УМИЈЕЋЕ РАТОВАЊА – СУН ЦУ
“Вјешт у нападу је онај командант чији противник не би знао шта да брани; вјешт у одбрани је онај чији противник не би знао шта да напада”.
Око 500 године прије наше ере Кинез Сун Цу написао је дјело “УМИЈЕЋЕ РАТОВАЊА”, најстарију на свијету расправу из области војне мисли.
Сун Цу или Сун Цу Ву (Сун Тзу Њу) је рођен 544 п.н.е. у држави Чи (династија Чи је владала Кином скоро хиљаду година 1122.- 256 п.н.е.) и о њему има врло мало података. У његовом имену слово Њу значи “војно” односно “борилачко” као у њу сху борилачке вештине.
Био је савременик Конфучија и Лао Цеа у Кини и Питагоре у Грчкој.
“Књига Умијеће ратовања, чије текстове је пре више од двије хиљаде година написао и сакупио загонетни кинески ратник и философ Сун Цу, и дан-данас представља вјероватно најзначајнију и најутицајнију студију о стратегији ратовања. Савремени азијски политичари и шефови држава проучавају је исто толико пажљиво као што су то чинили војсковође и војни стратези током претходних двије хиљаде и више година.
У Јапану, у којем је готово преко ноћи настао преображај феудалног система у капиталистички начин привређивања, књига Умијеће ратовања није престала да се изучава на факултетима, а стратегија изнијета у њеним класичним текстовима с подједнаком спремношћу се примјењује на модерну политику и пословање. Неки у Јапану виде праву потврду истинитости чувене Сун Цуове изреке из овог класичног дјела: “Најбоље је побједити без борбе.”
Као анатомска студија о сукобљеним странама, Умијеће ратовања може се примјенити и на било који други вид супарништва и сукоба, и то како на личном тако и на међународном плану. Циљ ове студије је да се постане непобједив, да се побједи без борбе и да се, схватањем физичких, политичких и психолошких аспеката борбе оствари снага којој нема премца.”
Из четвртог поглавља, Тактичка упутства, од укупно тринаест, преносим мисли о тактичким упуствима и о томе како избјећи пораз, Сун Цу нас учи:
Добри су борци, у стара времена, најприје себе спремали да их непријатељ не би био кадар победити, а затим су вребали могућност да победе непријатеља.
У вашим је рукама да се сами сачувате од пораза, а прилику да побиједите непријатеља пружаће вам сам непријатељ.
На тај начин, добар је борац у стању да себе самог сачува од пораза, али пораз непријатеља не зависи од вас.
Отуд изрека: Можемо знати како се побеђује, а да не будемо у стању да победимо.
Тежња да се осигурамо од пораза намеће нам одбрамбену тактику; тежња да побједимо непријатеља тражи од нас да пређемо у напад.
Ослањати се на одбрану знак је недовољне снаге; нападати, одраз је изобиља снаге.
Генерал који је вјешт у одбрани прикрива се у најскривенијим дијеловима земље; онај који је вјешт у нападу свјетлеће са највиших висина неба. Тако и ми можемо бирати: да се сачувамо или да извојујемо потпуну побједу.
Сагледати побједу онда када је и просјечан човек види, није врхунац мудрости.
Није врхунац мудрости ни у томе да побједимо и да цијела империја при том кличе: “Слава Теби, победниче!”
Подићи са земље јесењи лист није знак велике снаге; видјети сунце и мјесец није доказ оштра вида; чути грмљавину грома није доказ извјежбана слуха.
Наши преци нису називали вјештим борцем оног који је само побеђивао, већ онога који је са лакоћом стицао побједе.
Побједе његове нису му донијеле уважавање ни да је мудар ни да је храбар.
Он је побјеђивао, јер није допуштао да му се поткраде грешка.
Избјећи грешке значи учврстити извјесност победе, а то даље значи побједити непријатеља који је већ побјеђен.
Споменик: Сун Цу, Yурихама, Тоттори, у Јапану
Из трећег поглавља, Вођење рата, преносим мисли о владару и војсци. Сун Цу нас учи:
Три су пута којима владар може да нанесе несрећу својој војсци:
ако наређује војсци да наступа или да одступа, а није свјестан тога да војска није у стању да изврши његово наређење, већ је то наређење само спутава;
ако покушава да руководи војском на исти начин којима се управља државом, не познајуђи прилике под којима војска живи;
ако својим официрима издаје задатке не водећи при томе, услед непознавања војних начела, рачуна да дејства треба прилагодити околностима.
– Побједиће онај који зна када се треба борити и када се не треба борити;
– побједиће онај ко зна да руководи и надмоћнијом и слабијом снагом;
– побједиће онај чија је војска прожета једним духом у свим редовима својим;
– побједиће онај ко припремајући себе, чека да нападне непријатеља неприпремљеног;
– побједиће онај који има војничког знања и коме његов владар не смета у послу.
Дакле, постоји пет услова који омогућавају победу:
побјеђују они који знају када се треба а када не треба борити.
побјеђују они који знају када треба ангажовати више а када мање трупа.
побјеђују они у чијој војсци и виши и нижи официри имају исти циљ.
побјеђују они који имају способне генерале
побјеђују они које не спутава њихов владар.
Ових пет услова воде до побједе.
Консултовати владара у оваквим околностима исто је што и тражити дозволу од претпостављеног официра да бисте угасили пожар – у тренутку када би дозвола стигла, од онога што је горело остао би само пепео.
Отуд изрека:
Ако познајете непријатеља и самог себе, онда се не треба бојати исхода стотину битака. Ако познајете само себе, а не познајете непријатеља, за сваку добијену битку претрпећете по један пораз.
Међутим, уколико не познајете ни непријатеља ни самога себе, ви ћете подлећи у сваком сусрету.
И на крају, из осмог поглавља, о Тактичким ситуацијама Сун Цу нас учи:
Има пет опасних мана које могу да се поткраду неком генералу:
безбрижност, она води до расула;
кукавичлук, он води у ропство;
жестина, која се увредама раздражује;
осетљивост за сопствену част, која је налик на срамежљивост;
претерано старање о људима, што ће га изложити неугодностима и неспокојству.
Када нека војска претрпи пораз, а њен вођа погине, онда узрок томе треба са сигурношћу тражити између ових пет мана. Нека оне буду предметом размишљања.
Аикидо билтен бр. 21 април 2022.
Извор: https://aiki.rs/sun_cu-22.html?fbclid=IwAR3eN6kapB12w7RLunxz2j4smX71LkpIxwgfeQJI9Z7fJ_8BjQLHAu-sdI4