СТРИП “МИКА МИШ” (1936–1941)
Први број „Мике Миша“ појавио се 21. марта 1936. године. Власник и издавач листа био је Александар Ј. Ивковић а уредник првих девет бројева Боривоје Јосимовић. Од 10. броја њега ће заменити Милутин С. Игњачевић, који ће лист уређивати све до 282. броја када тај посао преузима Светислав Б. Лазић. Лист је излазио суботом и продаван је по цени од један динар. Имао је осам страна формата 21×29 цм, а корице и средње стране штампане су у три боје.
„Мика Миш“, који се у почетку звао „Дечји стрип Мика Миш“ стартовао је са четири стрипа: „Мали инструктори“, „Мики спасава Мим из Абисинског ропства” (невеста имитација Дизнијевог јунака) „Лав, вук и лисица” према Доситеју Обрадовићу (веома слаба адаптација неидентификованог домаћег аутора) и „Мика чува децу малу са рђавом прави шалу“. У другом броју појављују се „Корално острво“ и „Мика у Београду“. Први стрип ће се завршити у 9. а други нешто касније у 15. броју.
У 7. броју листа, под насловом „Како Спира рекламира“, „Мика Миш“ први пут објављује један инострани стрип. Ускоро на страницама листа примећујемо неколико стрипова с ознаком „Кинг Фичерс синдиката“: „Мали Луле и паметно Цуле“ (касније објављен у „Политикином забавнику“ као „Мали бата“), Дрејтонова „Принцеза мачкица“ и гег-табла Чика Јанга (прослављеног аутора „Блонди“). Занимљиво је да „Мика Миш“ од првог броја на насловним странама објављује цртеже, да би од тог правила одступио од 10. до 12. броја, а нешто касније и готово у свим бројевима од 22. до 29. Код поменутих изузетака, лист је на насловној страни доносио стрип, и то увек иностраног порекла.
Од 14. броја лист се штампа у једној боји, али је зато број страна повећан са 8 на 12. У поменутом броју појављује се и Рејмондов „Флаш Гордон“. Као и у случају листа „Стрип“, ни „Мика Миш“ неће представити „Флаша Гордона“ од почетка, већ га објављује тек од једанаесте табле. Две недеље касније, у лист доспева још један великан авантуристичког стрипа тридесетих година: „Мандрак“ Лија Фока и Фила Дејвиса, односно „Краљ мађионичара“ како ће бити назван у 16. броју „Мике Миша“.
Од 24. броја лист је почео да излази два пута недељно. Том приликом редакција је издала следеће саопштење: „За Београд излази уторком и петком, а у унутрашњости средом и суботом“.
Насловна страна „Мике Миша“ (1936)
Александар Ј. Ивковић – власник и издавач „Мике Миша“
„Луле и пчеле“ ( „Мика Миш“ , 1936)
„Флаш Гордон “ Алекса Рејмонда ( „Мика Миш“ , 1936)
У 26. броју први пут се јављају три члана будућег „Београдског круга“: Ђорђе Лобачев са „Царевим гласником“ Жила Верна, а Никола Навојев и Бранко Видић са „Хајдуковим сином“ и „Освајачима северног пола“. Истовремено, „Мика Миш“ поклања поверење још једном познатом јунаку америчког стрипа – „Брику Брадфорду“ Кларенса Греја. Следећи, 27. број листа (од 12. септембра 1936. године) последњи је са датумом на насловној страни. Наредни бројеви ће излазити без датума и тек од 5. јануара 1937. године (61. број) „Мика Миш“ ће поново означавати датуме изласка својих бројева.
Свој стваралачки рад у „Мики Мишу“ Никола Навојев наставља стрипом „Отмица лепе Туркиње“, док се у 38. броју први пут јавља Лајмен Јанг са „Пустоловинама Тима Тајлора“. Четири броја касније, „Мика Миш“ на насловно) страни најављује „Жуте гусаре“, а у истом броју обавештава читаоце о изласку првог броја „Забавника“, листа који ће убудуће доносити комплетне епизоде стрипова претходно објављених у матичном листу.
„Мандрак“ Лија Фока и Фила Дејвиса ( „Мика Миш“ , 1936)
Насловна страна 61. броја „Мике Миша“ (1937)
„Царев гласник “Ђорђа Лобачева ( „Мика Миш“ , 1936)
„Мачак Феликс “ Пата Саливена ( „Мика Миш“ , 1937)
„Краљевић Марко “ Константина Кузњецова ( „Мика Миш“ , 1937)
„Фантом“ Лија Фока и Реја Мура ( „Мика Миш“ , 1937)
У 44. броју Лобачев завршава „Царевог гласника“, а три броја касније окончан је и „Брик Брадфорд“ у епизоди „Острво смрти“. Биће то истовремено и дефинитиван одлазак Грејовог јунака из „Мике Миша“. У 49. броју лист на средњим странама доноси „Бака Роџерса“ Дика Калкинса и Филипа Ноулена. У 51. броју Жика Митровић, после рата познати филмски режисер, завршава свој први стрип „Јунаци Павлове улице“, а Никола Тишћенко „Бановић Страхињу“.
После сарадње са Навојевим у „Освајачима северног пола“, Бранко Видић пише нови сценарио за стрип „Крвна освета“, који ће почев од 57. броја цртати Ђорђе Мали. Два броја касније, вештачки је окончан „Бак Роџерс“ и он се такође више неће појављивати у листу.
Последњи број „Мике Миша“ у 1936. годим појавио се 29. децембра, а са 60. бројем (1. 1. 1937) лист улази у другу годину свог постојања. У истом броју завршавају се „Жути гусари“.
Наредни број листа доноси неколико новина: прва и последња страна одштампане су у боји, обим је повећан на 20 страна, а први пут се појављују Чарлс Фландерс са „Краљем коњичке полиције“ и Константин Кузњецов са „романсираним историјским догађајем из наше прошлости“ под називом „Мајка“. И 62. (божићни) број имаће корице у боји, да би од следећег броја лист поново био штампан у једној боји и на 16 страна. Са 67. бројем у лист доспева „Мачак Феликс“ Пата Саливена, а два броја касније „Фантом“ Лија Фока и „Тајни агент X–9“ Чарлса Фландерса. У овом периоду „Мика Миш“ је без поговора водеће стрип-издање у земљи: „Краљ коњичке полиције“ Чарлса Фландерса, „Фантом“ Лија Фока и Реја Мура, „Мандрак“ Лија Фока и Фила Дејвиса, „Флаш Гордон“ Алекса Рејмонда, „Тајни агент X–9“ Чарлса Фландерса, „Мачак Феликс“ Пата Саливена, „Тим Тајлор“ Лајмена Јанга и „Доведите их живе“ Пола Фрема. Част, једва присутних домаћин стваралаца, спасава Кузњецов са стрипом „Мајка“.
Све до 74. броја лист неће претрпети никакве измене, а онда се истовремено појављују Ђорђе Лобачев са „Дубровским“ и Вик Форсајт са хумористичким стрипом „На Дивљем западу“. Три броја касније, Кузњецов завршава „Мајку“ и већ у следећем јавља се стрипом „Краљевић Марко“. 80. број значајан је по томе што у њему стартује још један будући припадник „Београдског круга“ Ђука Јанковић. Мада је у том периоду био илустратор листа „Време“, Јанковић се веома амбициозно представио стрипом „Тајне абисинских гудура“, а у наредном броју и својим новим радом „Тоша као детектив“.
У 82. броју први пут се оглашава Ранхнер са обрадом Диминог романа „Гроф Монте Кристо“ и сада домаћи ствараоци почињу озбиљно да потискују славније колеге из иностранства. Повратак „Мандрака“ у 84. и увођење „Јунака радио патроле“ Чарлија Шмита у следећем броју само ће привремено одложити оно што је већ било наговештено.
„Тајне Абисинских гудура “ Ђуке Јанковића ( „Мика Миш“ , 1937)
„Гроф Монте Кристо “ Алексија Ранхнера ( „Мика Миш“ , 1937)
„Џунгла Вед “ Ђуке Јанковића ( „Мика Миш“ , 1937)
„Легија Проклетих “Сергеја Соловјева ( „Мика Миш“ , 1937)
„Манџурија у пламену “ Ивана Шеншина ( „Мика Миш“ , 1937)
„Манџурија у пламену “ Ивана Шеншина ( „Мика Миш“ , 1937)
„Боеми“ Константина Кузњецова ( „Мика Миш“ , 1937)
„Легионар смрти “ Ивана Шеншина ( „Мика Миш“ , 1937)
Ђука Јанковић који ће поред Константина Кузњецова, Алексеја Ранхнера и касније Сергеја Соловјева, бити најревноснији сарадник „Мике Миша“, јавља се већу 88. броју новим стрипом „Обешењак Кића”. Само три броја касније, и поново Јанковић: стрип „Џунгла Вед” домаћа варијанта Бероузовог „Тарзана”, који ће се касније као јунак провлачити кроз више епизода. У 94. броју Ђука Јанковић завршава „Обешењака Кицу” и почиње стрип „Потера за милионима”. Уз претходно поменуте „Тајна абисинских гудура” и „Џунгла Вед“, ово је трећи реалистички стрип који Јанковић истовремено ради за „Мику Миша“. Наравно, оваква продукција неминовно ће се одразити на квалитет његових радова, који од броја до броја прилично варирају.
Насловном страном 99. број најављује „Легију проклетих” и дебитантски наступ Сергеја Соловјева једног од најславнијих стваралаца у историји југословенског стрипа. Мада је његов почетак прошао готово незапажено, каснијим радовима и изузетно великом продукцијом, Соловјев ће се представити као веома даровит цртач.
У 102. броју као да већ почиње надметање између Јанковића који се јавља с „Тошом на летовању” (сада ради четири стрипа истовремено!), Соловјева чији други рад „У вртлогу” знатно надмашује „Легију проклетих”, наговештавајући његов несумњиви таленат и Константина Кузњецова, који у 108. броју почиње „Мистерије Чикага” према сценарију Бранка Видића. Два броја раније, Јанковић смењује „Тошу на летовању“ обрадом Нушићевог хумористичког романа „Пут око света”. Алексије Ранхнер јавља се у 112. броју стрипом „Капетанова кћи” према истоименом роману Александра Пушкина, док се Соловјев у 115. броју (пошто је претходно окончао „Легију прокле тих“) појављује се обрадом Диминог романа „Три мускетара“. „Бети Буп” Макса Флајшера почиње у 121. броју, а у следећем Соловјев завршава стрип „У вртлогу”. 125. број „Мике Миша“ најављује повратак Лобачева са „Плавом пустоловком”, док се Иван Шеншин стрипом „Манџурија у пламену” 4 броја касније придружује осталим домаћим ствараоцима. У 131. броју Ранхнер завршава „Капетанову кћи”. Два броја након тога, Ален Дин се представља стрипом „Бесмртни каубој Текс Торн”.
- број обележава покушај Кузњецова да се огледа у хумористичком жанру, што му у приличној мери и успева стрипом „Боеми” у. епизоди „У царству мајмуна”, чији су главни протагонисти антропоморфни мајмуни Сони и Тони.
То је истовремено и својеврстан одговор „Мике Миша” на све већу популарност Дизнијевих јунака које у то време објављује „Политика. У 140. броју Ђука Јанковић почиње стрип „Црњина освета”, а у следећем Ђорђе Лобачев завршава прву епизоду „Плаве пустоловке”. Окончавајући „Манџурију у пламену” 16. Таблом, Иван Шеншин у 144. броју започиње нову епизоду о авантурама Ралфа Стедија под називом „Легионар смрти”. Један број касније Јанковић објављује почетак другог дела „Џунгла Веда” и сада поново ради три стрипа упоредо (поред „Џунгле Веда” то су још „Пут око света” и „Црњина освета“).
Под псеудонимима Брандон Вид и К. Кулиџ у 146. броју појављују се Бранко Видић и Константин Кузњецов. Њихов јунак Бен Кериган, иначе агент Интелиџент сервиса, представља се у епизоди „Џингис-канов потомак”. Након четири броја Кузњецов почиње и „Хаџи Мурата”, па уз Мистерије Чикага“, „Боеме и „Бена Керигена“ успева да достигне невероватну продукцију Ђуке Јанковића.
Сада је већ очигледна превласт домаћих аутора, на то указује и однос од осам домаћих према четири инострана стрипа. Још значајније је да се радови Константина Кузњецова, Сергеја Соловјева, Ивана Шеншина и Ђуке Јанковића доста успешно носе са остварењима као што су „Флаш Гордон“ Алекса Рејмонда, „Мандрак“ Лија Фока и Фила Дејвиса, „Текс Торн“ Алена Дина и „Бети Буп“ Макса Флајшера.
Чим је у 151. броју окончао „Три мускетара“, Соловјев се већ три броја касније јавља новим стрипом – „Црни атаман“, за који му је сценарио опет припремио Бранко Видић. Истовремено, враћа се и Алексије Ранхнер са „Старим капларом“. Пошто је у 152. броју завршио прву епизоду „Боема“, Кузњецов већ три броја касније започиње нову – „На Дивљем западу“. Под називом „Гангстери морских дубина“, Лобачев у 156. броју стартује с новом епизодом „Плаве пустоловке“, а у наредном почиње „Тајни агент X–9“ у причи под називом „Црвена стрела“. У 159. броју поново се јавља Жика Митровић са стрипом „Хајдук Вељко“. Последњи број у 1937. години, доноси прву таблу новог стрипа Сергеја Соловјева „Ђаво и његов шегрт“.
Насловна страна са најавом „Црног атамана“ Срегеја Соловјева и Бранка Видића (1937)
Бранко Видић – најплоднији сценариста предратног стрип-стваралаштва
„Плава пустоловка “ Ђорђа Лобачева ( „Мика Миш“ , 1937)
„Хајдук Вељко “ Жике Митровића ( „Мика Миш“ , 1937)
„Грађанка на престолу“ Алексија Ранхнера ( „Мика Миш“ , 1938)
У трећу годину свог постојања, „Мика Миш“ улази са фондом од 163. броја и све јаснијим опредељењем у односу на дела домаћих стваралаца. И након што ће Иван Шеншин у 166. броју започети стрип „У канџама тигра“, два броја касније Соловјев „Сан летње ноћи“ (према Шекспировом делу), а у 169. броју Ранхнер „Грађанку на пре столу“ (према роману „Драга Машин“ Светислава Б. Лазића), „Мика Миш“ ће од 14 страна посвећених стриповима чак 11 препустити домаћим ауторима. Ипак, када два броја касније Соловјев окончава прву епизоду „Црног атамана“, већ у следећем га замењује „Мандрак“ у причи „Борба против вукодлака“. Домаћи аутори се, међутим, не предају: Соловјев одмах почиње другу епизоду „Црног атамана“ (под називом Капетан Леш“), два броја касније Ранхнер се јавља обрадом Нушићевих „Хајдука”, а у 177. броју Кузњецов са „Оријент експресом”. Истовремено, док Соловјев завршава стрип „Ђаво и његов шегрт”, Лобачев почиње трећу епизоду „Плаве пустоловке”.
Најављен већ на насловној страни у 180. броју појавио се један од најпопуларнијих ликова у стрипу уопште. Реч је о Принцу Валијанту маестралном делу Херолда Фостера, јунаку који ће својим пустоловинама и заносним оптимизмом забављати милионе читалаца широм света. У истом броју окончани су стрипови Ивана Шеншина и Константина Кузњецова „У канџама тигра”, односно „Хаџи Мурат”.
Већ у следећем броју Соловјев је поново најангажованији сарадник „Мике Миша“: поред „Црног атамана” и „Сна летње ноћи”, почиње нови стрип „Козаци”. Истовремено, Ранхнер завршава „Старог каплара”. Одмах затим уследила су још три стрипа припадника Београдског круга: „Хиљаду и једна ноћ” Константина Кузњецова, трећа епизода „Џунгла Веда” Ђуке Јанковића и „Ђаволов шегрт у XX веку” Сергеја Соловјева. У овом периоду (23. марта 1938. ), издавач „Мике Миша” покреће још један лист под називом „Тарцан”. Тако ће после „Забавника”, „Веселог забавника” и „Малог забавника Мике Миша“, ово бити четврто издање чији је основни циљ да одбрани матични лист од бочних удара све веће конкуренције. Истини за вољу, нови недељник неће издржати више од 14 бројева, али ће и у том релативно кратком раздобљу одговорити својој основној намени.
У 190. броју „Мике Миша“ објављен је резултат наградне анкете којом је редакција покушала да испита читалачку наклоност према појединим остварењима у листу. На првом месту ове занимљиве анкете нашао се „Фантом”, а за њим су следили „Црни атаман” и „Мандрак”. Високо четврто место заузела је „Плава пустоловка”, а за њом редом долазе остали: „Оријент експрес”, „Принц Валијант”, „Стари каплар”, „Хајдуци”, „Без отаџбине”, „Козаци”, „Сан летње ноћи”, „Грађанка на престолу”, „Хаџи Мурат”, „Џунгла Вед”, „Флаш Гордон”, „Чикаго”, „Хиљаду и једна ноћ”, „На Дивљем западу”, „Текс Торн”, „Тајни агент X–9”, итд. Занимљиво је да су веома ниско пласирани „Флаш Гордон” и „Тајни агент X–9”, док се Соловјевљев „Црни атаман” умало није нашао на првом месту.
После дуже паузе у лист се поново враћа „Тим Тајлор” Лајмена Јанга, али на помало неуобичајен начин. Наиме, у 193. и 194. броју „Мика Миш“ у додатку од по осам страна доноси епизоду „Тајанствено језеро”, као бесплатан прилог. Одмах затим, у лист се враћа још један стари познаник – „Флаш Гордон” Алекса Рејмонда, а само број касније Кузњецов почиње свој нови историјски стрип „Књаз Милош“ према текстуалном предлошку Светислава Б. Лазића. У 197. броју Лобачев се јавља четвртом епизодом серијала „Плава пустоловка”. Истовремено, Ранхнер окончава стрип „Грађанка на престолу”, да би се већ у следећем броју појавио са „Књегињом Таракановом”, стрипом из руске историје чија је радња смештена у време владавине Катарине II.
Све до 205. броја лист неће претрпети значајније садржинске промене да би се увођењем „Принцезе Ру” Ђорђа Лобачева најавио читав низ нових остварења која ће тек уследити. Већ у наредном броју појављује се Сегаров „Попај” (преселио се из „Веселог забавника“), нешто касније „Мали морепловац” Николе Навојева, нова епизода „Боема” Константина Кузњецова, „Краљ коњичке полиције” Чарлса Фландерса у причи „Потопљено благо”, Јангов „Тим Тајлор” у „Пантеру Фангу”, пети наставак „Плаве пустоловке” ( „Заробљеница Инда“) Ђорђа Лобачева и коначно „Мандрак на Јужном полу” Фила Дејвиса и Лија Фока. Набројана остварења, међутим, пашће у сенку пред појавом дуго најављиваног јунака који се први пут појављује у „Мика Мишу”. Догодиће се то у 214. Броју, а реч је о популарном Бероузовом лику „Тарзан – господар џунгле” у цртачкој верзији Хала Фостера.
„Оријент-експрес“ Константина Кузњецова ( „Мика Миш“ , 1938)
Насловна страна са најавом „Принца Валијанта“ Харолда Фостера ( 1938)
„Принцеза Ру “ Ђорђа Лобачева ( „Мика Миш“ , 1938)
„Тарзан“ Харолда Фостера ( „Мика Миш“ , 1938)
У 217. броју Ранхнер се јавља са авантурама Гарија Стронга у „Аветињском броду”, док је 218. број у целини посвећен „Фантому” и епизоди „Рат у џунгли”. Овај необични потез, који није био у складу са дотадашњом концепцијом листа, издавач је образложио у свом уводнику. Било је очигледно да се ради о дубљем сукобу са конкурентским листом „Труба”, који је принудио издавача да реагује на овакав заиста неуобичајени начин.
Током наредног периода заступљеност домаћих и иностраних аутора у „Мика Мишу” углавном ће бити уравнотежена. Тај однос неће битно пореметити ни почетак нове епизоде „Бена Керигена” Константина Кузњецова и Бранка Видића у 224. броју, као ни појаве „Белог духа” Ђорђа Лобачева пет бројева касније. Занимљиво је, међутим, да је Лобачев сада најзаступљенији аутор у листу са три стрипа која ради истовремено: „Плава пустоловка”, „Принцеза Ру” и „Бели дух”. Нешто касније Соловјев ће започети трећу епизоду стрипа „Црни атаман” под називом „Невеста живог Буде”, Иван Шеншин роман из руског живота „Кнез Михајло Сицки”, а Ђука Јанковић стрип „Тајанствени возач бр 13”. На средњим странама у 233. броју Валтер Нојгебауер први пут се представљају читаоцима „Мике Миша“ реалистичном сторијом „Буна у Конгу“ и својим новим јунаком детективом Грантом.
У овом периоду „Мика Миш“ поново покреће анкету о популарности стрипова које доноси на својим страницама. Објављени резултати овога пута дају нешто другачију слику: „Мали морепловац” Николе Навојева, „Тарзан” Хала Фостера, „Принцеза Ру” Ђорђа Лобачева, „Бен Кериган” Константина Кузњецова, „Принц Валијант” Хала Фостера, „Црни атаман” Сергеја Соловјева, „Тајанствени возач бр 13” Ђуке Јанковића, „Фантом” Лија Фока и Реја Мура, „Козаци” Сергеја Соловјева, „Флаш Гордон” Алекса Рејмонда, „Мандрак” Лија Фока и Фила Дејвиса, „Кнез Михајло Сицки” Ивана Шеншина, „Тим Тајлор” Лајмена Јанга, „Бели дух” Ђорђа Лобачева и тако даље. Очигледно је да домаћи аутори и даље успевају да задрже високе пласмане у односу на славне колеге из иностранства, а Никола Навојев са „Малим морепловцем” чак успева да се наметне као тренутно најпопуларнији. Све ово указује и на добро вођење уређивачке политике редакције „Мике Миша”, која је од самог почетка пружала шансу младим ствараоцима и кроз један релативно дужи период изграђивала њихов несумњиви таленат.
У 246. броју Кузњецов почиње „Аладинову чаробну лампу” из свог циклуса „Хиљаду и једна ноћ”, а два броја касније Шеншин се јавља причом о руском освајању Кавказа под називом „Хазават свети рат”. Упоредо са „Црним атаманом”, Соловјев од 251. броја почиње „интересантан роман из арабљанског живота” „Вихор у пустињи”, док се нова епизода „Фантома” ( „Мали Тома“) појављује пет бројева касније.
На насловној страни 257. броја објављен је кадар из новог стрипа Константина Кузњецова „Грофица Марго”. Судећи према претходним најавама, као и чињеници да су му уступљене средње стране, очигледно је да редакција „Мике Миша” много очекује од овог стрипа. И заиста, већ први утисак који почетне табле остављају на упућенијег познаваоца стрипа, недвосмислено указује на остварење оправдано проглашено за један од највећих домета овог аутора. Својим каснијим радовима Кузњецов ће успевати да достигне, али не и да надмаши цртачко умеће испољено код „Грофице Марго”.
„Бен Кериган “ Константина Кузњецова и Бранка Видића ( „Мика Миш“ , 1938)
„Буна и Конга “ Валтера и Ноберта Нојгебауера ( „Мика Миш“ , 1938)
„Водећа позиција у анкети „Мике Миша“ : „Мали морепловац“ Николе Навојева и Бранка Видића (1938)
„Грофица Марго “ Константина Кузњецова ( „Мика Миш“ , 1938)
„Јадници“ Алексиј Ранхнера ( „Мика Миш“ , 1938)
„Тим Тајлор “ Лајмена Јанга ( „Мика Миш“ , 1938)
Насловна страна са најавом „Барнеја Бакстера“ Френка Милера (1939)
„Мали Тери “ Милтона Канифа ( „Мика Миш“ , 1939)
Непосредно пред улазак у четврту годину постојања, „Мика Миш“ објављује почетак Ранхнерове обраде „Јадника” према истоименом роману Виктора Игоа.
Уз импозантан салдо од 269. бројева, „Мика Миш“ улази у 1939. годину као несумњиво најјачи лист у земљи И, како ће изгледати све до 28. фебруара, без неке озбиљније конкуренције. Међутим, управо поменути датум означиће тежак ударац за дотад неприкосновени водећи положај листа. Реч је о појави претходно најављеног и добро рекламираног „Политикиног забавника”, чији се издавач далеко боље припремио за борбу на тржишту од свих ранијих конкурената. Већ сама чињеница да су“Политикин забавник“ уређивали велики познаваоци дечје штампе Владислав Рибникар, Бата Вукадиновић и Дуда Тимотијевић довољно указује на значај који је у „Политици” придаван новопокренутом издању, али открива и главни узрок његовог високог квалитета и метеорског успеха.
Готово истовремено, тачније пет дана пре изласка Политикиног забавника“, „Мика Миш“ ће претрпети још један не мање тежак ударац. Наиме, управо у данима када се у редакцији са извесном зебњом очекивало ново конкурентско издање, „Мику Миша“ напушта дотадашњи уредник Милутин С. Игњачевић, без сумње веома заслужан за високу позицију листа остварену током четворогодишњег излажења. Истовремено, Игњачевић ће већ 23. фебруара покренути сопствени лист „Микијево царство“, повлачећи за собом сада већ зреле ауторе Ни колу Навојева. и Бранка Видића, којима ће се доцније придружити Сергеј Соловјев и Иван Шеншин.
Суочен с овако тешком ситуацијом, „Мика Миш“ се ипак не предаје. Још увек ослоњен на претходно започете стрипове домаћих аутора: „Грофица Марго“ и „Али Бабу и 40 хајдука“ Константина Кузњецова, „Буфала Била“ Сергеја Соловјева, „Принцезу Ру“ Ђорђа Лобачева, „Харија Џаџа“ Ивана Шеншина и „једнооког пирата“ (раније „Мали морепловац“) Николе Навојева и Бранка Видића; као и на инострана остварења: „Принца Валијанта“ и „Тарзана“ Хала Фостера, „Мандрака“ Лија Фока и Фила Дејвиса, „Фантома“ Лија Фока и Реја Мура и „Попаја“ Елзија Крислера Сегара: „Мика Миш“ већ у 285. броју објављује почетак нове епизоде „Тајног агента X–9“ под називом „Тајна потонулих бродова“, а у следећем и прву страну стрипа „Срећа Тим Тајлора“ Лајмена Јанга. Када се у 288. броју појављује Фоков и Дејвисов „Мандрак и људи са Марса“, „Мали Тери“ Милтона Канифа и у наредном броју „Барнеј Бакстер“ Френка Милера, постаје очигледно да ће се „Мика Миш“ у наредном периоду, пре свега, ослањати на инострана остварења. То потврђује већ 292. број у коме претходно завршену епизоду „Фантома“ одмах замењује нова: „Фантом у Скотланд Јарду“. Само два броја касније, почиње и нова епизода Рејмондовог „Флаша Гордона“.
Сада је већ заступљеност иностраних аутора двоструко већа од домаћих. Истовремено, борећи се за помало изгубљене позиције, „Мика Миш“ у 295. броју покреће велики наградни конкурс за решавање укрштених речи са високим наградним фондом.
Два броја касније, на средњим странама појављују се прве табле „Робина Худа”, изванредног остварења Сергеја Соловјева, а у јубиларном 300. броју Никола Навојев завршава „Једнооког пирата” према сценарију Бранка Видића и дефинитивно прекида сарадњу с „Миком Мишом”. Од сада ће читаоци његове радове моћи да прате искључиво преко страница „Микијевог царства”.
Наредни број листа доноси почетак друге епизоде „Јадника” Алексија Ранхнера, а 302. број нову сторију Фландерсовог „Краља коњичке полиције”. Са 30. таблом Сергеј Соловјев у следећем броју при води крају „Буфала Била”, да би га три дана касније заменио почетком треће епизоде „Козака”. Уследиле су нове сторије „Мандрака” и „Принца Валијанта”, а нешто касније и Бригсовог „Тајног агента X–9” са епизодом „Терор на Бродвеју”.
У 311. броју Кузњецов почиње свој нови стрип „Принц кројач”, након четири броја Шеншин објављује прву таблу „Звонара Богородичине цркве”, а у 318. јавља се Лобачев са шестом епизодом „Плаве пустоловке”. Два броја касније Алексије Ранхнер окончава „Јаднике” и одмах стартује са новим остварењем „Скотланд Јард је немоћан” у коме се поново појавио његов једини јунак – Гари Стронг. Стиче се утисак да домаћи аутори постепено успостављају пољуљану равнотежу са још увек премоћним гостима из иностранства. У овоме, бар тренутно, успевају већ у 321. броју, када се после дуже паузе јавља Ђука Јанковић стрипом „Три бекрије”. Истовремено, Сергеј Соловјев успешно завршава „Робина Худа”. Одмах затим уследио је Ранхнеров „Давид Коперфилд”, а у 326. броју Кузњецов почиње стрип „Барон вампир” (други део „Грофице Марго“) пошто је претходно окончао „Принца кројача”. Наредни број доноси почетак друге епизоде „Буфала Била” Сергеја Соловјева и Бранка Видића. Недељу касније, у Мики Мишу уочавамо готово неприметну, али историјски посматрано веома значајну новост. Наиме, у 329. броју листа Берн Хогарт потписује таблу Тарзана, кога је претходно с великим успехом радио Хал Фостер.
Наредних двадесетак бројева неће донети неке значајније про мене. Тек у 351. броју Кузњецов прилично неочекивано завршава „Барона вампира”, а седам бројева касније почиње „Багдадског лопова“, Сергеј Соловјев у наредном броју приводи крају другу епизоду „Буфала Била“ и сада за „Мику Миша“ црта само „Ајванхоа“, изванредно остварење започето у 352. броју од 20. октобра 1939. године.
„Робин Худ “ Сергеја Соловјева ( „Мика Миш“ , 1939)
„Једнооки пират “ Николе Навојева и Бранка Видића ( „Мика Миш“ , 1939)
„Тајни агент Х-9 “ Остина Бригса ( „Мика Миш“ , 1939)
Пошто је у 360. броју окончао шесту епизоду „Плаве пустоловке“ Ђорђе Лобачев се извесно време неће појављивати, због своје све веће ангажованости у „Политикином забавнику“. Међутим, само један број касније, „Мика Миш“ уводи појачање: Валтер Нојгебауер по други пут стартују у београдском листу са доживљајима детективе Гранта, овога пута под називом „Рат шпијуна“. Истовремено, Ђука Јанковић завршава „Агу од рудника“ и након два броја почиње да ради адаптацију „Поп Ћире и поп Спире“ Стевана Сремца.
Осећајући све више на тржишту снагу премоћног „Политикиног забавника“, а делимично и конкурентске способности „Микијевог царства“, уредништво „Мике Миша“ одлучује се на извесне промене у листу. Од 364. броја насловне стране „Мике Миша“ штампају се у две боје, а након два броја лист излази на 24 стране. Истог дана (8. децембра 1939. године) редакција у „Политици“ рекламира лист који је већ на тржишту: „Почев од 366. броја ‘Мика Миш’ ће доносити, поред својих раније познатих романа, још један роман у тексту, једну причу, вести из спорта и авијације, разни забавни материјал: укрштене речи, скривалице, ребусе и разне друге културно-забавне ствари, духовите доживљаје Џими Клапа (Марижака – прим. аут ) и сјајну репортажу у стрипу ‘Максим у Београду’. Својом техничком опремом, богатим извором разноврсног материјала, као и ценом сваком приступачном, ‘Мика Миш’ с правом заузима прво место међу омладинским забавним листовима. Дакле, не заборавите да је данас изишао из штампе најновији, 366. број ‘Мика Миша’ на 24 стране, са корицама у две боје а цена му остаје и даље само 1 динар. „
У 371. броју Соловјев двадесетом таблом завршава „Ајванхоа“, а већ у следећем почиње адаптацију славног Шекспировог дела „Ромео и Јулија“.
Петог јануара 1940. године, са 374. бројем, „Мика Миш“ се нашао на почетку пете године свог излажења. Кузњецов ће специјално за ту прилику адаптирати Гогољеву новелу „Божићна ноћ“ и након осам табли завршити је у наредном броју. Истовремено, Ранхнер завршава „Давида Коперфилда“, а затим стартује стрипом „Мали лорд Фонтлерој“. Потом 377. број и поново изврсни Кузњецов: „Три живота“ је у готово истој уметничкој равни са „Грофицом Марго“. У наредном броју јавља се Маријан Ебнер са неочекивано квалитетним радом „Победник смрти“, који према најави редакције „обрађује вечиту и недокучиву тајну враћање живота умрлима!“. Фердо Бис у 379. броју почиње свој авантуристички стрип „Морски вук“.
Постаје све очигледније да „Мика Миш“ не намерава да препусти своје позиције без борбе. За разлику од својих конкурената, он непрекидно проналази нове таленте, при чему увођење Ебнерових и Бисових радова представља пун погодак. Истовремено, „Мика Миш“ на тај начин доказује и једну ноторну истину: водећа позиција листа у дугом периоду који је претходио није била ни пука случајност, нити последица монополистичког положаја на тржишту.
После паузе од три месеца, у лист се поново враћа Иван Шеншин са просечним радом под називом „Мексико“. Шест бројева касније, Ђука Јанковић објављује почетак нових доживљаја свог све симпатичнијег јунака Максима. Овога пута, добродушни неспретњаковић по Јавиће се у епизоди „Максим на западном фронту“. У 396. броју почела је нова сторија „Барнеја Бакстера“. Истовремено, окончана су чак три стрипа: „Фантом“ Лија Фока и Реја Мура, „Мандрак“ Лија Фока и Фила Дејвиса, као и „Рат шпијуна“ Валтера Нојгебауера И Бранка Ковача. Следећи број доноси почетак нове епизоде „Фантома“, а одмах затим Ранхнер стартује са „Ревизором“, према истоименој Гогољевој комедији. Промене у 399. и 400. броју поново су везане за Ранхнерово име: пошто ће у првом завршити „Малог лорда Фонтлероја“, у наредном почиње стрип „Ураган“ према сценарију Светислава Б. Лазића. Сада је већ приметно да су Константин Кузњецов, Алексије Ранхнер и Ђука Јанковић највернији сарадници „Мике Миша“, мада први упоредо ствара и за „Политикин забавник“. Соловјев и Шеншин у овом периоду готово искључиво раде за „Микијево царство“ (изузетак је Шеншинов „Мексико“), док је Лобачев потпуно ангажован сарадњом у „Политикином забавнику“. У оваквој ситуацији, сасвим је разумљиво што у листу већ дуже време доминирају остварења иностраних аутора. То ће бити још уочљивије нешто касније (од 400. до 411. броја), када Фердо Бис, Иван Шеншин и Константин Кузњецов приведу крају своје стрипове: „Морски вук“, „Мексико“ и „Три живота“.
Насталу празнину делимично ће попунити Ђорђе Лобачев, који се стрипом „Бех дух“ привремено враћа у 412. броју „Мике Миша“. Четири броја касније, Кузњецов почиње да ради „Стјењку Разина“ и поново заузима средње стране у листу. У наредном броју враћа се и Јанковићев Максим с епизодом „Максим као Тарзан“, док Иван Шеншин у 419. броју почиње стрип „Тајна замка Бакон“, са Ралфом Стедијем у главној улози.
„Звонар Богородичне цркве “ Ивана Шеншина ( „Мика Миш“ , 1939)
„Тарзан“ Берна Хогарта ( „Мика Миш“ , 1939)
„Ромео и Јилија “ Сергеја Соловјева ( „Мика Миш“ , 1940)
„Максим“ Ђуке Јанковића ( „Мика Миш“ , 1940)
„Пикова дама “ Константина Кузњецова ( „Мика Миш“ , 1940)
Све до 427. броја у „Мика Мишу“ се неће догодити ништа значајније. Окончане епизоде „Фантома“ и „Мандрака“ заменице нове, а Ранхнер и Лобачев ће у 426. броју завршити своје стрипове „Ураган“ и „Бели дух“. Од наредног броја, међутим, уследила је читава серија. После дуже паузе у лист се враћа Фландерс са „Краљем коњичке полиције“, у 428. Ранхнер почиње нову епизоду „Урагана“, шест бројева касније Маријан Ебнер се јавља са „Херојима неба“, а у 436. броју Берн Хогарт стартује новом епизодом „Тарзана“. У претходном броју, Кузњецов и Јанковић завршавају „Стјењку Разина“ и „Максима као Тарзана“ да би већ у 437. Јанковић почео свој последњи стрип у „Мика Мишу“ под називом „Максим као детектив“. Након три броја објављен је завршетак и последњег Шеншиновог рада у „Мики Мишу“ („Тајна замка Бакон“), који из непознатих разлога довршава Алексије Ранхнер.
Осетан недостатак домаћих радова у последњим бројевима листа, ублажиће Константин Кузњецов изврсном адаптацијом Пушкинове „Пикове даме“ с којом се јавља у 444. броју. Новом остварењу поново је намењено доминантно место у листу (смештен је на средњим странама које су отискиване у две боје) и сада више нема недоумице: Кузњецов постаје главно оружје „Мике Миша“ у борби са снажном конкуренцијом.
У 450. броју Ранхнер приводи крају другу епизоду „Урагана“, а Кузњецов по завршетку „Пикове даме“ (460. број), већ у наредном почиње стрип „Чаробна фрула“ из свог циклуса „Хиљаду и једна ноћ“. Са 467. бројем и окончањем сторије „Максим као детектив“, Ђука Јанковић дефинитивно одлази са страница „Мике Миша“. Само два броја касније, у лист се враћа Соловјев са „Царевим штитоношом“, стрипом из наше прошлости.
Последњи бројеви у 1940. години објавиће почетак неколико нових стрипова. Мада се међу њима могу запазити радови непознатих, али талентованих почетника, својим квалитетом и препознатљивошћу далеко се издвајају остварења већ афирмисаних домаћих аутора: „Жиг смрти“ Константина Кузњецова и „Васкрсење“ и „Поштарева кћи“ Алексија Ранхнера. Значајно је поменути да се у лист враћа и „Мали Тери“ Милтона Канифа.
У шестој, последњој годим свог излажења, „Мика Миш“ је стартовао 3. јануара 1941. године са 478. бројем. Три недеље касније, Фердо Бис се враћа у лист са сторијом „Благо цара Соломуна“, несумњиво једним од својих најбољих радова. Наредни, 484. број доноси почетак још једног стрипа за који Константин Кузњецов као предложак користи писано дело: овога пута то је Сервантесов „Дон Кихот“. У истом броју „Мика Миш“ је објавио и следеће стрипове: „Благо цара Соломуна“ (Фердо Бис), „Васкрсење“ и „Поштарева кћи“ (Алексије Ранхнер), „У царству Инка“, „Жиг смрти“ (Константин Кузњецов), „Царев штитоноша“ (Сергеј Соловјев), „Фантом“ (Ли Фок и Реј Мур), „Мали Тери“ (Милтон Каниф), „Атлантида“, „Господар света“, „Мандрак“ (Ли Фок и Фил Дејвис) и „Тарзан“ (Берн Хогарт).
У 490. броју Сергеј Соловјев завршава први део „Царевог штитоноше“ и одмах у следећем стартује са другим наставком. Пет бројева касније, Валтер Нојгебауер и Бранко Ковач по трећи пут почињу сарадњу са „Миком Мишом“, објављујући прву таблу реалистичког стрипа „Зрински и Франко пан“. У лист се поново враћа и „Радио патрола“ Чарлија Шмита, а 501. број доноси почетак нове епизоде „Фантома“.
Само три броја касније, рат ће нагло прекинути славни поход „Мике Миша“ кроз историју југословенског стрипа. У ствари, 504. број листа изашао је 4. априла 1941. године, два дана пре него што ће бити бомбардован Београд. Од стрипова које је донео на својим страницама: „Зрински и Франкопан“ Валтера Нојгебауера и Бранка Ковача, „Фантом“ Лија Фока и Реја Мура, „Барнеј Бакстер“ Френка Милера, „Благо цара Соломуна“ Ферда Биса, „У царству Инка“, „Жиг смрти“ Константина Кузњецова, „Царев штитоноша“ Сергеја Соловјева, „Човек са 100 лица“, „Мали Тен“ Милтона Канифа, „Радио патрола“ Чарлија Смита, „Шпијунка“, „Мандрак“ Лија Фока и Фила Дејвиса, „Доктор Моро“ Алексија Ранхнера и „Авантуристи неба“; завршен је једино „Жиг смрти“ Константина Кузњецова.
Ово, међутим, неће бити и последња реч листа који је током непрекидног шестогодишњег излажења задобио симпатије свих поклоника девете уметности. Сасвим неочекивано, 8. октобра 1941. године, појавио се у окупираном Београд и 505. број „Мике Миша“. Судећи према огласу објављеном на десетој страни: „Двадесетосма свеска Крње излази у четвртак, 10. априла“; лист је вероватно већ био графички припремљен, а накнадно је промењен само датум на насловној страни. Овај последњи број „Мике Миша“ донео је наставке сторија започетих у претходним бројевима и прве две табле нове епизоде „Тарзана“ у цртачкој верзији Берна Хогарта. Ниједан од објављених стрипова није био завршен.
„Царев штитоноша “ Сергеја Соловјева ( „Мика Миш“ , 1941)
„Благо цара Соломона “ Фреда Биса ( „Мика Миш“ , 1941)
„Насловна Страна 505. броја „Мике Миша“ (1941)
Убрзо након „Мике Миша“, издавач најпопуларнијег предратног стрип-издања покренуо је још један лист, овога пута под називом „Робинзон“. Имајући у виду краткоћу животног века новог листа (изашло је свега 12 бројева), могло би се закључити да је реч о готово безначајном издавачком подухвату, каквих ће бити и у наредном периоду развоја југословенског стрипа. Први утисак, међутим, не даје праву слику о вредности „Робинзона“.
Стартујући чак са три позната стрипа америчког порекла („Радио патрола“ Чарлија Шмита, „Брик Брадфорд“ Кларенса Греја и „Мандрак“ Лија Фока и Фила Дејвиса), нови лист истовремено наговештава и будући садржај матичног издања, које у том периоду још не објављује значајнија увозна остварења. Тако ће и недовршена епизода „Мандрака“ (након укидања „Робинзона“) бити директно настављена у „Мики Мишу“, придружујући се две недеље раније започетом „Флашу Гордону“ Алекса Рејмонда.
На страницама „Робинзона“ први пут се као сценариста представља Бранко Видић (несумњиво најпродуктивнији писац текстова у предратном раздобљу), обрадивши за Николу Навојева чувени Гогољев роман „Тарас Буљба“. Почетак сарадње ова два аутора значајан је утолико више када се има на уму да ће даљи рад Николе Навојева искључиво почивати на Видићевим текстуалним предлошцима. Осим тога, били су то и предзнаци окупљања будућег „Београдског круга“ око „Мике Миша“, јер ће Навојев и Видић (уз Ђорђа Лобачева) први стартовати у главном Ивковићевом издању.
Значај „Робинзона“, међутим, треба посматрати и у једном другачијем светлу. Наиме, свестан конкурентских способности других листова, као и реалне могућности појаве нових, издавач „Мике Миша“ је покретањем „Робинзона“ сузио тржишни простор и на тај начин делимично заштитио основно издање од непосредног дејства конкуренције. Истовремено, тиме је наговештена и појава других листова који ће, уз очекивани комерцијални ефекат, увек имати и задатак да подупиру матично издање. Први ће се појавити „Забавник“ (крајем октобра 1936), а затим у размацима од два месеца и преостали листови: „Мали забавник Мика Миш“ и „Весели забавник“. Концепцијски битно различити од „Мике Миша“, ови листови представљају прва специјализована издања, без сумње намењена различитој читалачкој публици, другачијој не само по укусу већ и у односу на године старости. Јер, док је „Забавник“ (по угледу на „Микијеве новине“) репризирао комплетне сторије из матичног издања, „Мали забавник Мика Миш“ (излазио је и на мањем формату) био је замишљен као полигон за одгајање нових цртачких и сценаристичких снага, од којих су најуспешнији касније добијали простор и у самом „Мики Мишу“. За разлику од својих претходника, „Весели забавник“ је по правилу објављивао стрипове хумористичког садржаја, делимично одступивши од ове концепције само у неколико наврата.
Покретањем „Забавника“, „Малог забавника Мика Миш“ и „Веселог забавника“, Александар Ивковић је дефинитивно учврстио положај свог основног издања и практично онемогућио појаву праве конкуренције на тржишту све до почетка 1938. године. Разумљиво, овако умешан потез издавача „Мике Миша“ не би имао прави ефекат да није у основи био подржан изузетно добрим садржајем матичног листа, који је управо у овом периоду окупљао око себе и главне снаге „Београдског круга“. Поред тога, заслуге за водеће позиције Ивковићевих листова с правом се приписују и креативним способностима Милутина С. Игњачевића, вишегодишњег уредника „Мике Миша“ и свих његових пратећих издања.
Недељу дана пре покретања „Забавника“, тачније у време када су Ивковићева издања метеорском брзином освајала тржиште (за свега осам месеци Ивковић је покренуо четири нова листа), у Београду се готово неприметно појавио „Црвени врабац“ Јована Грданичког. Овај забавни лист није био дугог века (изашло је свега десет бројева), али је и у том кратком интервалу оставио известан траг, указујући на очигледан несклад између несумњивих амбиција уредништва и објективних тржишних околности.
Из: “Историја југословенског стрипа”, аутори: Славко Драгинчић и Здравко Зупан
Извор: https://www.rastko.rs/strip/1/zupan-draginicic_1/mika-mis.html