ДАЈТЕ ВУЈИ СЛАНИНЕ ДА НЕ СИЛАЗИ СА ПЛАНИНЕ
Kада неко убије вука, а то је најчешће у зимско доба, када изгладнела дивљач највише напада стоку, вучја кожа испуњена сламом и натакнута на- ражањ, окићена паприком, тежином и звонцима, носи се селом од куће до куће и на њу се убирају дарови. У Горњој крајини је тај вук био најбоља забава о месојеђама, као и у околини Призрена,
где се за сваког убијеног вука у селу приређивало велико весељє звано вучари, а помоћу одране вучје коже још су обучавани пси борби с вуковима. У Сиринићкој жупи вучари се изводе на Бєлє покладе – Прочку. У крушевачком крају су се обреднє поворке вучара одржале нарочито испод Јастрепца, где су вучари осим свог села обилазили и друга ближа села, чак и по неколико дана. У Алексиначком Поморављу су вучаре обилато даривали, верујући да вук може донети несрећу породици која вучарима ништа не удели. Жене су узимале још и длаку са убијеног вука и њоме кадиле децу која су се плашила. Вучари, ступајући у домаћинство, окрєну вука према кућним вратима, а они међу њима који су добри певачи певају песму, попут ове записане у Кореници у Лици:
„Вујо ми је остарио,
Планине је оставио,
У поље је салазио,
Грднє ранє задобио,
Не мога и(x) носити
Подига се просити:
Дајте вуји сланинє,
Да не слази с планинє;
Дајте вуји зопчице,
Да не коље овчице;
Дајтє вуку власа,
Да не коље паса;
Дајте вуји здјелу пира,
И на њему грумєн сира
За кућнога мира;
Дајте свега доста,
Да не коље око моста.”
Извор: “Годишњи обичаји код Срба”, Београд 2014. 354 стр