ТЕКТОНИКА ПЛОЧА
Алфред Вегенер је и сам истакнуо да није први који предложе теорију плутања континената – почетком 20.вијека су и други научници дошли до сличних закључака на темељу доказа из фосила и стијена, који су снажно сугерисали да су данашњи континенти у ствари раздвојене масе. Један од њих био је и амерички геолог Френк Берсли Тејлор, који је двије године прије Вегенера објавио доказе који подупиру ту Вегенерову хипотезу.
Вегенер је већ постојећим спознајама придодао резултате геодетских, геолошких, палеонтолошких, геофизичких, палеоклиматолошких и биолошких истраживања. Био је сигуран да су данашњи континенти настали ломљењем цјеловите копнене масе и хоризонталним размицањем њезиних појединих дијелова.
Како је био жестоко критикован, па чак и исмијаван од стране стручне јавности, до краја свог живота Вегенер је тражио доказе. Објавио је још три верзије свог капиталног дјела – 1920., 1922. и 1929. године, сваки пут с нешто више доказа. Ипак, никада довољно да свјетска научна јавност прихвати његову идеју. Отежавајућа околност Вегенеру била је и та што је за живота био првенствено познат по својим достигнућима у метеорологији и као пионир поларних истраживања. Захваљујући бројним експедицијама, посебно оним на Гренланд, Вегенер је написао фантастичну књигу Термодинамика атмосфере, која је постала стандардни уџбеник из метеорологије. Од метеоролога и пионира истраживања поларних крајева нису се очекивале револуционарне теорије у геологији. Но данас та његова не мала достигнућа из метеорологије падају у заборав – Алфреда Вегенера данас славимо прије свега као зачетника теорије о плутању континената.
Занимљива је цртица из његовог приватног живота: Еегенер се оженио Елзом Копен, кћерком свог бившег учитеља и ментора, метеоролога Владимира Копена – свима познатог по систему класификације климе којег уз неке измјене још увијек често користимо.
Но, сам Алфред Вегенер није поживио довољно дуго да увјери свијет у своја размишљања. Погинуо је као педесетогодишњак током експедиције на Гренланду 1930. године. Између осталог, тамо је тражио додатне доказе да је Гренланд некада био спојен са Сјеверном Америком.
Теорија плутања континената
Вегенер је започео развијати своју помисао о томе да се континенти помјерају посматрајући карту свијета. Примјетио је да се различите велике копнене масе Земље готово уклапају једна у другу попут слагалице. Континентални појас Америке блиско се уклапа у Африку и Европу, док се Антарктик, Аустралија, Индија и Мадагаскар уклапају уз врх јужне Африке. Након што је 1911. прочитао чланак који је критиковао превладавајућу хипотезу да је копнени мост некада повезивао Европу и Америку, одлучио је објавити своја размишљања. Током једне метеоролошке експедиције, анализирао је типове стијена, геолошку структуру и фосиле на источним и западним обалама Атлантског оцеана. Резултати су показали да постоји значајна сличност између подударних страна континената, посебно у фосилним биљкама.
Након овог открића из 1912. године, Вегенер је започео јавно заговарати постојање плутања континената, тврдећи да су сви континенти некада били спојени у једну копнену масу и да су се касније међусобно удаљили. Но, како смо навели прије – није могао то објаснити. Спекулисао је да узрок лежи у центрифугалној сили Земљине ротације или у астрономској процесији. Спомињао је тада такође ширење морског дна и улогу средњоокеанских гребена, али тим идејама се касније нажалост није враћао.
У првом издању своје књиге „О поријеклу континената и океана“, представио је доказе из различитих подручја како би унаприједио теорију да је некоћ постојао дивовски континент. Тај континент је назвао „Урконтинент“, што одговара „примарном континенту“, аналогно грчком „Пангаеа“, што значи „Све земље“ или боље: „Сва-Земља“. Слиједећа издања допуњавао је доказима, док је теорија остала иста.
Како је већ наведено прије, Вегенер је имао више противника, него сљедбеника своје теорије. Од релевантнијих сљедбеника, ту су били Александар Ду Тоит из Јужне Африке, Артур Холмес из Енглеске, и Милутин Миланковић из Србије. И након Вегенерове смрти, његови радови били су на мети критичара. На примјер, 1943. године Георге Галорд Симпсон је написао снажну критику како Вегенерове теорије, тако и конкурентске теорије о потонулим копненим мостовима. Симпсон је тада предочио доказе за идеју да се сличности флоре и фауне између континената најбоље могу објаснити тиме што су те фиксне копнене масе тијеком времена биле повезане и раздвојене периодичним поплавама (тзв. теорија перманентизма).
Но, развојем палеомагнетизма као научне дисциплине 1950-их, Његенерова размишљања су постала врло актуелна. Почетком 1953. узорци узети из Индије показали су да се та земља у прошлости налазила на јужној хемисфери, баш како је предвидио Вегенер. До 1959. године Вегенерова теорија је имала довољно потпорних података да знатно смањи број критичара, посебно у Великој Британији, гдје је Краљевско друштво 1964. године одржало симпозиј на ту тему. Поклопило се то с открићем ширења морског дна Џона Тузоа Нилсона, као и с геоморфолошким картама оКеанског дна које је израдила Мари Тарп у сАрадњи с Брусом Хизеном. Наведена открића промијенила су постојећу парадигму о Вегенеровој теорији и уздигла га на позицију покретача једне од највећих научних револуција 20. вијека. Када се појавио Глобални систем позиционирања (ГПС), постало је могуће директно мјерити кретање континената. Тако данас, на примјер, поуздано знамо да је континент који се најбрже креће Аустралија – у просјеку 7 центиметара годишње, према сјеверу.
Најважније Земљине тектонске плоче
Теорија тектонике плоча
Из Вегенерове теорије о плутању континената и сазнања о ширењу океанског дна, убрзо је произишла теорија тектонике плоча. Док у Вегенеровој теорији о плутању континената долази до размицања само копнених маса, док је старост оцеанског дна свугдје иста и плоче чине само континенти, у теорији тектонике плоча до помицања континената долази услијед кретања океанске коре, при чему се старост океанског дна разликује, а плоче чине континенти заједно с дијеловима океанске коре.
Према теорији тектонике плоча, литосфера је подијељена на осам великих и неколико малих плоча које се помичу по астеносфери. Зоне вулканске активности и/ или потреса маркирају већину граница плоча, гдје се одвија и њихова највећа геолошка активност. Најчешће се размичу једна од друге или се подвлаче једна под другу, ријеђе пролазе једна покрај друге.
Свака научна дисциплина има теорије које су од велике важности за њу. У геологији је то теорија тектонике плоча, обзиром да је она промијенила начин на који геолози проматрају Земљу: од статичне у динамичну. По својој тежини и важности, теорија тектонике плоча може се успоредити с Дарвиновом теоријом еволуције у биологији, теоријом релативности у физици или теоријом атома у хемији. Теорија тектонике плоча поставила је оквир за интерпретацију састава, структуре и унутрашњих процеса Земље у глобалном мјерилу. Захваљујући овој теорији објашњавамо многе различите догађаје на Земљи: распрострањеност потреса, постанак уланчаног горја, поријекло топографије океанског дна, распрострањеност и распоред вулкана и др.
Када смо схватили да је Земља подијељена на велике и мале литосферне плоче које се константно крећу, захваљујући даљњем истраживању првенствено на подручју палеомагнетизма, дошли смо до претпоставки како су се те плоче кретале, односно какав је био распоред мора и копна на Земљи милијунима година уназад.
Извор: https://abcgeografija.com/teme/tektonika-ploca/
Текст је прилагођен и пребачен на ћирилицу.