СУЛТАНИЈА МАРА БРАНКОВИЋ

Мара Бранковић је била кћерка српског деспота Ђурађа Бранковића. Није познато гдје и када се тачно она родила, мада се претпоставља да је рођена око 1416. или 1417. године у Вучитрну. О њеном раном животу и васпитању такође нема података, али узимајући у обзир да је долазила из властелинске породице можемо бити прилично сигурни да се радило о једној писменој и образованој жени. Такође није сасвим сигурно да ли је била кћер или пасторка Јерине (Ирине) Палеолог Кантакузин која је била Гркиња, али знајући да је дио живота провела уз њу могли би претпоставити да је знала и грчки језик.

Свакако нам је личност Маре Бранковић најпознатија због њезиног брака са султаном Муратом II (1421-1451). Први помен удаје за султана био је 1429. године јер је деспоту требало и турско признање и одобрење да гради Смедерево. Ђурађ је у ту сврху пристао и на повећање данка, а ову одлуку је посебно подржала и Јерина. Штавише, она је и другу кћер Катарину нудила сестрићу угарске краљице Варваре- грофу Урлиху II  Цељском. У овом моменту је Мари било свега 11 година, а султану Мурату II је било 27 година. Султан ову понуду није гледао као нешто посебно битну јер је имао већ велики харем и потенцијалне насљеднике. Међутим, његови савјетници су га због високог мираза убиједили да прихвати понуду српског деспота.

И након што је ћерку Катарину удао за угарског грофа Урлиха II Цељског 1432. године, коначно је и најавио и потврдио мираз за Мару. И мада су услови били тешки и данак висок, Ђурађ је 1435. године коначно и Мару предао турском султану. У моменту свадбе Мара је имала 18 година, а Мурат 31 годину.

О животу Маре у Турској се не зна много, али постоје одређени извори. У писању турског хроничара Ашик паше Заде Мара није дуго била у Едирну, него је прешла у харем у Бруси. Не постоје информације о томе како се она сналазила у харему и да ли се прилагодила турском начину живота, али се зна да је тамо остала све до смрти Мурата 1451. године. Свакако је морала да учи турски језик и да поштује тамошњу хијерархију, али за живота у харему није рађала дјецу и није прихватила ислам. Насљедник Мурата II , султан Мехмед  II  јој је дозволио повратак у Србију.

Њезин повратак је за њену породицу био веома радостан моменат, мада и тужан. Родитељи су остарили, а браћа су ослијепљена и држава је изгубила стари сјај. С друге стране, Мара је добила нову понуду за брак. Овог пута брак јој је нудио византијски цар Константин XI, али је Мара одбила понуду и више се никад није ни удавала. Већ 1453. године је усљедила и велика несрећа за хришћански свијет- Константинопољ је пао. Ова вијест је посебно тешко пала српској деспотовини која је сада била свјесна да је она наредна на удару и да је веома слаба да се одупре турском налету. Мехмед је исте те године отпочео са својим освајањима српских територија. На све ово, деспот Ђурађ умире 1456. године у Смедереву. Деспотову смрт пратио је и породични раздор који је врхунац достигао 1457. године када је Мара заједно са Јерином  и Гргуром пребјегла на турску територију. И ситуација у Угарској је постала компликована и  краљ Ладислав умире 1457. године. Смрт младог угарског краља пратила је и смрт српског деспота Лазара.

И док је деспотовина проживљавала своје посљедње дане, Мара је прво боравила у Едирну и у записима се помиње као господарица Јежева, Мравинаца и Доксомбуса (југоисточно од Сера). Такође је успијела да добије депозит свог оца који је држан у Дубровнику 1462. године. Мара је уживала подршку султана Мехмеда, а он је њу користио као једну врсту дипломате са хришћанским свијетом. Њезиним ангажовањем је утврђен порез Дубровника султану 1458. године. Она је такође била дипломата приликом преговора са Млечанима 1471. године. Након 1475. године она престаје са дипломатским радом и заједно са сестром Катарином почиње да дјелује као ктитор православних манастира.

Мара Бранковић је дочекала и пад Смедерева 1459. године, али и смрт Мехмеда II 1481. године. Марин утицај није опао ни доласком  новог султана Бајазита II. Он ју је у документима ословљавао као “своју мајку”.

Захваљујући њој су и мошти бугарског свеца Јована Рилског пренесени у Рилски манастир 1469. године. Мара је чак и била умијешана у спор Хиландара и Зографа 1484. године. Захваљујући својим везама, турски суд је пресудио у корист Хиландара. Она је на крају своја ктиторска права пренијела на влашког војводу Влада IV.

Мара Бранковић преминула је у Јежеву на Крстовдан 1487. године остављајући веома дубок траг за собом као један од посљедњих представника породице Бранковић.

 

Аутор: Тамара Ћ.

 

Извор:

• Н. Моравчевић, Српске властелинке- државнице и дипломаткиње крајем XIV и првом половином XV века, Београд 2016, 111-148.
• М. Поповић, Мара Бранковић. Жена између хришћанског и исламског културног круга у 15. веку. Нови Сад 2014.