СТВАРАЊЕ ОСМАНЛИЈСКЕ МОЋИ

 

Стварање османлијске моћи

 

Увод у ширење ка Европи била су освајања на рачун Византије у њеним малоазијским областима која су почела на прелазу између 13. и 14. века. Првобитна држава Турака Османлија имала је ранг емирата. Настала је на на развалинама некадашњег Селџучког султаната, који је још 1243. године признао врховну власт Монгола. Монголска инвазија условила је помјерање бројних народа из централне Азије, међу којима су били и Туркмени, народ турског поријекла. Они су се око 1260. године населили на територији источне Мале Азије и наставили кретати према западу. Стварали су насеља на граници Византијског царста и Селџучког султаната. Предвођени вођама-газијама покренули су свети рат против Византије. Током деведесетих година XIII вијека ови ратници су продрли у Битинију односно сјеверозападне области Мале Азије. Једно од тих турских племена било је предвођено газијом Османом, родоначелником династије, по којем су његови ратници названи Османлије. Престоница им је била град Согут.

Први већи сукоб Турака Османлија и Византинаца десио се 27. јула 1302. године код Бафеона, у близини Никомедије. Турци су побиједили војску византијског команданта Музалона. Углед емира Османа значајно је порастао и око њега су почели да се скупљају ратоборни Турци из сусједних емирата. Византијски историчар Георгије Пахимер наводи да су Осман и његови ратници нападали византијске градове и области попут Никомедије, Никеје, Белокомиса, Ангелокомиса, Анагурда, Платанеје, Мелангије, Криле и Катикије.

Осман, родоначелник династије

 

У ово време византијски цар Андроник II Палеолог (1282-1328) је тражио савезнике за борбу против Турака у Малој Азији. Најприје се 1303. године обратио Аланима. Њихове трупе, које су укључујући жене и дјецу бројале око десет хиљада људи, су тешко поражене у првим сукобима са Турцима. Крајем исте године цар Андроник II је прихватио понуду плаћеника из Каталоније да ратују против Турака у Малој Азији. Иако су у почетку имали успјеха у сукобу са Турцима, због кашњења њихових плата, Каталанци су се већ 1304. године посвађали са византијском владом у Константинопољу и почели пљачкати византијске земље. Због недостатка историјских извора не зна се много о османлијској историји током наредне двије деценије. Могуће је да су Османлије постепено наставиле да освајају околна мања византијска и турска насеља, али ти напади током прве две деценије 14. вијека нису били тако интензивни као раније.

Напади Османлија на територију Византије постали су све учесталији почетком треће деценије 14. вијека. Заузета грађанским ратом између цара Андроника II и његовог унука Андроника III који је вођен од 1321. до 1328. године, византијска влада није могла посветити много пажње Турцима. Османлије, под командом емира Орхана, Османовог сина и насљедника, су послије дуже опсаде априла 1326. године освојиле Бурсу, која је постала њихова нова престоница. Нови цар, Андроник III Палеолог (1328-1341) одлучио је да поведе поход против Османлија које су дуже вријеме опсједале Никеју и Никомедију. Сукоб се догодио недалеко од овог града у равници Пелеканона јуна 1329. године. Иако је у почетку имала офанзиву, након царевог рањавања, византијска војска се повукла ка тврђави Филокрена, гдје је претрпјела тежак пораз. Тако је пропао посљедњи покушај Византинаца да се сопственим снагама супротставе надирању Турака Османлија. С друге стране, ова побједа улила је ново самопоуздање Османлијама, не само за даље напредовање у Малој Азији, већ и за све чешће пљачкашке упаде у Тракију. Тако Нићифор Григора Орхан је наставио нападе на византијске области, те је марта 1331. године заузео и град Никеју.

 

Орхан, наследник Османа

Никомедија је остала под византијском контролом, али су од августа 1333. године
Византинци морали плаћати данак од 12000 перпера годишње за тврђаве између
Никомедије и Константинопоља. Током 1337. године и Никомедија је освојена.
Византијско царство је под својом контролом у Малој Азији имало још неколико
међусобно знатно удаљених градова као што су Хераклеја на Црном мору и Филаделфија.
Током наредне деценије Османлије су постепено освајале сусједни емират Кареси, што је
завршено око 1345. године. На овај начин Османлије су дошле до јужне обале мореуза
Дарданели.

Прелазак у Европу

Током 1344-1345. године Османлије су укључене у грађански рат у Византији, који
је од 1341. до 1347. године вођен између Јована Кантакузина и намјесништва малољетног
Јована V Палеолога састављеног од царице мајке Ане Савојске, патријарха Јована

Калекаса и Алексија Апокавка, који је управљао Константинопољем. У складу са својим
интересима Јован Кантакузин је као савезнике користио Турке. Он је неколико година
ратовао у савезу са ајдинским емиром Умуром, чија је престоница био град Смирна на
западу Мале Азије. Међутим, након покретања крсташког рата против Умура,
Кантакузину су били потребни нови савезници. Он се обратио османлијском емиру
Орхану, који му је помогао да током 1345. године освоји већи број градова на обали Црног
мора. У љето 1346. године Орхан се оженио Кантакузиновом кћерком Теодором, која није
морала да се одрекне православне вјероисповијести.
Потенцијал овог савеза се повећао када је Кантакузин у фебруару 1347. године
ушао у Константинопољ и преузео власт, чиме је грађански рат био завршен. Још док је
био узурпатор током грађанског рата, односно у мају 1346. године, Јован Кантакузин је у
Једрену од стране јерусалимског патријарха био крунисан за цара. Након преузимања
власти у Константинопољу, он је био поново крунисан, од стране цариградског патријарха
Исидора. Иако је првобитно договорено да нови цар Јован VI Кантакузин (1347-1354)
влада десет година, а да потом дијели власт с легитимним представником династије
Палеолог, младим царем Јованом V (1341-1391), Кантакузинова самостална владавина је
трајала краће.
Као Кантакузинови савезници, Османлије су током 1348. године пљачкале
територију Бугарске. Током прољећа 1351. године дошло до споразума Јована V и
Стефана Душана којим су нарушени односи владајућег византијског цара из рода
Кантакузина и младог цара из династије Палеолог. Око годину дана касније, у прољеће
1352. године између њих је избио отворен сукоб у који су биле укључене Османлије.
У марту те године Јован V је добио на управу области Еноса и Дидимотике
(словенски назив Димотика) у Тракији, док је њихов дотадашњи управник, Кантакузинов
син Матија, добио на управу једренску област. Ова ротација је изазвала нетрпељивост коју
је Јован Кантакузин безуспјешно покушавао да смири. Током маја и јуна исте године
Јован V је напао и освојио неколико тврђава које су припадале његовом шурјаку и продро
до Једрена. Матија Кантакузин се затворио у једренску тврђаву пославши писмо у
Константинопољ у којем је од оца тражио помоћ. Почетком јесени 1352. године
Османлије су као савезници ратовали у служби Јована Кантакузина против војске Јована
V одузевши му више трачких градова. Пред овом војском снаге младог цара повукле су се

у Дидимотику, а Османлије су опустошиле градове једренске области који су добровољно
пришли Јовану V. Том приликом нарочито је страдао Черномен.

Јован V је затражио помоћ од српског цара Стефана Душана (1331-1355, цар од 1346) и
бугарског цара Ивана Александра (1332-1371), а Јован Кантакузин је позвао у помоћ
додатне турске одреде на челу са Орхановим сином Сулејманом. Турци су изненада
половином октобра 1352. године код тврђаве Емфитион, недалеко од Дидимотике напали
српске одреде које је водио казнац Бориловић. Бројна надмоћ и ефикасност Сулејманових
ратника, те повлачење Бугара довели су османлијске победе. Значајан дио српске војске је
изгинуо или је заробљен.
Убрзо након битке Сулејманови ратници су приграбили свој први посјед у Европи-тврђаву
Цимпе на Галипољском полуострву. Након што нису жељели да напусте тврђаву, Јован
Кантакузин је Турцима дозволио да се са породицама населе у овој тврђави, на чему му на
једном мјесту у својој Ромејској историји замјера византијски историчар Нићифор
Григора.

Насељавање у Европи

Током ноћи између 1. и 2. марта 1354. године катастрофалан земљотрес погодио је подручје у близини Галипоља. Град је био потпуно уништен, а преживјело становништво се једним бродом превезло до византијске престонице. Ово је искористио Сулејман који се тада налазио у малоазијској тврђави Пеге на обали Мраморног мора. Идућег дана, прешавши Дарданеле, он је без борбе заузео порушено насеље а затим и читаво полуострво. Потом га је населио турским номадима које је довео из Мале Азије. Иако је цар Јован Кантакузин протествовао код емира Орхана, нудио велике количине новца уз захтјев да Турци напусте Галипољ, то се није догодило. Орхан је одговорио да су Турци заузели град који су Ромеји већ напустили и оглушио се о тај захтјев. Јован VI Кантакузин је покушао да организује састанак са Орханом у Никомедији, али се емир није појавио поручивши преко изасланика да је болестан. Обновивши Галипољ, Турци су га учинили мостобраном за даљи прелазак Османлија у Европу. Освајање Галипоља створило је страх међу становницима византијске престонице о угрожености самог Константинопоља, иако Османлије у том тренутку нису имале могућности ни снаге да га директно угрозе.

Немоћ Византије, али и анимозитет према Турцима, видљив је из извјештаја Матеа Венијера, изасланика Венеције у Константинопољу. Он је августа 1354. године забиљежио да је угроженост Ромеја, проузрокована утицајем Турака на унутрашње размирице у Ромејском царству досегла толике размјере да се у царству јавила мисао да би државу требало добровољно потчинити некој страној сили, Венецији, Србији или Угарској. Сличну идеју промовисао је млетачки дужд Марино Фалијери, који је априла 1355. године у Венецији предлагао Великом вијећу Млетачке републике да се Византија припоји Републици, јер ће биједно царство пасти у руке Турака.

 

Литература

Д. Брујић, Водич кроз свет Византије, Од Константина до пада Цариграда, Београд 2005.
Х. Иналџик, Османско царство, класично доба 1300-1600, Београд 2003.
Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд 2002.
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, друго допуњено фототипско издање.
Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 1993.
Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар 1331-1355, Београд 2005.

 

Аутор: Јован Петровић

(Текст је кориговао и допунио професор др Борис Бабић)