УМИР КРВИ

„Иако је изражавала необуздану племенску потребу за правдом, крвна освета је врло комплексан обичај који подразумева и низ правила под којима се освета смела вршити. Усаглашена са традиционалним обичајним правом и моралним кодексом ова правила су и штитила одређену категорију лица од освете и прецизно утврђивала ситуације у којима се освета није смела вршити. Будући да је освета била света, њена сакралност је зависила првенствено од поштовања традиционалних правила. Кршење тих правила доводило је у питање светост освете, односно саме темеље заједнице која је санкционисала такав начин задовољења правде. Међутим, такав одговор је исказивао својом недовољношћу и потребом за превазилажењем кроз институције ритуалног помирења крвно завађених. Проблем ограничавања насиља решаван је ритуалним прекидањем ланца освете праксом тзв. „умира крви“. Овај начинритуалног помирења и праштања је магијско-религијски ритуал, са одговарајућим правним, социјалним и моралним значењем, којим се убацује нови елеменат у постојећи поредак у циљу заустављања освете. Мотивисано првенствено реалним социјалним потребама и економским интересима, праштање (опрост) крви уз откуп, помирење и склапање нових сродничких веза био је ефикасан начин разрешења крвног конфликта. Праштањем је превазилажена лична осветољубивост и чињен ускорак ка пропланку на коме се поново обнавља друштвени живот. Иако је осветољубиво „ја“ добило одређену сатисфакцију у материјалној надокнади, одрицање од задовољства осветничког убијања потврђивало се задовољством праштања и помирења. Институција умира крви која је претпостављала и материјалну надокнаду за убијеног наговештавала је успоставављање закона и државе као непосредних заштитника правде.“

 

Б. Јовановић, Дух паганског наслеђа, Београд 2015, 149-150.