У повести о судару два велика царства и два владара постоји и прича о трећем учеснику, српском кнезу кога је ова битка прославила иако је у њој учествовао на страни поражених.

Владавину једног од најзначајнијих отоманских владара Бајазита I обележиле су три битке. С првом (Косовска битка) дошао је на власт, с другом (Никопољска битка) прославио се, а с трећом (Ангорска битка) изгубио је и власт и живот. За само тринаест година, колико је владао, Бајазит је попут муње (што му је био и надимак) прокрстарио пределима Мале Азије и Балкана, да би удвостручио величину отоманске државе. Али, тешким поразом код Ангоре дошло је у питање све што су и Бајазит и његови османски преци постигли, издигавши се у току једног века од ситних анадолских емира – ратника „газија” – у градитеље моћног исламског царства које се уздизало на рушевинама некадашње Византије.
​
На Косову 1389. године Бајазит је искористио шансу коју му је пружила судбина. Након што је српски јунак Милош Обилић убио његовог оца Мурата I, Бајазит је усред битке преузео команду показујући одлучност и немилосрдност које ће пратити све значајне османске султане. Прва одлука новог владара била је да погуби свог млађег брата (Јакуба) како не би имао супарника око престола. Друга одлука била је да погуби заробљеног противника – храброг кнеза Лазара.

После победе на Косову као да ништа више није могло да заустави Османлије у победоносним походима. Ниједна балканска држава није више имала ни снаге ни смелости да учини оно што је последњи урадио кнез Лазар: да се на отвореном пољу супротстави турској сили. Погнули су главу, као султанови покорни вазали, и византијски цар Манојло II, и бугарски владари, и регенткиња Србије Милица, а уз њу и млади српски кнез Стефан, као и други српски и грчки господари и „самодршци”, од Марка Краљевића у Македонији до Балшића у Зети.
​
Као део вазалског уговора између Османске државе и Србије, Оливера, најмлађа Миличина кћи, послата је 1390. године у Бајазитов харем „да би било спасено христоимено стадо од вукова који су га клали”. Постала му је омиљена супруга, што је, вероватно, бар донекле помогло Милици и Стефану Лазаревићу да првих година након Косова избегну муње Бајазитових наглих срџби.

 

Једну по једну, османски владар присаједињавао је анадолске области којима су дуго владали емири из супарничког турског племена Селџука.  На Балкану, у турске руке пала је Трновска Бугарска, заузета је Тесалија, турске чете стигле су далеко на југ, све до Атине. Ни огромна војска западних крсташа у бици код Никопоља (1396) није успела да заустави султаново напредовање. Бајазит је гордо поручивао немоћном византијском цару: „Затвори се иза капија Цариграда и не излази. Све што је изван зидина твог града – моје је.”
​
Султан је покушао да освоји и сам Цариград. Од 1391. године турска војска је, под Бајазитовом командом, у више наврата опседала град, али није успевала да пређе његове високе зидине нити да га нападне с морске стране. Турци тада још нису имали морнарицу. Од 1399. године држали су Цариград у сталној копненој опсади. Цар Манојло II искрао се бродом из града како би лично покушао да обезбеди помоћ на Западу. Остало је мало наде за опкољене Грке који су, већ се причало, припремали предају града у султанове руке. И када се већ чинило да је хиљадугодишњој царској престоници одзвонило и да Бајазита нико више не може да победи, на истоку се појавила огромна војска страшних турских непријатеља – Монгола.

Хроми Тимур

​

Под вођством Џингис-кана, почетком 13. века, монголски коњаници појавили су се из степа средње Азије да би незапамћеном брзином створили највеће царство свих времена. Оно се протезало готово целом Азијом и делом Европе – од обала Тихог океана на истоку, све до средње Европе на западу. Прегазили су Самарканд, Иран, Ирак, Кину, Кавказ, руске степе и градове, Пољску и Мађарску, остављајући за собом страх и пустош. Пред Монголима су побегла и турска племена која су се населила у Малој Азији и којима су припадали преци Османлија.

Након Џингисове смрти (1227) царство Монгола постепено се поделило на неколико мање или више независних делова: Кублај-каново царство у Кини, Златну хорду око Каспијског и Црног мора, Џагатајски канат у средњој Азији и Илканат у Ирану.

Тимур, касније прозван Тамерлан или Хроми Тимур, родио се у Џагатајском канату 1336. године, педесетак километара од данашњег Самарканда (у Узбекистану). Његов отац, који је примио ислам, припадао је монголском племену Барласа који су некада чинили део хорде Џингис-кана. Према легенди, име Тимур долази од речи железо, а Тимурову хромост Константин Филозоф објаснио је овако: „Тај муж, именом Демир (тј. Тимур) беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, али је био устрељен у ногу, од чега је хром био…” 
​
Тимур је показао војнички дар на челу јединице од хиљаду коњаника која је крстарила степама нападајући Хорезм и Златну хорду. Поразивши све противнике, 1369. године заузео је престо у Самарканду, прогласивши се за емира (титулу кан никада није узео јер није био потомак Џингис-кана). Следећих тридесет година проширио је власт на целу средњу Азију, јужну Русију, Персију, Авганистан, Месопотамију, Сирију и део Индије, све до Делхија. Где би прошао с војском „тамо се није чуло ни лајање паса, ни глас кокошки, ни плач детета”.

Приликом освајања Багдада (1401), побијено је целокупно становништво (око 20.000 људи) а од њихових глава Монголи су направили куле. Око 1400. године Тимурове хорде окренуле су се ка Малој Азији. Приликом освајања пограничног турског града Сиваса (Севастеја) још једном су потврдили глас о монголској суровости – целокупно становништво било је побијено, а град разрушен.
​
Након што су годинама размењивали увредљиве поруке, монголски и турски владар најзад су решили да одмере снаге: могао је да остане само један.

Стефан Високи

​

У повести о судару два велика царства и два владара постоји и прича о трећем учеснику, српском кнезу кога је битка код Ангоре прославила иако је у њој учествовао на страни поражених.
​
Стефан Лазаревић био је без сумње изузетна личност, како га је описао његов биограф Константин Филозоф и како је касније остао запамћен у историји. „Он беше изванредан још као млад”, пише Константин, „и био је руковођен од благочастивих и из дана у дан јављаше се да ће бити напредан, у говору и у делу, чиме се истицао… Било у стварима ратовања и борбе и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и другима показивање. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда…”

Још као малолетан, Стефан је пратио сестру Оливеру (Деспину) на њеном путу у Бајазитов харем (1390). Наводно, према његовом биографу, Стефан се свидео султану који се према њему „односио са сваком истином и чистом љубављу као према љубљеном сину”. Овакав опис Константина Филозофа свакако је средњовековно претеривање, јер већ на другом месту исти писац приказује како се, неколико година касније, Стефан нашао у смртној опасности, очи у очи с опасним турским владаром. Стефан је, наиме био оклеветан да из потаје преговара са Мађарима, турским непријатељима. Био је приморан да дође на Бајазитов двор где му је рекао: „Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци, што хоћеш, учини.” Бајазит се, међутим, показао као благонаклон, можда и под утицајем супруге Оливере. „Отиде Стефан својој кући и о чуда! Он који је дошао крив и готов на смрт, примио је као син од цара власт.”

Од 1393. године, као шеснаестогодишњак, Стефан Лазаревић је, у складу с тадашњим обичајима, био проглашен за пунолетног. Србија је била у обавези да, као вазална земља, шаље помоћне јединице у турску војску. Тако је Лазарев син, у историјској иронији каквих није било мало у прошлости, с преживелим српским војницима из Косовске битке, некадашњим саборцима Обилића, учествовао у турским борбама и освајању Балкана. Учествовао је у бици на Ровинама у рату Турака и Влаха (1395), а, према сведочењима, допринео је и великој турској победи код Никопоља (1396) када је скршена здружена војска западних крсташа, Мађара и Влаха. Није имао другог избора него да се, као слабији и вазал, приклони турској сили. Беше то опште правило у феудално доба. Шта је о том раздобљу мислио, сам је касније у једној повељи написао:

„Од Косова бих порабоћен исмаиљћанском народу (тј. постадох роб Турака), док не дође цар Перса и Тарата и разруши њих, и мене Бог својом милошћу избави из њихових руку.”

Пријатељство с моћним султаном било је и корисно. Стефан Лазаревић је, наиме, остао практично једини значајан турски вазал на Балкану уочи битке код Ангоре. Сви остали у међувремену су или нестали, а њихове земље придодате османској држави, или је њихова сила и држава била сведена на врло мали значај (попут византијског цара).

​
„Султан Бајазит у некадашњим српским и бугарским земљама на северној страни Балканског полуострва није имамо никаквог већег вазала од кнеза Стефана. Одношаји међу Бајазитом и кнезом Стефаном и међу Бајазитом и Оливером су били што бити може бољи…” (Стојан Новаковић) Стога је Стефан „држао више територија него кнез Лазар када је на Косову погинуо”. Стефан је тако постао Бајазитов близак савезник и први саборац у биткама. До те мере да је у одсудној бици Турака и Монгола командовао десним крилом турске војске.

У пролеће 1402. године Тамерлан је поново покренуо огромну војску ка границама Турског царства. Истовремено, упутио је поруку Бајазиту I да му преда сву земљу у Анадолији која је некада припадала емирима – Селџуцима, који су као избеглице боравили на Тимуровом двору. Бајазит, који је у то време и даље безуспешно опседао Цариград, подиже опсаду града и упути се у сусрет Монголима. Журио је ка Ангори (стари анадолски град и некадашње седиште Турака Селџука).

„А Бајазит сабра сву своју војску, и источних и западних, и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да, колико је могуће, дође са својом изабраном војском.” (К. Филозоф)

Самом судару две огромне војске претходило је маневрисање које се и данас проучава у војној стратегији. Шездесетогодишњи Тимур показао се спретнијим и лукавијом у припреми битке. Док је Бајазит кретао право у сусрет противнику ка истоку државе (ка граду Сивасу), брзи монголски коњаници окренули су прво ка југозападу, а затим на север, тако да су за шест дана заобишли Турке и засели иза њихових леђа, пред Ангором (Анкаром) – у исти онај логор који је неколико дана раније заузимала отоманска сила. Схвативши да се сада Тимурова армија налази између његове војске и остатка његове државе, Бајазит је хитно наредио повратак.

Две војске среле су се 28. јула 1402. године у котлини Чубук, недалеко од града Ангоре. Монголи су сада Бајазиту приредили ново изненађење.  Наиме, поток с пијаћом водом, који је текао долином, изненада је нестао. Монголи су скренули његов ток. Још горе по турску војску, сви доступни бунари у околини били су загађени. На великој врућини, након заморног марша кроз ужарену Анадолију, Бајазит није више желео да чека и поред савета неких доглавника да се повуче на околне висове и да одмори војску. Али, да је оклевао, Бајазит се не би звао Муња. Наредио је општи напад.

​
Као и у случају других битки средњег века, тешко је дати стварну процену величине једне или друге војске. Можда је најближи истини савремени историчар Д. Никол, који процењује да је монголска сила бројала око 140.000 ратника, а да је Турака и њихових савезника било готово двоструко мање – око 85.000. Султан је лично командовао средишњим делом војске, коју је чинило десет хиљада јаничара. На турском десном крилу, састављеном од европских трупа, превладавало је пет до десет хиљада (подаци се, по обичају, разликују) српских коњаника под командом Стефана Лазаревића. Уз њега је био брат Вук, као и сестрићи Ђурађ и Гргур Бранковић (синови Вука Бранковића и Стефанове најстарије сестре Маре). Левим крилом, које су већином чиниле анадолске трупе састављене од Турака Селџука и анадолских Татара, заповедао је најстарији Бајазитов син Сулејман.

У почетку се битка водила повољно по Турке. Средиште је одолевало монголском нападу док је Стефаново десно крило у јуришу разбило лаку монголску коњицу, а затим се по дубини зарило у лево крило непријатеља, који су почели да се повлаче.

„А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињаног (Стефана); јер како је још пре било одређено, удари на њега и они, ускликнувши својим гласовима, ударише и одмах побеђени бише, и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске.”

Стефаново десно крило толико је продрло међу Монголе да се одвојило од средишњице војске, па је Бајазит наредио да се врате. Један хроничар пише да су се „Срби борили као ваздашњи јунаци, сваке хвале достојно па су великом жестином напали на Џагатајце, занесавши се у борби”. Према турском летописцу, сам Тамерлан приметио је снагу српских коњаника рекавши: „Гле како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него хришћани.”

• 

• 

Одлучан тренутак у бици наступио је након издаје турског левог крила које су чинили Татари из Анадолије. Они су изненада прешли на страну сународника и окренули се против Турака. На овај начин, Бајазит је одједном изгубио можда и четвртину војске. Турска средина са султаном била је одсечена и опкољена. Настала је очајничка одбрана у којој су готово сви јаничари побијени. Бајазит се са синовима и неколико стотина пратилаца пробио на оближње брдо где је цео дан и до дубоко у ноћ одолевао монголским нападима. За то време, Стефан и његови коњаници покушали су у неколико наврата да ослободе пут за повлачење султана.

„А видевши где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазида) неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске врати се… А величина његове тадање победе (тј. подвизи у борби) од свију је причана и доста чувана.” Схватајући да више ништа не може да постигне, Стефан Лазаревић повукао се са својим преосталим ратницима ка Цариграду.

Уз себе је повео и најстаријег Бајазитовог сина Сулејмана. Тамерланови војници су ипак успели да заробе Бајазита, неке од његових синова, као и султанов харем у коме се налазила и његова миљеница Оливера.

​​Шта је било после
​
​

Након победе код Ангоре, Тамерланова војска прохујала је као ураган Малом Азијом. Спаљен је османски главни град Бруса. Освојена је Смирна, последње хришћанско упориште у том делу Азије. Селџучки емири су се као Тимурови вазали вратили на своје некадашње поседе. Накратко се чинило да је с османском влашћу у Анадолији завршено. Али Тамерлан, рођени номад и пустолов, нигде се није дуго задржавао, нити је посвећивао време учвршћивању власт на освојеној земљи. Већ 1403. године кренуо је на Кину. Годину дана касније преминуо је на путу.   Његово царство поделили су синови. Један од Тимурових потомака – Бабур – основаће чувену династију Могула која ће вековима владати северним делом Индије.

• 

• 

Борбени султан Бајазит запамћен је као једини турски владар који је завршио живот у непријатељском заточењу. Постоји прича да су заробљеног и у око рањеног Бајазита увели у шатор Тамерлана, који је у том тренутку играо шах са сином. На смех монголског вође, Бајазит му је рече: „Грешиш што ми се смејеш, ово се могло десити и теби.” А Тимур му одговори: „Не смејем се теби, него томе да је Алах одлучио да подели свет између једног који шепа и једног који је ћорав.”

По неким сведочењима, турски султан био је држан у гвозденом кавезу, понижаван и приморан да посматра како његова омиљена ханума Оливера, полунага, служи монголског владара. По другим записима, Тамерлан је уважавао свог царског заробљеника готово као госта. Султан Бајазит умро је заточен у пролеће 1403. године под околностима које нису сасвим јасне. Да ли је заиста извршио самоубиство или је скончао од туге, беса и очаја није много ни важно. Увек је трагичан и патетичан призор пораженог владара који је приморан да сасвим другим очима посматра свет у коме више није господар, него роб.

Након битке код Ангоре дошло је до борбе за наслеђе између четворице Бајазитових преживелих синова. Борба је била на смрт јер је, на крају, могао да остане само један. Прво је Мехмед победио и погубио Ису (1406). Онда је Муса убио најстаријег брата Сулејмана (1411). Најзад, Мехмед је победио и убио Мусу (1413). Тако је Мехмед (I) остао једини султан и настављач лозе Османлија.
​
Стефан Лазаревић вратио се у Србију преко Цариграда, где је од византијског цара добио титулу деспота. Успут је нашао и невесту, цареву рођаку. Сукобе међу турским принчевима искористио је да осамостали и ојача своју државу. Српска деспотовина је, додуше само накратко, поново засјала као најзначајнија и најбогатија балканска земља тог времена. Сестру Оливеру деспот Стефан успео је да избави из монголског заточеништва. Он „посла (поклисара) ка овоме (Тамерлану) због неких уговора, и да иште сестру његову (Оливеру) коју као заробљеницу са свима Бајазитовима узеше, коју и са много мудрости отуда (из ропства) изведе.” Од тада, Оливера је све до смрти (око 1444. године) живела у Србији.

***

Битка код Ангоре имала је за последицу тренутно слабљење османске државе, што је балканским хришћанима омогућило привремени предах.  Након извесног времена Османлије су поново ојачале и наставиле дело ранијих султана. После нешто више од пола века од битке код Ангоре, Бајазитов праунук Мехмед II (Освајач) заузео је Цариград (1453) и уништио преостале балканске државе. Наступило је дуго доба османске власти на Балкану.