ХИПОКРАТ И ХИПОКРАТОВА ЗАКЛЕТВА
Хипократ или како се још у литератури проналази као Хипократ са Коса је био старогрчки љекар, који се данас сматра „оцем медицине“. Његов рад датира још из периода класичне Грчке, прецизније из Перикловог доба. Прије појаве Хипократовог начина лијечења, стари Грци су били окренути религиозним начинима лијечења, а са појавом Хипократа окрећу се потпуно новој методи- емпиријско прикупљање знања и логичко закључивање. У корист овој методи иде и чињеница, да је и сам Хипократ „допуштао организму да се сам излијечи, па тек онда лијечио болеснике лијековима“.
Биографија
Хипократ је рођен 460. године п.н.е у граду Косу, на истоименом острву, у Малој Азији. Живио је у времену највећег достигнућа грчке културе, а његови савременици су била нека велика имена попут Сократа, Софокла и Еурипида. Прије него што је развио свој пут у медицини, Хипократ је припадао покрету „асклепијада“ (добили име по храмовима асклепионима, названих по богу Асклепију). Сматра се да је Хипократова школа, иако не постоји превише писаних трагова о томе, направила потпуну реформу медицине, јер је успјела да одвоји медицину од свих осталих професија. На тај начин, добила је засебан, нови облик, као и могућност нових открића који нису као до сада, били повезани са филозофијом или неком другом науком.
Епидемија куге
Грчка је у то вријеме, била погођена епидемијом куге, која се ширила из Етиопије све пут Грчке. Хипократ је тад наводно, својим пацијентима пут лијечења објашњавао реченицом „иди брзо, иди далеко, врати се полако“. Тукидид је описао комплетну клиничку слику куге, описивајући је управо овако „почело би великом врућином у глави, црвенилом и печењем у очима: унутарњи дијелови, тј. грло и уста, одмах би се зацрвењели и дах је попримио чудан и неугодан мирис“.
Corpus Hippocraticum
За Хипократа се сматра да је написао чувено дјело, које представља записе дотадашњих достигнућа грчких љекара. Они одбацују дотадашње сујевјерје као и знања примитивне медицине, те се крећу новим, емпиријским путем. Издање које је данас доступно, потиче из 1526. године када је лексикограф, Алдо Мануцио, одлучио да сакупи и објави сва дјела Хипократа. Многи текстови са грчког језика нису сачувани, па због тога можемо наћи више различитих верзија овог дјела. Оно што је сигурно јесте да, збирку можемо подијелити на медицинска подручија, па тако ако желимо да читамо о анатомији, можемо пронаћи чак десет дјелова, о хирургији осам, као и о општој медицини. Један дио списа се такође обазире више „на локализацију болести и локалну терапију“. Овим закључујемо да је Corpus Hippocraticum обухвата догме теоријске и практичне медицине, те је неоспориво најважније дјело ове области из доба старе Грчке.
Хипократова заклетва
Највећи мит који се веже за оца медицине, јесте да је управо он написао чувену Хипократову заклетву, а истина је заправо другачија. Сама заклетва потиче још из 5 вијека п.н.е а потиче од питагорејске филозофске школе. Према изворима, заклетва се изговарала приликом ступања у ред асклепијада, тако да је и сам Хипократ полагао ту исту заклетву. Сама заклетва се тиче етичких принципа, што се може видјети и у другим његовим дјелима, од односа између љекара и болесника, начина на који се разговара са пацијентом, начина како се љекар мора облачити, итд. Заклетва се може подијелити на два дијела: један дио објашњава обaвезе заклетве при примању и преношењу медицинског знања, а други на обавезе везане за медицинску праксу и болеснике.
У часу када ступам међу чланове љекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости. Према учитељима сачуваћу дужно поштовање. Своје звање вршићу савјесно и достојанствено. Најважнија брига ће ми бити здравље мога пацијента. Поштоваћу тајне онога ко ми се повјери. Одржаћу свим својим силама част и племените традиције љекарског позива.
Моје колеге биће ми браћа. У вршењу дужности према болеснику неће на мене дјеловати никакви обзири вјере, националности, расе, политичке или класне припадности. Потпуно ћу поштовати људски живот од самог зачетка. Ни под претњом нећу допустити да се искористе моја медицинска знања супротно законима хуманости. Ово обећавам свечано, слободно, позивајући се на своју част.
Per Apollinem medicum et Aesculapius Hygiamque et Panaceam IURO, et deos deasque omnes testes cito, me pro viribus et iudicio meo hoc iusiurandum et hanc stipulationem plane observaturum. Victus rationem, quantum facultate et iudicio potero, aegris utilem praescribam eosque precibus adductus cuiquam medicamentum letale dabo, neque huius rei auctro ero. Pariter neque mulieri pessum subditicium ad fetum corrumpendum exhibebo, sed castam et ab omni scelere puram et vitam et artem meam perpetuo praestabo.
Neque vero calculo laborantes secabo, sed magistris eius artis peritis id munus concedam. In quamcumque autem domum ingressus ero, ad aegrotantium salutem ingrediar, alienus ab omni iniuria voluntaria et corruptela cum alia, tum praesertim in rebus veneriis, erga mulieres aeque ac viros, liberos item ac servos. Quae vero in vita hominum, sive medicinam faciens sevi privatus, vel videro vel audivero, quae in vulgus efferre non oporteat, ea arcana esse existimans silebo. Si igitur hoc iusiurandum religiose observavero, mihi liceat cum summa apud omnes existimatione perpetuo vita felicem agere et artis maximum fructum percipere. Quod si illud violavero et peieravero, contraria mihi contingant.
Аутор: Софија Мијовић
Извор: „Религијске основе медицинске етике“ Горан Стојановић
file:///C:/Users/38765/Downloads/3-Article%20Text-3-2-10-20200601.pdf
Хипократ
https://sh.wikipedia.org/wiki/Hipokrat