СУКОБИ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КРАЉЕВСКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА И ЛУФТВАФЕА НАД ШАЈКАШКОМ ОБЛАШЋУ 1941. ГОДИНЕ

Аутор: Јован Петровић

 

Напад војних снага чланица Тројног пакта на Краљевину Југославију, познат и под називом Априлски рат, десио се у ноћи између 5. и 6. јуна 1941. године заузимањем дунавског насеља Сип, недалеко од Кладова, од стране немачких речних јединица, а затим је уследио наставак напада који је извођен на основу ратне тактике познате као ,,муњевити рат” у коме је једну од основних улога имала авијација, махом она бомбардерска.

 

Тог јутра Београд је бомбардован  у четири наврата: у 06:30, око 11:00, око 14:00 и око 16:00 часова. Бачено је преко 200 тона бомби велике разорне моћи а немачки ловци-бомбардери Јункерс Ју-87, познатији као ,,штуке”, су и пуцале из митраљеза по цивилима уз застрашујући звук оних само њима карактеристичних сирена. Сем велике материјалне штете и цивилних жртава ови напади за собом су оставили и једну мешавину језе, страха, панике и неизвесности која јеж почела да се шири међу становништвом. Ипак постојале су и групације људи који су без обзира на све то морало да остану прибрани и спремни да узврате ударац.

 

Са циљем, жељом и надом да смањи или чак онемогући ударну моћ непријатељске авијације са аеродрома у Великим Радинцима, који се налази између Руме и Сремске Митровице, полетео је у небеска пространства бомбардер ,,Бристол-Бленхајм” из 11. специјалне ваздухопловне групе за даљинско извиђање југословенске авијације ка аеродрому у Араду, који је служио као база немачке авијације.

Циљ лета је било бомбардовање тог аеродрома да би се смањио нападачки потенцијал агресора са северне стране наше земље.

Унутар овог авиона били су  поручник Славко Зеленика, пилот авиона пореклом из Приједора, нижи технички чиновник Тодор Радовић, радиотелеграфиста пореклом из места Острожца код Карловца, и митраљезац Благоје Бакић из села Забрђе код Андријевице. Након што је успешно долетео до Арада и избацио читав товар бомби на циљ, бомбардер се окренуо и почео да лети назад ка Великим Радинцима.

За њима је тада кренуо и немачки ловачки авион којим је управљао прекаљени немачки пилот Арнолд Лигниц, који је своју ратну славу стекао током борби са британском авијацијом 1940. године. Он је успео да сустигне наш авион и да га обори изнад атара села Шајкаша, Гардиноваца и Вилова. У паду авиона погинула су тројица наведених чланова посаде. Сељаци из суседног села Ковиља су видели како пада у близини Шајкаша. На јужној страни спољашњег дела зида храма Светог Димитрија у овом месту налази се спомен плоча посвећена Славку Зеленики.

Лигницу је то био двадесети оборени авион. Обориће их још пет до 30. септембра 1941. године када је и сам оборен у свом Месершмиту БФ-109 Ф-2 током сукоба са совјетским авионима Поликарпов И-153, познатијим као ,,чајке”. Након пада је заробљен и у заробљеништву се разболео и умро исте године.

Поменута област уз Дунав, на граници Бачке и Срема, је већ 7. априла била поприште нових сукоба југословенских и немачких авиона. Пилот 103. ескадриле 6. ловачког пука наредник- водник Владимир Горуп, Словенац из Марибора, полетео је са крушедолског аеродрома у одбрану београдског и војвођанског ваздушног простора. Сукобио се са неколико немачких ловачких авиона. И он и непријатељ су управљали истим типом авиона као и Арнолд Лигниц. Током борбе успео је да обори један немачки авион али убрзо је и сам био оборен. Спасао се тако што је успео да искочи из авиона и да активира падобран.

 

Тада се десило нешто што у авионским борбама се сматра невитешким чином. Немачки пилоти, разјарени због великог отпора који је Горуп пружио, почели су да пуцају на њега. Владимир Горуп је у тој неправедној борби покушао да се одбрани пуцњима из свога пиштоља али није успео. Непријатељски авионски митраљези су му онеспособили падобран а њега самог изрешетали. Пао је код Гардиноваца где су га локални сељаци, сведоци његове борбе и погибије пронашли како лежи са чврсто стегнутим пиштољем.

Истог дана на истом ваздушном простору капетан 102. ескадриле Михаило Николић и наредник 104. ескадриле Миливоје Бошковић из 6. ловачког пука су водили сличну борбу са неколико пута бројнијим непријатељем. Наредник Бошковић је успео да дан раније обори један немачки авион и да се врати на аеродром у Крушедолу. Међутим тог 7.априла након поновног узлетања није имао среће. Оборен је и пао мртав у Дунав код, близу манастира Светих архангела Михаила и Гаврила код Ковиља, где се тај дан славио празник Благовести. Тек је крајем 1950-их олупина авиона извађена. Погинулог Бошковића је препознала мајка по џемперу који је носио кад је погинуо, а који му је она исплела пре рата.