ЈУЖНА АФРИКА НАКОН 1881. И ДРУГИ БУРСКИ РАТ

Аутор: Малиша Миљанић

Након што је свет остао задивљен одважношћу, и на крају тријумфом Бура у Првом рату, вођеном
од 16. децембра 1880. до 23. марта 1881, на другој страни Британци нису били много потресени
поразом. Чекали су први прави моменат да поново повуку операције у Јужној Африци. Тај
моменат десио се почетком 1886, када су откривене руде злата. Ово откриће довешће до
премештања свих већих, како политичких, тако економских и трговинских збивања у Јоханесбург.
Исте године, Трансвалска провинција ће се пожалити на све учесталије мешање Британаца у
провинцијска питања. Како би што лакше нагнали локалце да сруше бурску власт, Британци су
одлучили да подигну побуну у Јоханесбургу. План је као лидера истакао Леандера Џејмисона, који
би са својим одредом од 600 људи упао у град(Џејмисонов претрес) . Бури на челу са Полом
Кругером, председником Трансвала, сазнали су за то, пресрели Британце, а самог Џејмисона
заробили, осудили на 15 месеци затвора, али убрзо пустили. Британци ће у почетку демантовати
умешаност у догађаје у Јоханезбургу.

Ови догађаји довешће до раста самопоуздања код Бура, који ће сматрати да, иако дође до
ескалације ратног сукоба, могу опет савладати Енглезе. У марту 1897. потписан је уговор о војној
помоћи између Трансвала и Слободне републике Орање, а обе државе почеле су се наоружавати
са оружјем купљеним од Француза и Немаца. Бури су имали добар разлог за сумњу у Британце,
који су могли напасти било када, како би заштитили путеве према Хонгконгу, Индији, Бурми и
Сингапуру. Џозеф Чембрлејн, који је тада био адвокат министарства за колоније, досетио се да би
до власти над бурским подручјима могао доћи путем проблема који су имали радници странци,
који су радили у бурским републикама. Проблем је био то што они нису имали право гласа. Ако би
Чембрлен успео да им обезбеди то право, можда би на место главног управитеља могао
поставити неког ко би дао веће уступке Британцима. Чембрлен ће се позвати на Лондонску
конвенцију, по којој Трансвал не може склапати уговоре са великим силама. Под тепих Лондонске
конвенције, Чембрлен ће гурнути законе који њему лично нису пасали- законе о медијима, о
истеривању странаца, те имигрантски закон.

Ако је све претходно наводило на могућност новог ратног сукоба, исти је био само питање
времена, након што је Алфред Милнер у мају 1897. постављен за врховног повереника Јужне
Африке. Он је био брутални империјалиста који ни у једном моменту није скривао жељу да што
пре Бурске републике стави под своје. Међутим, заједништво Бура ојачаће 1898, када је већином
гласова, Пол Кригер поново изабран за председника Трансвала. Милнер је желео да испровоцира
сукоб око питања права радника странаца, којима је једино било битно да дођу до цењених руда
и да плате што мањи порез. Напетост је порасла када је у децембру 1898. један трансвалски
чиновник убио британског држављанина Тома Едгара. Милнер креће да кује план. Отишао је
толико далеко да је марта 1899. краљици Викторији предао 22.000 потписа уитландера (поменути
радници странци), који су тражили интервенцију. Преторија, престоница Трансвала, добила је ултиматум: Или ће доћи до радикалних законских реформи, или до рата. Сазвана је конференција
у Блуфомтејну, која траје од 31. маја до 5. јуна 1899. Конференцији су присуствовали Пол Кругер и
Алфред Милнер. Кругер је на почетку био сусретљив. Понудио је могућност да странци добију
право гласа након седам година боравка у Трансвалу, место предвиђених 14, а да се претходно
плати одштету за Џејмисонов претрес из 1886. Милнер је потајно желео да конференција
пропадне, па је тражио да странци добију права након пет година, што Кругер одбија и напушта
конференцију. Иако је Кругер био пацифистички настројен, Милнер је окупио војнике пристигле са
Кипра, из Индије и Египта. Други Бурски рат званично ће почети 11. октобра 1899, наредбом Пола
Кругера да се нападну Натал и Кејптаун.

Мапа Јужне Африке 1900. године.

Сам рат могли бисмо поделити у три фазе. У првом периоду, који је трајао до јануара 1900, Бури су
предњачили у офанзивним акцијама. Октобра 1899. нападнута су британска утврђења Кимберли и
Лејдсмит. Иако су Британци имали минијатурне успехе, од 10. до 15. децембра су разбијени у
борбама код Стормберга, Магерсфортејна и Коленса. Овај период код Британаца познат је и као
Црна недеља.

За другу фазу рата је карактеристично прегруписање и контраудари Британаца, који ће већ
фебруара 1900. вратити Кимберли и Лејдсмит под своје. 13. фебруара 1900. ће Лорд Фредерик
Робертс окупирати Блуфонтејн, а крајем маја је освојена читава покрајина и преименована у
колонију реке Орање. Крајем маја и почетком јуна су Британци, без већег отпора, освојили
Јоханесбург и Преторију.

Британци на брду изнад Лејдсмита, након што су га повратили од Бура

Наредни период рата, заправо је био најкрвавији, иако на прву није било изгледа за то. Под
вођством Луиса Боте и Јана Сматса, Бури одбацују британски начин ратовања, ослањајући се на
мање војне јединице које имају лакшу мобилност. Започеће герилско ратовање. Бурима ће лак
транспорт јединица омогућити пљачку хране и оружја. Британци су се одлучили за тактику
"спаљена земља". То фактички значи да су они уништавали све пред собом што би могло да
послужи противнику. Уништено је више од 30.000 фарми. Важно је напоменути, а што ретко ко
зна, да је Други Бурски рат први је сукоб икада у коме су конструисани концентрациони логори, у
којима је место налазило недужно локално становништво, како не би помагало Бурима. У неким
изворима постоји податак да је коришћено 45 логора, који су се састојали од великог броја шатора
појединачно изолованих бодљикавом жицом.

Годину дана прије свршетка рата, долази до првих разговора о миру. У Преторији су се састали
Херберт Киченер, као представник Енглеза, односно, Луис Бота испред Бура, који желе да се
њихови људи пусте из заробљеништва, уз формирање Владе без спољних утицаја, те холандски и
енглески језик као главни у школама и судовима. Британци то глатко одбијају и рат се наставља.
Последња битка у другом рату одиграла се 11. априла 1902. код Рујвала и победу односе
Британци, који су под Киченером поново вољни преговарати. Чинило се да су Бури сматрали да
рат може потрајати, упркос премору и губицима своје војске. Коначан мир потписан је 31. октобра
у Ференигингу. У мировном уговору стоји да се престаје са непријатељствима, да се Бури
разоружају и предају. Трансвал и Орање ће добити самосталну владу, али ће бити британска колонија. Тачно осам година касније, 31. октобра 1910, основана је Јужноафричка Унија, када ће и
престати да важе одредбе уговора.

Јужна Африка биће девастирана после рата, што због политике спаљивања земље и
концентрационих логора. Животе је изгубило више од 90.000 људи, што ће довести до рушења
бурског начина живота. Јужна Африка је до дана данашњег узаврела територија којој ће требати
још неко време да се охлади од разноразних моћника који ће своју корист налазити у богатим
рудницима Црног континента.