УСТАНЦИ И ПОКРЕТИ ОТПОРА У ЕВРОПИ ТОКОМ II СВЕТСКОГ РАТА

Аутор: Миљанић Малиша

У току другог светског рата дошао је до изражаја један посебан вид борбе који су водили поробљени народи широм света на окупираним територијама. У оквиру овог текста ћу обухватити Европу, а у неком од наредних и Азију, када су покрети отпора у питању. Елем, иако је борба сваког од ових народа дала значајан допринос општој победи над силама Осовине и одликовала се специфичностима, треба апострофирати борбу народа у Совјетском Савезу, Југославији и Кини, где су створене моћне ослободилачке армије које су водиле рат великих размера. Како покрети отпора у Југославији не представљају непознаницу, бившу нам земљу ћу, бар у овом есеју, заобићи.

АЛБАНИЈА
Терор и репресалије италијанског окупатора у Албанији довели су до незадовољства народа и отвореног супротстављања италијанској политици. Мада се на почетку покрет у Албанији спонтано развијао, он почетком 1942. полагано прераста у организовану снагу на чијем се челу налазила Комунистичка партија Албаније, која је значајну помоћ добила са севера- од југословенских комуниста. По угледу на њих, убрзо се формирају партизанске чете. До краја 1944, Народноослободилачка војска Албаније нарасла је на осам дивизија, организованих у три корпуса са око 70.000 бораца.
У жељи да развије што тешњу сарадњу и пружи одговарајућу помоћ свом суседу, Народноослободилачка војска Југославије ће прво упућивати поједине делегате, а 1944. и војну мисију у Албанију. Као резултат добрих односа у завршеним борбама за ослобођење Југославије, доћи ће до обостране сагласности о учешћу албанске III и V бригаде са I и IV косовско- метохијском бригадом у ослобођењу Дечана, Пећи и Призрена, те V и VI албанске дивизије у борбама на територији Црне Горе и Санџака, на прелазу из 1944. у 1945.
Албанска ослободилачка армија везивала је за време рата око 100.000 италијанских и 70.000 немачких војника. Окупатор је у Албанији имао 26.594 погинула, 21.245 рањених, те око 21.000 заробљених војника. Албанци су имали 28.000 жртава и 12.000 рањених бораца.
БУГАРСКА

Централни комитет Бугарске радничке партије је 22. јуна 1941. упутио позив бугарском народу да отпочне припреме за оружану борбу против хитлеровских снага и монархофашистичке диктатуре у земљи. Прве партизанске групе почеле су да дејствују у јесен 1941. Формирање Отечественог фронта 17. јула 1942. значајно је допринело јачању отпора Немцима и њиховим домаћим сарадницима. У пролеће 1943. централни комитет Бугарске радничке партије (у наставку текста ЦК БРП) је донео одлуку о формирању Народноослободилачке војске. У циљу ефикаснијег руковођења формиран је и главни штаб, а читава територија земље подељена је на 12 војнопартизанских зона.
Почетком 1944. доћи ће појачане активности према пограничном појасу ка Македонији и Србији. Тада ће од групе војника бугарске окупаторске Армије, који су пребегли на страну НОВЈ, бити формиран партизански батаљон “Христо Ботев”. У време пролећних операција 1944, на југоистоку Србије и северу Македоније, формирана је бригада “Гиорги Димитров”.
Народноослободилачка војска Бугарске је уочи ослобођења земље, августа 1944, имала је око 19.000 бораца. ЦК БРП је 26. августа упутио партијским организацијама у земљи циркуларно писмо о подизању оружаног устанка ради збацивања Владе председника Ивана Багрјанова и организовања нове, отечествено- фронтовске Владе. Предузете су мере да се на страну устанка привуку јединице краљевске бугарске војске. Два дана по објави рата од стране Совјетског Савеза, донета је одлука да устанак у Софији почне деветог септембра 1944. Партизанске снаге, уз подршку делова краљевске армије, овладале су до зоре Софијом. Истог дана ће у земљи власт преузети Отечествени фронт.
ПОЉСКА

Немци су у Пољској непосредно после окупације спроводили многе мере против становништва- принудномупућивање на рад у Рајх, хапшења и убијања без пресуда, исељавања и др. Све то је повукло пољски народ да се определи за оружани сукоб против окупатора. Створене су партизанске групе, које на почетку нису биле повезане, због недостатка политичких снага као руководећег језгра. Тек ће се јануара 1940. формирати Савез оружаних бораца.
Међутим, прогресивне снаге Пољске, иако су настојале да се организују и покрену борбу против окупатора, оне током 1940. нису успеле да дефинишу став у погледу политичких циљева. Тек после напада Немачке на Совјетски савез августа 1941, ствара се Савез бораца за слободу, који је објединио све левичарске организације покрета отпора и руководио њима. Овај савез је у јануару 1942. омогућио формирање револуционарне партије пољске радничке класе.
Велики значај за стварање Народноослободилачког покрета у Пољској имали су пољски комунисти у СССР. Офанзива Црвене Армије у пролеће и лето 1943. повећала је наде за што скорије ослобођење Пољске. На територији Совјетског Савеза формиране су две дивизије, од којих је марта 1944. I пољска армија у саставу совјетског белоруског фронта. Бројно стање Пољака нарасло је на више од 100.000 људи. Када је Црвена армија са I пољском армијом 20. јула 1944. отпочела ослобађање дела пољске територије, у Москви је формиран Пољски комитет навионалног ослобођења, који је као привремена народноослободилачка влада преузео власт у ослобођеним крајевима. Убрзо потом, под сугестијом емигрантских кругова у Лондону, командант Отаџбинске Армије у Пољској је отпочео првог августа 1944. Варшавски устанак. Борбе су трајале 63 дана- до другог октобра, када је потписана капитулација. За то време је у Варшави погинуло 200.000 људи, од чега 15.000 устаника. Град је потпуно девастиран.
Поред СССР, и у другим земљама долази до формирања пољских јединица или њиховог укључивања у јединице дотичних држава. Тако су у Француској формиране пољске јединице у чијем је саставу било 23.000 војника. Сличан случај десио се и у Југославији. Иако политички разједињени, покрет отпора у Пољској, представљао је значајну снагу у борби против Хитлера. Немци су имали 150.000 жртава, а припадници пољског покрета отпора изгубили су чак до милион људи.
ЧЕХОСЛОВАЧКА

Комунистичка партија Чехословачке је 15. марта 1939. објавила проглас којим је позвала народ у борбу против окупатора. Сличан позив упутила је и њихова избегличка влада, на чију су иницијативу формиране чехословачке оружане снаге у иностранству, док су у земљи створене групе за саботаже и препаде. Комунистичка партија иницирала је стварање централног руководећег органа. Тако је септембра 1941. основан централни национално- револуционарни комитет. У Словачкој се од јесени 1941. стварају партизанске борбене групе, које врше саботаже и диверзије, а маја 1942. партизански одред. Током 1943. на подручју огранака Татра и Карпата, дејствовало је неколицина партизанских одреда. Успеси Црвене Армије и њено приближавање граници са Чехословачком, створили су у Словачкој услове за општи устанак. До краја августа 1944, устаничка војска је бројала 60.000, а партизанска 20.000 људи.
На територији СССР је у јулу 1942. формиран I чехословачки батаљон, који ће кроз годину дана образовати корпус који је чинило 16.000 људи. Овај корпус учествоваће у продору Црвене Армије у Чехословачку. У пролеће 1945. створен је чешки национални савет, уз учешће Комунистичке партије, која ће бити битан фактор у првој националној Влади. У ноћи између четвртог и петог маја 1945. избија масовни устанак, који се проширио на целу Чешку и Моравску. Немци нису могли да реагују, премда је Црвена Армија разбила њихове снаге и ушла у Праг.
РУМУНИЈА

Одлучан прелом у покрету отпора извршен је у августу 1943. када је Комунистичка партија Румуније разрадила план припреме за устанак. У разним местима организовани су партизански одреди састављени претежно од радника по градовима. На челу покрета отпора био је Штаб партизанских одреда. Покушаји немачке команде да зауставе надирање Црвене Армије били су безуспешни. Совјети су према Румунији организовали два фронта према Румунији, са око 930.000 војника, 1500 тенкова, 1728 авиона, те 16.000 топова. Немци су одговорили са 643.000 људи, 404 тенка и 810 авиона.
Августа 1944, користећи повољне околности настале офанзивом Црвене Армије, долази до снажног полета румунског народа, који је 23. августа 1944. дигао устанак у Букурешту, када је фашистичка влада свргнута. Истовремено са борбама у главном граду, почиње борба у осталим крајевима земље. Борбе на жариштима немачког отпора вођене су крајем августа 1944, када су румунске јединице заробиле 53.000 Немаца.
ФРАНЦУСКА

Комунистичка партија Француске је већ у јулу 1940. .позвала народ у борбу против окупатора. Годину дана касније почињу да се стварају оружани одреди. 1942. ће доћи до повезивања снага отпора Француске и Енглеске. Маја 1943. долази до стварања националног савета покрета отпора у Паризу, где се налазе представници осам главних група отпора. У то време ће завладати подела Француске на војне области са посебним штабовима у сваком од њих.
Почетком 1944. ће снаге покрета отпора бројати 100.000, а непосредно пред идкрцавање савезника ће тај број бити дуплиран. Покрет отпора је своју активност усмерио према комуникацијама које повезују Париз са северном Француском, Нормандијом и Бретањом. Средином 1944. су снаге покрета отпора вршиле непосредне припреме за ослобођење Париза. 19. августа 1944. је подигнут устанак у Паризу. 25. августа ће све немачке снаге капитулирати. Тог дана је у Париз стигао Шарл де Гол у својству председника привремене владе и команданта оружаних снага. Део покрета је интегрисан у Армију, а сам покрет отпора распуштен је 28. августа 1944.
ИТАЛИЈА

Покрет отпора против фашизма у Италији почео је да се јавља још пре пада Мусолинија. У његовом стварању и активности је посебну улогу имала Комунистичка партија. Покрет отпора ће касније подржати социјалисти, па потом демохришћани и либерали. Међутим, прве оружане формације за борбу против Немаца и домаћих фашиста стварају се после капитулације Италије под утицајем покрета отпора у Француској и народноослободилачког покрета у Југославији. Половином септембра 1943. је оформљен батаљон “Гарибалди” . До краја године ће се покрет отпора раширити на читаву Италију.
Током 1944. настављено је са јачањем покрета отпора, а почетком јуна је формирана врховна команда Добровољачке ослободилачке војске Италије. На ослобођеним територијама створени су локални органи власти. После офанзиве савезника у Италији и повлачења Немаца у пролеће 1945, борбе покрета отпора прерасле су у устанак ширих размера. Партизанске јединице су крајем априла 1945. бројале око 200.000 људи. Покрет отпора Италије је за све време борби против Немаца и Дучеових фашиста изгубио 29.000 бораца.
МАЂАРСКА

Комунистичка партија Мађарске је у лето 1941. донела програм који је захтевао раскидање односа са Хитлером. У фебруару 1942. је формиран одбор за мађарску историјску прошлост у коме су биле заступљене све антихитлеровске партије и групе. Но, тек марта 1944. долази до појачаног отпора народа. Мађарска партија мира позвала је народ да се обједини у мађарски фронт, формиран 11. маја 1944.
Септембра 1944. је КП (комунистичка партија) Мађарске упутила проглас народу да поведе оружану борбу против окупатора и домаћих издајника. Чим су црвеноармејци крајем септембра 1944. избили на мађарску границу, снаге покрета отпора су отпочеле акције. Партизанске јединице формиране су по важнијим индустријским центрима. Након ослобођења југоисточних делова Мађарске, 22. децембра 1944. у Дебрецену је изабрана прва, привремена влада Мађарске.

ГРЧКА

КП Грчке је у јесен 1941. организовала покрет отпора. Под њеним руководством створен је Општенародни ослободилачки антифашистички фронт ЕАМ (Etnika Apelefterotika Metopol), који је објединио прогресивне снаге Грчке. Почетком 1942. је ЕАМ основао Народноослободилачку војску ЕЛАС (Etnikos laikos apeleuterokotis stratos). Врховни заповедник постао је Стефанос Сарафис. Насупрот њима, десничарске и монархистичке групе формирале су почетком 1942. националну демократску грчку војску- ЕДЕС (Etnikos Demokratikos hellenikos stratos). Седмог јуна 1943. долази до стварања заједничког врховног штаба обеју струја, под командом британског штаба за блиски исток.
Почетком 1944. покрет отпора је кренуо да јача. Непосредно пред ослобођење Грчке, ЕЛАС је нарастао на 10 дивизија. Чим су се искрцале британске снаге у Грчкој, с њима стиже избегличка влада националног јединства. Ликвидиран је ЕАМ 12. фебруара 1945. Два дана касније ће стари режим преузети власт.

Свим читаоцима сајта Ренесанса 23, аутор текста жели срећне Новогодишње и Божићне празнике, уз жељу да се у здрављу читамо и у 2024. години!