УРОШ НЕЈАКИ У БОРБИ ПРОТИВ ДЕЗИНТЕГРАЦИЈЕ СРБИЈЕ 1355-1361
Аутор: Јован Петровић, историчар
Придев ,,нејаки” не мора нужно да означава слабог/неспособног или плашљивог човека. Сматрам да овај придев може да има другачија значења. Дакле нејаки човек је неко ко има извесну снагу, способност или храброст али их ипак нема у довољној мери да реши проблем или изазов који је пред њим. Исто тако нејаки човек може бити неко ко још увек није достигао потребан степен снаге, способности, вештине или знања за обављање неког задатка који се нашао пред њим. Ако бисмо сагледали владавину цара Стефана Уроша V Нејаког (1355-1371) и његово деловање пред изазовима, задацима и проблемима на које је морао да одговори онда би лако могло доћи до закључка да би уз његов лик и дело више одговарала друга два изнета значења поменутог придева.
Наиме околности и последице настале после изненадне смрти његовог оца Душана биле су велики терет за нејака Урошева плећа. Упркос томе он је пружао отпор тој тежини како је најбоље знао и могао, иако је било много више оних који су га у томе ометали него оних који су му у томе помагали. Један од тих малобројних ослонаца била је и црква а сам Урош се изграђивао као личност на њеном учењу. У православном хришћанству се поштује као светитељ. Покојни митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић (1990-2020) је, између осталога, рекао да се цар Урош прославио величином и снагом своје незлобивости, дуготрпељивог миротворства, страдањима за живота и верности ка ономе што му је отац у држави устројио и утврдио иако је као државник, за разлику од оца, наступао несигурно и неодлучно. У том раздору између његових личних врлина и државничких мана налази се део узрока распада немањићке Србије, барем онакве какву је цар Душан Душан Силни створио током двадесет и четири године своје владавине. А чини се да је основни предуслов за ту дезинтеграцију територије био губитак функционалости и ауторитета Урошеве царске власти. Ипак Урош као владар је био жилав и до 1361. године је успевао да одоли многим изазовима и да очува ауторитет своје власти.
Урош је рођен 1336. године у браку тадашњег српског краља Душана и краљице Јелене Страцимирове, сестре бугарског цара Ивана Александра (1331-1371) године. Тај брак је склопљен 19. априла 1332. године, на хришћански празник Васкрс. Имао је сем редовне династичке и дипломатско-политичку намену јер је гарантовао мир и сарадњу српске и бугарске државе после турбулентних догађаја који су се збивали од битке код Велбужда 28.јула 1330. године. Такође краљ Душан је овим осигурао и подршку, па чак и неки вид сарадње, Бугара у своме походу на Византију који ће ићи у неколико етапа од краја године. На крилима ових похода Душан ће до краја своје владавине претворити Србију у најмоћнију силу на Балканском полуострву а њене границе ће се пружати од Саве и Дунава на северу да средње Грчке на југу. Моћ Душанове Србије огледала се у томе што је имала међународни углед, што су њену снагу и моћ уважавали и противници и сарадници и што је на празник Васкрс 16. априла 1346. године њен владар на државном сабору у Скопљу крунисан за цара. Десетогодишњи принц Урош је тада проглашен за савладара тако што је добио титулу краља и управу над територијама са којих је Душан кренуо у освајања на рачун Византије. Крајња намера му је била да уђе са војском у Цариград и да попут византијског великаша Јована VI Кантакузина у периоду од 1347-1354. године буде доминантан политички фактор над легалним византијским царем из владајуће династије Палеолога као цар-савладар или да путем склапања родбинских односа са том династијом обезбеди легитимитет те српске доминације. Свакако је још 1343. године било преговора о браку између једне од принцеза из династије Палеолог, иначе сестара каснијег цара Јована V (1341-1391.), и тада још увек принца Уроша Немањића.
Србија у доба цара Душана
Цар Душан, кога су због великих освајачких, државотворних и законодавних дела прозвали Силни, се изненада разболео и умро 20. децембра 1355. године. Његовом смрћу нестао је главни политички стожер српске царевине и било је за очекивати макар благу кризу у држави али су ствари кренуле у погрешном смеру брже него што се очекивало. Крајем 1355. године или почетком 1356. године умро је и Прељуб, царски намесник у Тесалији и један од најбољих војсковођа Душанове војске. Управу је преузела његова удовица Ирина и она је из Трикале, престонице намесништва, наставила да управља Тесалијом најкасније до пролећа 1356. године. Тада су се на тесалијску обалу искрцале тријере са војском окупљеном око Нићифора II Орсинија, намесника византијског цара у егејском граду Еносу. Он је потицао из владарске породице која је некада управљала Тесалијом. Веома брзо је његова војска ушла у Трикалу, протерала Ирину и њене синове на двор цара Уроша а затим преузела контролу над целом њеном облашћу. Нићифор је веома брзо заузео и област јужног Епира где је у име српског цара био намесник Симеон Немањић Палеолог, син краља Стефана Дечанског, полубрат цара Душана и стриц цара Уроша. Крајем 1356. године или почетком 1357. године браћа Јован и Алексије Палеолог, блиски рођаци византијског цара Јована V, заузели су од Срба егејске градове Хрисопољ и Анакторопољ. Овај други наведени град Србија је изгубила пре Душанове смрти када је град напао и освојио Алексије, вођа битинијских пирата. До фебруара 1358. године у руке браће Палеолога пао је и Христопољ, али остаје нејасно да ли су га узели од битинијских пирата или од Срба. На овим од српске власти отпалим областима формирају се независне феудалне области. Нићифор и браћа Палеолози су у својим походима рачунали на подршку грчког елемента и то им је прилично олакшало продор.
Успешност освајачких похода Нићифора, браће Палеолог и битинијских пирата, брзина којом су их извели, њихова властољубивост као и случај Анакторопоља који за кратко време мења неколико владара показали су неколико ствари. Прва је та да цар Душан није стигао да до краја политички и безбедоносно учврсти српску власт у новоосвојеним крајевима. Друга је та да су те области од Србије преузели византијски племићи и ратници на које царска власт у Цариграду није имала утицај. Убрзо ће се показати и то да су и ови феудалци склони опадању моћи као и да ће византијско феудално властољубље убрзо инспирисати и српске феудалце. Симеон није потражио заштиту од братанца цара Уроша, као што су то урадили Прељубовићи. Они су по доласку у Скопље добили на управу стари посед Прељубов из времена када је био само војвода- област око Селечких планина, Мариова и средњег тоха Црне реке. Симеон је био много амбициознији па је најпре окупио око себе довољно људства да заузме Костур а када се ту учврстио и око себе окупио војску од 4000-5000 војника проглашен је за цара. Сматрао је да као старији од Уроша има већа права на престо, да као такав може лакше да евентуално окупи снаге и да поврати територије које је Нићифор отео њему и Ирини Прељубовић. А свакако се у крајњој линији могао позвати на преврат који је 1331. године извршио његов полубрат Душан против њиховог оца Стефана Уроша III Дечанског и на тај начин оспорити Урошево право на престо. Велика амбициозност Симеонова свакако потиче и од тога што је он за време цара Душана био непожељан у дворским круговима. Претпоставља се да је утицај на то имала сама царица Јелена због династичке бриге за свог сина а можда га је и само његово мешовито српско-грчко порекло препоручивало да буде намесник тамо где је била већина грчких поданика. Сам цар Душан свакако није имао према полубрату негативан став.
Консолидација српске власти пред овим изазовима текла је упоредо са свим овим дестабилишућим догађајима. Најпре је сам цар Урош 10. јануара 1356. године признао трговачке привилегије Млетачкој републици и Дубровачкој републици што је можда и његов први државнички потез као владара. Овим је омогућио наставак стабилне трговине која је опет подстицала стабилност привреде у целини. Царица Јелена, која убрзо по смрти мужа замонашила под именом Јелисавета, је стала уз сина као савладарка која је боравила у Серу. Коначно у априлу 1357. године одржан је државни сабор у Скопљу. Између осталога тема је била и Симеоново крунисање за цара у Костуру. Тада је већина племства и припадника црквене јерархије одлучила да своју подршку као наследнику Душана поклони Урошу. Ова одлука се водила одлуком сабора из 1346. године којом је сам Урош титулом краља био аутоматски био и наследник. Самим тим проглашење Симеона за цара сматрало се за узурпаторски чин. Ипак он се није хтео предати тако лако. Уз помоћ Јована Комнина Асена, намесника области Валоне и Канине и Урошевог ујака, најпре је септембра 1357. године покушао да ступи у контакт са Дубровачком републиком ради њиховог посредовања код цара Уроша око нове рунде преговора око наслеђа престола. Садржај писма, које је иначе донео племић Јована Асена Василије Зинофи, је оставио и могућност да је ово заправо била и нека врста покушаја одвраћања Дубровника од Уроша и приклањања Симеону. Било како било, Дубровчани су сигурност своје трговине везали за потврду својих трговачких привилегија из јануара 1356. године коју им је дао Урош па је овај евентуални Симеонов план пропао. Урош је у лето 1357. године послао војску у Серску област која ју је успела одбранити од напада Матије Кантакузина, независног византијског крупног феудалца који је тада и заробљен и предат цару Јовану V Палеологу. Овај догађај је несумњиво додатно учврстио подршку коју му је дао државни сабор неколико месеци раније у Скопљу. Симеону је преостало само то да покуша да власт преузме силом. Средином 1358. године са својом војском од 4000-5000 људи кренуо је ка скадарској области са намером да зароби цара Уроша који је тамо тада боравио. Овде је његова војска доживела пораз и протерана назад у Костур. Снови о царској титули су били срушени. Међутим када је Нићифор II погинуо у сукобу са побуњеним тесалијским и епирским Арбанасима у бици код Ахелоја у лето 1359. године Симеон је из Костура покренуо своју војску, преузео његову област и овде створио своју царевину. Најважније од свега је то што је овим чином одвојио ове територије од власти Урошеве.
Симеон Немањић Палеолог
Поменути Јован Комнин Асен, намесник области Валоне и Канине, је још у доба владавине Душанове имао бројне политичке испаде који су гневили српског цара иако му је он сам дао титулу деспота. Ти испади су били пре свега уперени према млетачким трговцима. Ипак због заштите царице Јелене, његове рођене сестре, није сносио одговарајуће последице. Ипак вешти Млечани успели су да обуздају Јована а затим и да га придобију за себе тако да он 1353. године добија грађанство њихове републике. Од тада њихове везе бивају све чвршће пре свега на нивоу трговине али ће ускоро достићи висок ниво политичке сарадње. Најпре се обратио Млецима за помоћ када је Нићифор II у јулу 1356. године похарао, и врло вероватно и одузео, град Берат. Тада долази и до зближавања са Симеоном који се тада налазио у Костуру јер је и једног и другог угрожавао исти човек. Дистанцирање у невољи од Уроша и истовремени ослонац на страну силу и самопроглашеног цара узурпатора најавили су могућност да се ујак одметне од сестрића. Та најава ће почети да се обистињује већ у септембру 1357. године када је од Млетака затражио да му пошаљу једног племића да буде кнез његових градова и заставу Светог Марка, један од симбола њихове државе. Иако су му испунили само прву молбу ово се може тумачити као покушај да се Јован Комнин Асен припоји Млетачкој републици и постане њен штићеник. Занимљиво је тог септембра 1357. године у име Симеона у Дубровник као преговарач пошао Јованов племић Василије Зинофи из Валоне. Тада је, подсетимо се, било разговора и о могућој трговачкој и политичкој сарадњи Симеона и Дубровчана упереној против Уроша. Јован Комнин Асен је један од ретких српских феудалаца који је био на страни Симеона током сукоба око Скадра у лето 1358. године односно покушаја да се на силу збаци Урош са престола. Овај чин се може сматрати завршетком процеса одвајања области Валоне и Канине од језгра српског царства, без обзира на то што је независност од Уроша плаћена све већом зависношћу од Млетака и Симеона Немањича Палеолога.
Јовановим стазама политичке самовоље је 1356. године покушао да хода и зетски великаш Жарко. Он је тада код Светог Срђа на ушћу Бојане у јадранско море опљачкао једног дубровачког и једног млетачког трговца. Овим потезом је нарушио и феудална права царице монахиње Јелисавете јер су тргови у Зети њој припадали. Дубровчани су 22. новембра 1356. године одлучили да пошаљу поклисара Бају Болачића да преговара о враћању дубровачке робе. Када то није успело обратили су се самом Урошу. Урош је реаговао тако што је послао свог повереника Вукшу да чува трговачке постаје што сазнајемо из писма царевог упућеног у Дубровник јануара 1357. године. У том писму Урош предлаже да му пошаљу своје људе од поверења да пред њим Жарко исплати штету коју је начинио. Након тога Жарко се смирио а јуна 1357. године постао је млетачки грађанин. Од 1359. године се више не спомиње у изворима.
Исте 1359. године, када је Симеона коначно добио своје царство и верног феудалца Јована Комнина Асена на југу царства, и север државе је угрожен. Лајош I Анжујски, краљ Угарске, сукобљавао се са Србијом још у време цара Душана а ти сукоби су му остали од његовог оца и претходника на угарском трону краља Карла Роберта Анжујског. Србија и Угарска су у то време биле главне супарнице на међи између Балкана и Средње Европе. Још 1356. године Лајош је у јуну у Загребу окупио војску са намером да крене у освајачко-крсташки рат против Србије али је уместо против Србије овај поход био усмерен на Млетачку републику. Истине ради од Млетака је прво тражено да се прекину сви односи са Србијом што Млеци нису могли да ураде због својих трговачких интереса у Србији који су и самој Србији подстицали развој привреде. Након тога започео је рат у коме су Угри победили. Трајао је до мировног споразума у Задру 18. фебруара 1358. године којим је Млетачка република изгубила све територије на јадранској обали. Тада је и Дубровник признао Лајошеву власт и заузврат добио повољније погодности за даљу трговину. Млечани су у јулу 1358. године помогли Јовану Комнину Асену да држи један наоружани брод за одбрану обала својих поседа. Уместо Дубровника им је Котор постао партнер за трговину у Србији. У октобру 1358. године су Млеци сазнали од хрватско-далматинског бана да Лајош поново планира напад на Србију. Као добра подлога за почетак овог рата послужио је сукоб два феудалца на простору Браничева и Кучева који се налазио уз угарско-српску границу на Дунаву. Слабији од те двојице због неразумевања његовога цара Уроша затражио је помоћ и разумевање краља Лајоша уз обећање о преласку у католичанство.
У мају месецу 1359. године преко његове територије у Србију је ушла угарска војска којој је убрзо придружио и сам Лајош.
Краљ Лајош I Анжујски
Продрли су највероватније до области планине Рудник. У међувремену и цар Урош је подигао војску и кренуо да заустави непријатеља. Први сукоб се десио на отвореном равничарском пољу негде око Велике Мораве. Српска војска је поражена и тада се највероватније и десио тај дубљи продор угарске војске. Ипак Срби су се прибрали и организовали повлачење становништва и покретне имовине у планинску област док су остаци српске војске наставили да пружају отпор користећи планински терен у своју корист. Сукоби су потрајали све до јула 1359. године када су се Лајош и његова војска повукли. Међутим области Кучева и Браничева, које је преузео припадник породице Растислалић који је и позвао Лајоша, постале су патронат Угарске.
У овом рату се истакао као близак и веран Урошев пратилац Војислав Војиновић, син истакнутог великаша и војводе Стефана Дечанског Војина и ставилац на двору цара Душана. Обављајући ту функцију упознао се и Лазаром Хребељановићем који је такође био тада ставилац. Мало пре угарске инвазије Војислав се помиње као господар области Дабра, доњег тока Дрине, Гацка, Рудина, Требиња, Конавла, Драчевице и Попова поља. Како су се његове области граничиле са областима Дубровачке републике која је признавала власт српског непријатеља Лајоша, он је одмах по повлачењу Угара почео да врши упаде на њене територије, да самовољно уводи додатне царине за дубровачке трговце, да тражи од њих као самозвани ,,хумски кнез” територије Стона и Пељешца. Дубровчани су избегавали сукобе како преговорима тако и давањем дарова како Војиславу тако и цару Урошу. Дипломатски труд им се исплатио 1360. године када је Урош укинуо самовољне царине које су увели према Дубровачким трговцима Војин Војисављевић и браћа Страцимир, Ђурађ и Балша Балшић. Браћа Балшићи су тада поседовали област између Скадарског језера и мора заједно са градом Баром. Карактерисало их је то што су сва три брата заједнички радили на повећању своје баштине без истицањана ниједног посебно. Док се Урошев царски ауторитет још увек држао у области јадранске обале и залеђа, у Серској области је почео да нестаје. Негде око 1360/1361. године долази до осамостаљивања власти царице монахиње Јелисавете у Серској области. У повељама се помиње само њено име као владарско за разлику од ранијих времена када се спомињало и Урошево. Успостављају се, по узору на Византију, институције васељенских судија и Сената и формира се дворски круг састављен од царичиних рођака и блиских људи. Овакво осамостаљивање ће се десити и по остатку државе након што су чарке Дубровчана и Војислава прерасле 1361. године у отворени рат.
Када се сагледа период владавине цара Уроша од Душанове смрти до рата Србије са Дубровником може се закључити да су главну подстицајну улогу у територијалном осипању имале стране силе или њени феудалци. У покушајима спречавања овог процеса цар Урош је имао само делимичан неуспех јер је остао без Епира, Тесалије, делова егејске обале, делова Албаније и подунавских области Браничева и Кучева али је у исто време заштитио свој трон од стрица Симеона, Серску област од Матије Кантакузина, и успео је да заустави продор угарске војске на челу са краљем Лајошем и успео је да спречава и неутралише самовољне испаде према млетачким и дубровачким трговцима. Државни сабор у априлу 1357. године му је потврдио и гарантовао наслеђе очевог трона. Овај део његове владавине представља и најживљи рад његове владарске канцеларије. Ако је икада Урош имао шансу да спречи да му историја додели надимак ,,Нејаки” онда се та шанса налазила у првих шест година његове владавине. Ипак територијални губици и одвајања појединих феудалаца у ово доба свакако су деловали инспиративно на каснија феудална одвајања и притискања на Урошеву власт.
Извори:
Раде Михаљчић- Крај српског царства
Сима Ћирковић- Срби у средњем веку
Историја српског народа књига прва Момчило Спремић- Србија и Венеција (VI-XVI век)