УСТАВ ИЗ 1888. И АБДИКАЦИЈА КРАЉА МИЛАНА

Завођењем парламентаризма уставом из 1888. дата је пуна власт радикалима као најјачој странци у народу. Како је краљ Милан могао владати с људима који су против њега дизали буну и које је он стрељао и слао на робију? Он није на то ни мислио; још пре доношења устава у њему је сазрела мисао да абдицира у корист свога сина Александра. У сукобу с политичким странкама, у отвореном рату с краљицом, до гуше у дуговима, он није имао другог излаза. Доношење устава и абдикација били су саставни део политичког плана краља Милана; дубоко уверен у немогућност парламентарне владавине, он је очекивао да ће му следећа уставна криза омогућити пуну диктатуру. Тада ће он као победник наново узети власт у Србији. 

Пре абдикације, краљ Милан имао је да реши два важна питања- намесништво малолетног краља и Тајну конвенцију с Аустро-Угарском, која је истицала 1891. За своје намеснике, краљ је назначио Јована Ристића и два одана генерала. Либерал Ристић требало је да кочи радикале, генерали да сачувају војску. Обавештена о краљевој намери и немајући поверења у русофила Ристића, аустроугарска дипломатија затражила је да се Тајна конвенција продужи до пунолетства краља Александра 1895. године. Краљ и Ристић су пристали, тражећи да се неодређена тврдња чл. VII о аустријској сагласности ширењу Србије „у правцу њених јужних граница” ближе прецизира допуном „у правцу Вардарске долине”. После извесног колебања, Беч је дао свој пристанак и измене су унете у протокол потписан 9. фебруара 1889. 

Пошто је завршио све потребне припреме, краљ Милан је, сасвим неочекивано за ширу јавност, објавио своју абдикацију на саму годишњицу прогласа Србије за краљевину 22. фебруара 1889. (по старом календару). Краљ је сишао с престола у 35. години живота и пуној снази. Актом абдикације завршена је владавина краља Милана од 1872. до 1889, али не и његово активно учешће у политичком животу Србије.

 

Извор: Д.Ђорђевић, Историја модерне Србије 1800-1918, Београд 2017, 254.