. Трећи је тај што није бежао од одговорности па се тако по окончању средње школе 18. децембра 1994. године сам јавио на служење војног рока. Овакав став и карактер ће доћи до изражаја и у периоду од 14. фебруара 1996. године па до његове смрти негде око 23. маја 1996. године када га буду мучили чеченски побуњеници. Сахрањен је у Старцеву, у близини родног града, на гробљу око цркве Светог Николаја. Посмртно је добио Орден за храброст.
Ово одликовање је добио и Игор Јаковљев, рођен 26. јануара 1977. године у насељу Петровској, Липецка област. Одликовао се од малена снагом духа и тела. Са пет година је санкајући се упао до груди у воду али се није разболео од тога. Ипак 1993. године једно касно враћање кући из суседног села је могло да га кошта живота, јер се са другаром нашао у зимској олуји на -30°. Захваљујући правовременој реакцији мајке која је послала кочије по њега, спасао се смрти али уз велике промрзлине. Своју кондицију је одржавао редовним помагањима оцу у образовању земље и додатним дизањем тегова и трчањем. Пре одласка на служење војног рока у град Неман, Каљиниградска област, завршио је са одличним успехом средњу школу, смер возач пољопривредних машина. О његовој зрелости говори податак да је и пре овога, још са 12. године, почео да вози комбајн попут његовог оца. Његове посмртне остатке из Ростова у родно место донела је сестра, а на на сахрани му се окупило много људи из његовог и суседних села.
Када се упореде животописи ова четири страдала војника може се приметити то да су сва четворица пре свога страдања имали животна искуства у којима су се укоренили у верско-историјској традицији руског народа, чак и у помињаним условима комунистичког уређења СССР-а. Андреј Трусов је име добио по Светом апостолу Андреју Првозваном, који се на посебан начин прославља у Русији због његове улоге у историји руског народа. Игор Јаковљев је након тешког смрзавања и избегавања смрти у снежној олуји говорио гледајући на икону Светог Николаја да га је тај светитељ спасао смрти. О Евгенијевој привржености ка бакином крсту је већ овде писано. За Александра Железнова је довољно поменути то да је у договору са поштаром у родном селу извео да рођенданска честитка за његову мајку јој буде уручена на сам њен рођендан што говори да је он схватао њену жртву за њега и сестру и да је такав гест она итекако заслужила од њега. Само хришћанство у свом учењу помиње да је велика врлина поштовање деце према родитељима.
Његова мајка Нина Ивановна је приликом посете једне руске омладинске организације Вачи поручила следеће речи које овде парафразирам:
,,Запамтите децо, да ви живите и за себе и за те погинуле момке. Не само за мог Сашу, већ и за друге погинуле војнике. Много их је погинуло. Они су погинули да би ви данас живели. Зато их не заборавите.”
Овај текст је писан на основу следећих извора:
- документарна емисија ,,Свети Евгениј Родионов- сто корака ка небу”
https://youtu.be/5nwxi9mKuy4?si=9XKJTPVQIF7enNYL
https://youtu.be/OlH2non5jV0?si=GLXXYpneMxOFb6B5
https://youtu.be/m2KdBFshYX0?si=xNKe4idqL80RSaTM
https://youtu.be/qanRMWUApi8?si=0NXCd8i02Z52eBwR
- документарна емисија ,,Мој син војник Родионов”
https://youtu.be/qhAYkkGYQbA?si=Rx3i5j_MOpy93HeY
- https://diveevo-today.ru/diveevcy-pochtili-pamyat-sosluzhivca-evgeniya-rodionova/
- https://diveevo-today.ru/ubitye-no-ne-pobezhdennye/