ЈЕЗИЦИ ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА
“На питању језика у Византијском царству огледају се и многи друштвени феномени карактеристични за Византију: разноликост популације, велика кретања становништва и осцилирање његовог броја или различите могућности апсорпције страног становништва у организам Царства у одређеном тренутку, упоређени са великом асимилаторском снагом моћног државног организма.
Чак и ако би се сиријско-арамејски (и са одређеном задршком коптски језик) могли сматрати „светским“ језицима позноантичког доба, ипак су једино латински и грчки били званични, „државни“ језици Римског царства. Почетком византијске епохе, грчки језик је преовладавао у источном делу Царства. Од 2 века п. н. е. ови крајеви су у различитом обиму примали утицаје из латинског језика и латинске речи су доминирале у многим сферама живота, додуше најмање у свакодневном животу, већ најпре у војсци (где су све наредбе биле на латинском), у законодавству и судству, областима у којима је употреба латинског била неопходна а његово присуство дуготрајно. Јустинијаново законодавство и Маврикијев „Стратегикон“ (почетак 7. века) сведоче о употреби латинског језика у овим двема областима, законодавству и војсци. Језичка граница између грчког и латинског језика пружала се у Африци дуж западне границе Киренаике, а у Европи на Балкану. У општим цртама, ова граница је од преласка са 2. на 3. век била стабилна и оквирно је пратила правац административне северне границе Македоније и Тракије, иако су постојали „џепови“ језика и на раз- личитим странама ове границе , која је почињала од јадранске обале између Драча и Аполоније, негде у висини око ушћа Шкумбе, и настављала се (онолико колико се језичка граница у овим областима може утврдити на основу натписа) до северног дела Охридског језера, северно од горњег тока Вардара, јужно од Скопља, југозападно од Ниша и даље јужним делом територије Првог бугарског царства према Црном мору. Обале Црног мора биле су области са традиционалном превлашћу грчког језика, док је у Далмацији преовладавао латински језик из кога се у 7. веку развио специфичан „далматински“ дијалекат (Schramm 1981; B. Gerov y Die Sprache im römischen Reich der Kaiserzeit 1980).
Грчки језик је био писани и званични језик у Малој Азији (и све до стварања јерменског писма почетком 5. века и у Јерменији), као и у римској Месопотамији, Сирији, Арабији, Палестини и Египту, где је коптски био доминантан језик обичног народа. На Блиском Истоку грчки језик је био раширен у различитим степенима у свим друштвеним слојевима, паралелно уз сиријско-арамејски који је био преовлађујући говорни народни језик. У Бејруту је латински језик био присутан међу образованом елитом захваљујући тамошњој чувеној правној школи. Пошто је говорни грчки – коѵ/коине (значи буквално „заједнички језик), изговор: кини, са нагласком на друго и) – постао већ преовлађујући у деловима Мале Азије током 1. века нове ере, до 4. века остаци прегрчких дијалеката остали су присутни само у областима у којима је живело становништво које их је и даље користило. На натписима и у патролошким списима срећу се углавном сведочанства која се доводе у везу са каснофригијским и галатским (келтским) дијалектом у централној Анатолији.
Почевши од рановизантијске епохе, грчки језик је установљен као званични језик државе, културе и вере унутар променљивих граница Византијског царства, чак и у оним областима где је преовладавало новодосељено становништво које је задржало свој ма терњи језик у свакодневној употреби. Ипак, језичка асимилација Словена била је потпуно успешна само у областима јужно од пута Егнатија, пошто је рано стварање бугарске државе, мисионарска Делатност у словенским областима (која није доносила и присилно прихватање грчког језика, већ само културну „византинизацију“) и стварање словенских држава унутар византијске интересне сфере од 12. века поставило темеље за даљи развитак словенских језика. Самосудва пресловенска језика, уз грчки, преживела у југоисточној Европи – албански и латински (у влашком, арумунском и осталим првобитним варијантама румунског језика).
У азијском делу Византијског царства стање је било другачије. Овде је арабљанско освајање источних области поставило јасну и снажну језичку границу, која се простирала дуж линије Еуфрат- Таурус, која је делила и у административном и у црквеном смислу области са преовлађујућим грчким елементом од оних у којима су доминирали сиријски или арапски. Упркос томе, обале Леванта су дуго остале повезане са грчким језиком и грчком културом – и на нивоу писмености и књижевне продукције, упркос постепеној арабизацији.
Са крсташким ратовима и ширењем италијанске трговине на Леванту, порастао је и утицај италијанског језика од краја 11. века у одређеним језичким доменима, посебно у трговини и терминима везаним за трговачке делатности. Ширење италијанског језика довело је до стварања једног заједничког поморског наречја, који је у себи спајао одређене заједничке термине земаља Средоземља са јасним првенством италијанског. Чак су и Турци од краја 14. века усвојили овај специфични „заједнички језик“ – lingua franca . Крсташко освајање Цариграда и време латинске власти над византијском територијом ојачали су овакав развој од 13. века и довели до богаћења грчког језика бројним француским и италијанским речима (околност која је повезана са општијим тенденцијама упрошћавања грчког језика), посебно у областима које су се дужи временски период налазиле под страном влашћу и тиме биле и географски одвојене од језичког средишта и у којима је истовремено током дужег периода постојала језичка разноврсност (попут франачког Пелопонеза, Кипра, Крита и осталих острва под влашћу Венеције или Ђенове). Упркос томе, и у овим областима је надмоћ и доминација грчког језика била несумњива.
Коначно османско освајање Византијског царства које се у његовом европском делу завршило око 1500. године, имало је за последицу и то далекосежну последицу неочекивано слабо језичко „потурчивање“, пошто је паралелно са турским и грчки језик, као језик хришћана у турском царству (милет/millet), имао посебан, полузваничан карактер. ”
Извор: Ј. Кодер, Византијски свет, Београд 2011, 148-151.