Тамерлан је рођен у Трансоксијани, у данашњем Узбекистану. Своју рану владавину засновао на тврдњи да је потомак Џингис кана. Оно што је заиста утврђено је да је он био потомак монголских племена која су се преселила западно пошто је Монголска империја била проширена.
Тамерланов отац Тергај је био вођа племена Барлас, монголског племена које је користило један од турских језика. Тергај је први монголски племенски вођа који је примио ислам. Под његовим надзором Тамерлан је проучавао Куран, и бавио физичким вежбама.
Тамерлан је током младости задобио рану од стреле због које је остао сакат у десну ногу и са укоченом десном руком до краја живота. Због тога је и добио надимак Тимур Хроми. Али њему то није сметало у војничкој каријери и до 1369. г. је заузео све територије некадашњег Шагатаја, прогласио се за владара у Балку, и именово Самарканд за своју престоницу.
Савременици сведоче да је Тамерлан био човек високе интелигенције, не само интуитивне снаге, него и интелектуалне. Говорио је три језика (међу којима и персијски), проучавао је историју, волео је градитељство и баштованство. Савременици кажу да је толико волео уметност да није могао да је не краде. Византијска врата палате са двора османске престонице Бурсе је скинуо и однео у Самарканд. Измислио је тотално нову врсту шаха, данас познату као “Тамерланов шах” са дупло више фигура и сто десет поља.
Он је своју снагу засновао и на знању народа које је покорио. Његова држава је била комбинација номадских и насељених народа. Тамерланова војска је била састављена од муслимана, хришћана, Турака, Таџака, Арабљана, Грузијаца и Индијаца, а не само од Монгола. Била је позната не само по величини територије коју је заузела, него и по суровости. Војска Тамерлана се састајала од тумена – војних јединица од 10.000 људи на покореним територијама. Тамерланова армија је била стално у покрету. 18.6.1391. г. је била битка код Кандуче после које је Тамерлан продро у Индију. Са тог похода је донео материјал који ће касније искористити у Самарканду за градњу џамија и некропола- слоновачу.
Тамерлан је 1401. напао Ирак. После освајања Багдада, око 20.000 његових становника је било масакрирано. Тамерлан је такође спроводио масакре над домаћим асирским хришћанским становништвом, тада већинским становништвом у северној Месопотамији, и у то време древни асирски град Асур је коначно напуштен.
Тамерлан је код Ангоре 28. јула 1402. победио османског султана Бајазита Муњу, разбио његову војску, а самог Бајазита заробио. У току или непосредно после битке заробио је и његову супругу принцезу Оливеру. Бајазит је умро у заточеништву, а Оливеру је Тамерлан ослободио без откупа захваљујући договору с њеним братом кнезом Стефаном Лазаревићем кога је изузетно поштовао као великог и храброг ратника. Био је импресиониран тактиком српске тешке коњице под вођством деспота Стефана Лазаревића.
Тамерланова амбиција је била да поново отвори Пут свиле као централну трговачку руту између Европе и Кине, и да држи монопол над њим. Монопол би био досегнут освајањима, првенствено покоравањем Златне Хорде на северу, потом држава Персије, свих осталих монголиских племена, и напокон Индије и Кине.
Мапа Тимуридске империје за његова живота
Први владар Минг династије у Кини, император Хунг Ву (1368 — 1398.) је послао гласнике у све бивше монголске провинције са захтевом да буде признат за врховног владара. Један од гласника је стигао у Самарканд 1395. и био је одмах затворен од стране Тамерлана, који је већ имао развијене амбиције о контроли Пута Свиле, развоју империје и „престизању Александра по величини освојених територија“.
Други владар Минга, Јинг Ло (1402 — 1424.) предвидео је могућност сукоба са Тамерланом и послао је још једно посланство у Самарканд. И овај други гласник је био затворен. 1405. Јинг Ло шаље велику поморску експедицију на запад са жељом да лиши Кину изолације, али и да избегне коришћење Пута Свиле који држи Тамерлан.
Тамерлан није слушао савет својих генерала и није чекао пролеће 1405. Кренуо је одмах у напад на Кину. Планирао је да се без заустављања запути до реке Јархант, тамо се улогори и чека прве знаке пролећа да почне велики напад. Напустили су Самарканд рано у јануару. Тамерлан је водио огромну војску за његов последњи и највећи напад – напад на Кину. Иако је његова војска била јака, сам Тамерлан је био слаб. Имао је скоро седамдесет година, био је преслаб да хода или јаше, морали су да га носе у носиљци. Крајем јануара стигли су до Утрара.
Због велике зиме и тешког пута Тамерланово здравље је било већ озбиљно нарушено. 17. или 18. фебруара 1405. Тамерлан је умро док је предводио свој поход на Кину. Његово тело је враћено у Самарканд и он је сахрањен у џамији – маузолеју Гур-и-Мур.
После Тамерланове смрти његово царство, Тимуридска империја, је ослабила. Сузбијена је на шири простор средње Азије, али је се одржала, са прекидима, још дуго времена. Две године након смрти, престоница империје постаје Херат, град у данашњем Авганистану.
Маузолеј Гур-и-Мур у Самарканду, где је Тамерлан сахрањен.
Аутор: Малиша Миљанић