Умјетност и друштвене науке

У МЕСОЈЕЂАМА – ВУЧАРИ

ДАЈТЕ ВУЈИ СЛАНИНЕ ДА НЕ СИЛАЗИ СА ПЛАНИНЕ

 

Kада неко убије вука, а то је најчешће у зимско доба, када изгладнела дивљач највише напада стоку, вучја кожа испуњена сламом и натакнута на- ражањ, окићена паприком, тежином и звонцима, носи се селом од куће до куће и на њу се убирају дарови. У Горњој крајини је тај вук био најбоља забава о месојеђама, као и у околини Призрена,
где се за сваког убијеног вука у селу приређивало велико весељє звано вучари, а помоћу одране вучје коже још су обучавани пси борби с вуковима. У Сиринићкој жупи вучари се изводе на Бєлє покладе – Прочку. У крушевачком крају су се обреднє поворке вучара одржале нарочито испод Јастрепца, где су вучари осим свог села обилазили и друга ближа села, чак и по неколико дана. У Алексиначком Поморављу су вучаре обилато даривали, верујући да вук може донети несрећу породици која вучарима ништа не удели. Жене су узимале још и длаку са убијеног вука и њоме кадиле децу која су се плашила. Вучари, ступајући у домаћинство, окрєну вука према кућним вратима, а они међу њима који су добри певачи певају песму, попут ове записане у Кореници у Лици:

 

„Вујо ми је остарио,

Планине је оставио,

У поље је салазио,

Грднє ранє задобио,

Не мога и(x) носити

Подига се просити:

Дајте вуји сланинє,

Да не слази с планинє;

Дајте вуји зопчице,

Да не коље овчице;

Дајтє вуку власа,

Да не коље паса;

Дајте вуји здјелу пира,

И на њему грумєн сира

За кућнога мира;

Дајте свега доста,

Да не коље око моста.”

 

Извор: “Годишњи обичаји код Срба”, Београд 2014. 354 стр