ЈОХАНЕС БРАМС – РОМАНТИК КЛАСИЧАР
Био је композитор романтизма, који је веома ценио класично доба. Један је од најсамокритичнијих композитора икада – своја дела је и по десетак пута преправљао пре објављивања. Чак и поред тога, написао је и објавио пуно композиција: четири симфоније, око 200 соло-песама, велики број кратких комада за клавир, два клавирска концерта, концерт за виолину, … Оно што га разликује од осталих композитора романтизма је и то да није написао ни једну оперу и ни једно програмско дело.
Млади Јоханес Брамс
Јоханес Брамс, немачки композитор и пијаниста, рођен је на данашњи дан – 7. маја 1833. године у Хамбургу (Немачка). Његова породица није била богата – отац, Јохан Јакоб Брамс, је свирао контрабас у хамбуршком оркестру, а мајка (Јохана Хенрика Кристиана Нисен – 17 година старија од свог мужа) је била кројачица. Пошто је план Брамсових био да мали Јоханес такође буде музичар, отац је веома рано почео да га учи да свира виолину, виолончело и хорну. Међутим, Јоханес је по сваку цену желео да свира клавир, на велику жалост својих родитеља (клавир је скуп инструмент).
Срећом, његов отац је успео да договори да Јоханес вежба код Јоакимовог колеге, тако да је са часовима клавира почео од своје 7. године. Наредне 4 године вредно је радио са учитељем клавира, Коселом. Свој први клавирски наступ имао је са само 10 година, а од једанаесте године почиње и да компонује.
Према неким причама, млади Јоханес је у овом периоду чак и нешто зарађивао свирајући клавир у локалним крчмама и борделима. Но, ове приче нису потврђене.
Иако Јохан Јакоб није имао неке амбиције за свог сина, што се тиче напредовања на клавиру, Косел препознаје Јоханесов таленат и шаље га 1845. године свом учитељу клавира – пијанисти и композитору Едуарду Марксену. Марксен је лично познавао Бетовена и Шуберта, дивио се делима и начину компоновања Моцарта, Хајдна и Јохана Себастијана Баха. Све ово пренео је и на младог Брамса, који ће наставити да компонује у стилу ових великана класичне музике.
Свој први самостални клавирски реситал Брамс је одржао када је имао 15 година. На репертоару су била дела Баха, Бетовена и Марксена. Следеће године одржао је још један солистички концерт, али овог пута су на репертоару биле и његове композиције.
Интересантно је да је Брамс у почетку компоновао под псеудонимом Г. Њ. Маркс. Једно од најранијих дела које је потписао својим именом је Скерцо оп. 4, који је компоновао са 18 година.
Турнеја
У својој 17-тој години упознаје (пет година старијег) мађарског виолинисту Едуарда Ремењија. Са њим је и наступао неколико пута, а онда су кренули и на концертну турнеју, 1853. године. Захваљујући Ремењију, Брамс упознаје мађарску музику и чардаш, што ће касније искористити у својим Мађарским играма.
Еди Ремењи и Јоханес Брамс (1852)
У оквиру турнеје, Ремењи и Брамс одлазе у Хановер, код виолинисте и композитора Јозефа Јоакима (1831 – 1907), кога је Брамс чуо раније и био одушевљен његовим свирањем. Јоаким и Брамс остаће пријатељи целог живота. Једини период када су били посвађани је када је 1883. године Јоаким желео да се разведе, а Брамс је стао на страну његове жене. Помирили су се неколико година касније (1887), када је Брамс написао Дупли концерт за виолину и виолончело – за Јоакима и челисту Роберта Хусмана.
Након посете Јоакиму, Ремењи и Брамс одлазе у Вајмар, у посету Францу Листу. Лист је том приликом одржао концерт на ком је свирао Брамсов Скерцо оп. 4 без икакве претходне вежбе (с листа) и своју сонату у б-молу. Према неким причама, Брамс је за време Листовог извођења сонате заспао (!), што није баш повољно утицало на њихов однос, па Брамс и Ремењи убрзо напуштају Вајмар.
Најважнији догађај у Брамсовом животу је сусрет са Робертом Шуманом и његовом женом Кларом, 1853. године у Дизелдорфу. Двадесетогодишњи Брамс одсвирао је Шумановима своје сонате и неколико песама. Роберта је млади уметник толико одушевио да је у првом следећем издању свог музичког часописа „Неуе Зеитсцхрифт фüр Мусик“ (Нови часопис за музику) написао читав чланак посвећен Брамсу у коме је описао своје одушевљење овим младим композитором и пијанистом и назвао га генијем!
Јоханес Брамс, Клара и Робер Шуман
Захваљујући оваквој Робертовој критици, познати издавачи Брајткопф и Хертел издали су неколико Брамсових композиција.
Брамс је са Шумановима живео неколико месеци, а пошто је, убрзо након његовог одласка Роберт доживео нервни слом и покушао самоубиство, Брамс се враћа у Дизелдорф, како би помогао Клари. Клара га је подржавала тако што је на својим концертима изводила и његове композиције.
Претпоставља се да је Јоханес био заљубљен у 14 година старију Клару од првог сусрета са њом, али је њихова веза остала до краја платонска. Иако је имао блиске пријатељице, Брамс се никада није женио, вероватно због своје љубави према Клари, коју је волео целог живота и дуго се дописивао са њом.
На препоруку Кларе Шуман, Брамс је 1857. године добио место на двору у Детмолду. Ту је проводио сваку зиму у наредне 3 године (до 1860). Студирао је, компоновао, а као руководилац дворског хора опробао се и у улози диригента.
Изазови
Први изазов у његовој каријери била је премијера његовог Првог клавирског концерта. Премијера је одржана у Хановеру, 22. јануара 1859. године, а сам Брамс је свирао клавир. Публика није била баш одушевљена. На другом извођењу концерта (у Лајпцигу) публика је била толико непријатељски настројена да су Брамса једва убедили да не оде након првог става. Због овакве реакције публике, Брајткопф и Хертел одбили су да издају Брамсова нова дела.
Да несрећа буде већа, у то време је Беч био подељен у два табора: оне који су подржавали Листа, Берлиоза и Вагнера и њихову „Нову немачку школу“ и оне који су били против тога, више наклоњени класицизму. Брамс је био у овој другој групи. Једном приликом је са својим пријатељем Јоакимом и осталим истомишљеницима јавно полемисао о музици „Нове немачке школе“ и о томе како им стати на пут. Ова расправа некако је стигла и до тадашњих медија, па је у следећем издању листа Неуе Зеитсцхрифт фüр Мусик изашао текст у коме се јавно исмева Брамс и његови истомишљеници јер имају тако „назадан“ поглед на музику. Након тога, Брамс никада више није учествовао у јавним расправама о музици.
У јесен 1862. године (када је имао 29 година) Брамс одлази у Беч, где упознаје пуно утицајних људи из света уметности.
У јануару 1863. године упознаје и Рихарда Вагнера, коме свира своју композицију Варијације и фуга на Хендлову тему (Хендл варијације), оп. 24 из 1861. године. Иако је њихов сусрет био срдачан, Вагнер је касније често давао критичке и чак увредљиве коментаре на Брамсову музику. Брамс је, међутим, и тада, а и касније, био веома заинтересован за Вагнерову музику. Чак му је и помогао у припреми концерата у Бечу (1862/63).
Исте године Брамс постаје директор бечког хора „Њиенер Сингакадемие„, са којима, на изненађење публике, изводи првенствено дела старијих композитора, као што су Бах и Габриели, али и дела Бетовена и Менделсона. Но, пошто схвата да му вођење хора одузима пуно времена које би иначе искористио за компоновање, напушта овај посао 1864. године.
У периоду од своје 31. до 43. године (1864 – 1876) лета проводи у Лихтенталу (данашњи део Баден-Бадена), где је време проводила и Клара Шуман са својом породицом. Брамсова кућа у Лихтенталу сачувана је као музеј.
Брамсова кућа у Лихтенталу
Повратак на сцену
У јануару 1865. године умире Јоханесова мајка. Ово је за њега велики ударац и он се са том ситуацијом бори најбоље што уме – почиње са компоновањем Немачког реквијема (за солисте, хор и оркестар), за који је одабрао места из Библије која се односе на смрт и оноземаљски живот. Интересантно је да је Брамс писао реквијем на немачком језику, уместо на латинском, што је до тада била пракса.
Немачки реквијем (са 6 ставова) премијерно је изведен 1868. године, а годину дана касније Брамс додаје и седми став. Ово дело одлично је прихваћено у Немачкој, Енглеској, Швајцарској и Русији, а захваљујући том успеху, Брамс се поново враћа на музичку сцену.
Од 39-те до 42-ге године (1872 – 1875) ради као директор бечког оркестра „Геселлсцхафт дер Мусикфреунде“ (Друштво љубитеља музике). Пошто је и сам перфекциониста, захтева да чланови оркестра буду искључиво професионални музичари. Са овим оркестром изводи дела свих композитора од Јохана Себастијана Баха па до композитора 19. века (осим, наравно, присталица „Нове немачке школе“).
Његова Прва симфонија премијерно је изведена 1876. године и постигла је одмах велики успех. Брамс је ову симфонију завршио искључиво захваљујући Кларином охрабривању. Писао ју је баш дуго – прву верзију првог става написао је још 1860. године, дакле, пуних 16 година раније! Он сам плашио се да симфонија неће бити успешна јер није писана као програмско дело. Но, Бечка публика је била одушевљена!
Познати диригент, Ханс фон Билов, назвао је ову симфонију „Десетом“, алудирајући на то да је она наставак Бетовенових симфонија. Едуард Ханслик, један од најутицајних музичких критичара и противник „Нове немачке школе“, имао је само речи хвале за Брамсову Прву симфонију.
Након успеха Прве симфоније, и друга Брамсова дела наилазе на позитивну реакцију публике и музичких критичара.
Са, тада још не тако познатим, Антоњином Дворжаком Брамс се упознаје 1877. године. Пре тога био је председник жирија који је Дворжаку три пута доделио награду за компоновање (1875, 1876 и 1877. године). Дворжак је Брамсу посветио свој Гудачки квартет, оп. 44, који је написао 1877. године.
До тада увек уредно обријан, Брамс у својој 45-тој години решава да је време за промену имиџа и пушта браду! У септембру 1878. пише свом пријатељу:
„Долазим са великом брадом! Припреми своју жену за овај страшан призор.“
Након што је, 1882. године, завршио свој Други клавирски концерт, оп. 83, посвећен његовом учитељу Марксену, Брамс добија понуду од фон Билова да са Мајнингенским дворским оркестром премијерно изведу овај концерт. Брамс пристаје и тако почиње његова сарадња са фон Биловом и Мајнингенским оркестром.
Ханс фон Билов се веома дивио Брамсу и сматрао га је једним од највећих композитора после Баха и Бетовена. По њему, постоје 3Б у класичној музици, три великана: Бах, Бетовен и Брамс. Једном приликом је изјавио:
„Моје музичко веровање је у Ес-дуру, јер тај тоналитет садржи три б (ознака за снизилицу): Бах, Бетовен и Брамс!“
Брамс је био пријатељ и са Јоханом Штраусом ИИ, кога је веома ценио. Иако су се упознали много раније, њихово пријатељство почело је 1889. године. Чувена је анегдота о томе када је Штраусова жена Адел замолила Брамса да јој да аутограм на лепези. Он је записао почетак валцера „На лепом плавом Дунаву“, а онда додао „на жалост, није Брамс“.
Јохан Штраус Други и Јоханес Брамс
Писати или не?
Након веома успешне премијере Брамсовог Другог гудачког квартета у Бечу (1890), он размишља о томе да престане са компоновањем. Како је написао пријатељу, сматрао је да довољно постигао и сад жели да мало ужива у животу. У то време свирао је са младом соло певачицом Алис Барби, која је била 25 година млађа од њега. Не зна се да ли је било нешто између њих.
Но, већ следеће године, инспирисан кларинетистом Мајнингенског оркестра, Рихардом Мулфелдом, враћа се компоновању. Тада настају његова дела за кларинет: Кларинетски трио (оп. 114), Кларинетски квинтет (оп. 115) и две сонате, оп. 120.
У мају 1896. године умире Клара Шуман, што је за Брамса био невероватан ударац. Прича се да је био толико растројен да је, на путу за сахрану, сео у воз који је ишао у супротном правцу.
Негде у то време настају и његова последња дела за клавир, међу којима су и три Интермеца оп. 117, које је назвао „Успаванке мога бола“
- Andante moderato (Es-dur) – 00:00
- Andante non troppo e con molto espressione (b-mol) – 05:47
- Andante con moto (cis-mol) – 10:44
У лето 1869. године Брамсу је дијагностикована жутица, а нешто касније те године и рак јетре (од ког је умро његов отац). Његово последње појављивање у јавности било је 7. марта 1897. године на концерту на коме је Ханс Рихтер дириговао Брамсову Симфонију бр. 4. Публика је тако добро прихватила дело да је било овација након сваког става!
Брамсово здравствено стање се у наредним данима веома погоршало. Према једној причи, 3. априла 1897. године, пред смрт, Брамс је написао:
„Ради промене, ја сам мало прилегао, па ми је због тога незгодно да пишем..“
Недуго затим изгубио је свест и издахнуо.
Сахрањен је на Централном гробљу у Бечу.
Брамсов гроб у Бечу
Извор: https://www.zanimljivamuzika.com/2020/05/romantik-klasicar/