Омер-паша Латас рођен је 1806. године у Огулину у православној породици под именом Михајло Латас. Као и његов отац Софроније кренуо је војничким стопама завршивши војну школу у Госпићу. Након успјешно завршеног школовања Латас се краће вријеме задржао у војним круговима аустријске границе да би након тога дезертирао у Босну, која је тада била у саставу Османске империје. Према неким тврдњама је Латас прешао у Босну 1827. године. Латасов биограф Јозеф Кечет је тврдио да овај није радо причао о свом преласку у Османску империју и помиње Латасов боравак у Бањој Луци, а са његовим наводима се слагао и Ахмед Мешић. Наиме, Мешић је у свом излагању навео да је Латас боравио код Хаџи Алијаге Бојића и да је признао бањалучком трговцу Бојићу да је прибјегао због финансијских проблема свог оца. Неки историчари, попут Милана Прелога сматрају се да је у том периоду примио ислам у Ферхад-пашиној медреси и узео име Омер.С друге стране, Иван Франо Јукић мало помијера Латасов прелазак границе на 1828. годину и детаљније излаже да је он из Задра преко Книна прешао у Босну, тачније у Бања Луку. Латас се , како опет наводи Прелог, задржао свега двије године у Бањој Луци након чега је наставио свој пут на исток и на крају се нашао у Видину код тамошњег везира Хусеин-паше. Управо је ова тачка у Латасовом животу била врло битна за напредак паше на војно-политичкој љествици. Године 1834. одлази у Цариград и врло рано бива примјећен као талентован. Радио је у канцеларијама и као учитељ будућег султана Абдул Меџида. Показавши се као способан, своју војну каријеру је отпочео у Сирији против Ибрахим-паше, египатског намјеника Поразивши Ибрахим-пашу унапријеђен је у чин генерал-мајора. Након ових успјеха је послат у Либан да ријеши сукоб Друза и Маронита заснован на вјерској нетрепељивости. Омер-паша је славно прошао и у Либану, па је већ сада био на гласу способног војсковође који успјешно гуши све побуне. Од 1848. се опет налази на Балкану да гуши отпор Арбанаса које је водио Ђулек, па се још једном војно прославио. Затим се поново налазио на истоку да угуши нове нередне међу Курдима и у року од мјесец дана Курди су били смирени. Годину дана прије Омер-пашине интервенције у Босни, био је војни комадант турксе војске у Букрешту борећи се прозив Руса. Омер-паша је на овом фронту успио да одржи равнотежу и због својих напора су га посебно поштовали и Руси што се показало и кроз одликовање орденом св. Ане . Омер-пашино држање и велике успјехе у гушењу разних буна су многи примијетили , па како и сам Џорџ Арбатнот примјећује, боравак у Букурешту му је створио прилике да покаже своје квалитете Русима. Наредни велики поход Омер-паше Латаса дешава се 1850. године, када он одлази да се обрачуна са устаницима у Босни, гдје је спровођење султанових реформи наишло на велики отпор локалног муслиманског становништва. Смиривши Босну и Херцеговину, Омер-паша је треао да настави ратовање 1853. против Црне Горе, али је рат заустављен аустријским посредовањем. Убрзо је букнуо Кримски рат у јесен 1853. године, па је Омер-паша заповједао турском војском на Дунаву. Од 1857−1859. је Латас поново боравио на истоку царства, на подручју Меспопотамије. Своје задње године ратовања провео је на Криту, гдје је гушио устанак Грка и гдје се доста лоше провео због очајног стања турске флоте и процеса снадбјевања војске. Након овога се Омер-паша Латас повукао из војно-политичког живота и убрзо након тога је преминуо у Цариграду 1871. године.
Мјесец мај 1850. године означио је почетак промјена у Босни, јер баш тад Омер-паша Латас креће на Босну преко Скопља, очекујући помоћне снаге да га дочекају у Новом Пазару. Поред Латаса који је водио главнину војске, војску су водили и Исмаил-паша и Осман-паша. Почетак похода су на кратко омели Бугари, али се испоставило да је проблем преувеличан и Омер-паша је убрзо наставио свој пут ка Босни. Нови валија Хафиз-паша је припремао свечан дочек Омер-паше у Сарајеву. Из Новог Пазара је 2. августа дошао дио војске, да би 4. августа топовима био најављен улазак Омер-паше у Сарајево. Овај долазак Омер-паше су многи пратили и напету ситуацију у Босни су опет биљежили британски путописци, који су покушавали схватити дешавања. Тако Едмунд Спенсер сазнаје да су се побунили босански муслимански „шефови“ против реформи Абдул Меџида. 19Мада страни путописци можда не схватају нетрепељивост у Босни у потпуности, они свакако уочавају и вјерске и друштвене разлике. Поред напетости ситуације, пашу је свечано дочекао валија праћен локалним муслиманским првацима, а ту су били и митрополит с владикама зворничким и мостарским и дио хришћанских трговаца. Примјетно је било да међу првацима нема херцеговачког великаша Али-паше Ризванбеговића. Ризванбеговић је касно дошао у Сарајево 16. августа , а Омер-паша га је одлучио свечано дочекати. Није јасно да ли га је Омер-паша стварно волио и цијенио или га је овим актом само хтио привући на своју страну. Како год било, Али-паша се представио као неко вољан да врши наредбе султана, док се Хафиз-паша показао као неодлучан одлажући спровођење роформи за прољеће. Све се чинило као да Али-паша није нешто нарочито пажње и озбиљности придавао доласку Омер-паше. Ово се свакако није допадало Омер-паши који је имао за циљ да што прије ријеши проблем реформације у Босни. Омер-паша је наводно имао одређено разумијевање према Ризванбеговићу јер је он већ тада био стар човјек, али је повратак Латаса из Крајине отворио сукоб са Хафиз-пашом , доводећи до тога да валија буде смијењен , а да Хафиз-паша ослободи Али-пашу који је држан у Сарајеву у “часном притвору“ . Омер-паша је сада морао да смири Сарајево, као легло отпора, и ушавши 29. септембра у град узео је 240 регрута. У Крајини је прикупљена редифа од 300 регрута и на моменат се чинило као да ће реформе да коначно узму маха. Показало се , нажалост, да ово није био крај проблемима јер се већ 15. октобра диже буна у Мостару против регрутовања. Главна сумња за дизање устанка бачена је на Али-пашу. Мада се он држао ван борби, причало се о његовим тајним састанцима са устаницима и често се његова пасивност чинила као веома сумњива. Није познато зашто се Омер-паша није одмах окренуо против Али-паше или је он можда стварно био убијеђен да нема потребе да сумња у лојалност Али-паше. Баш неколико дана касније, 21. октобра је и Махмуд-паша Тузлић дигао буну у Посавини створивши велику недоумицу присталицама реформи. Овакво стање је приморало Омер-пашу да одлучи гдје ће се прво окренути са главнином својих снага и било је јасно да мора да дјелује што брже да читав поход не би пропао. Латас је одлучио да је устанак у Посавини опаснији и жилавији, па је за своју десну руку у сламању ове буне изабрао Мухамеда Скендербега. У исто вријеме је лажно разгласио међу народом да се повлачи у Цариград чиме је навео устанике да вјерују да ће лако да га сломе. Ова варка је имала успјеха и борбе су отпочеле.
Прве велике борбе су вођене око Врандука, након што је пашин изасланик убијен од устаника. Латас након овога није имао много избора него да се почне сурово обрачунавати са побуњеницима и успјешно је 29. октобра 1850. заузет Врандук. Овај пораз је натјерао устанике да бјеже преко Жепче све до околине Добоја. Устаници су приликом својих повлачења рушили мостове, па је тако страдала и Скела. Сарадници Омер-паше су морали често да сређују штету коју су за собом остављали побуњеници, па тако британски путописац Џејмс Хенри Скин помиње пашино улагање у обнову путева. Пашин план је био, без сумње, заузимање Добоја као још једне важније тачке, у чему је убрзо имао успјеха. Омер-паша Латас је 8. новембра ушао у Добој, а до 15. новембра улази и у Дервенту. Ово брзо дјеловање Латаса је погоршавало панично стање устаника, а Махмуд-паша Тузлић је наставио ширити мржњу према Латасу својим причама како он жели да „уништи ислам и од Босне начини хришћанску државу“. То није омело успјехе Латаса који је однио побједу над побуњеницима под Вучјаком, након чега је 26. новембра ушао у Модричу. Успјеси Латаса били су неприкосновени. Махмуд-паша Тузлић се наводно склонио у Славонију, мада се у Мемоарима Жарка Црногорчевића помиње да Тузлић није напуштао Босну.27 Тврдње да је Тузлић остао у Босни многи побијају, па се тако код Милана Прелога помиње бијег Махмуд-паше у Винковце. Омеровa војскa се са устаницима обрачунала код Власенице и Кладња, а врхунац насиља се дешава одрубљивањем глава сребреничког мутиселима и бијељинског кадије. Војска Омер-паше Латаса је наставила ка Олову односивши побједе над устаницима и крећући се ка Тузли. Велики преокрет за устанак је представљало хапшење главе побуњеника Махмуд-паше Тузлића и улазак Омер-паше у Тузлу. Заробљени Махмуд-паша је изгубио сву имовину у Тузли, а након уласка Омер-паше Латаса у Сарајево 17. децембра, Тузлић је заједно са осталим устаничким првацима срамно спроведен кроз град, сједећи наопако окренут на магарцу.
Ипак, борбама још није био крај. Стање у Херцеговини и Крајини још увијек није стабилизовано, посебно узимајући у обзир да је Омер-паша одлучио наставити с ратовањем кроз читаву зиму што је многе шокирало. Октобарски дани у Мостару и Љубушком су били немирни. Љубушки муслимани су у револту збацили свог капетана јер је наводно био присталица реформи. Устаници су око Мостара и Коњица долазили у сукоб са Мухамедом Скендербегом и ове борбе су се одужиле и на наредну 1851. годину. Велики пораз устаника десио се већ почетком јануара 1851. године када су 8. јануара поражени код брда Лепот. Али-паша Ризванбеговић се након дужег боравка у свом љетниковцу у Буни коначно преселио у Столац и ово је свакако било збуњујуће од њега јер се и даље није могло тачно рећи на чијој је страни. Говорило се да је он ипак велики присталица устанка против султанових реформи и да је пружао сигурност избјеглим устаницима који су бјежали у Херцеговину. Војска Мухамеда Скендербега је 9. фебруара 1851. године нападала око Куле заузимајући Билино поље. Коначан исход ових напада јесте долазак војске пред Мостар, најважније тачке у устаничкој Херцеговини. Мостар није био у стању да заустави организовану султанову војску и град је пао 10. фебруара, а Омер-паша је свечано ушао у град 15. фебруара. Омер-паша је 17. фебруара ухапсио Али-пашу Ризванбеговића чиме је доказано да су сумње на њега итекако постојале и биле од пресудног значаја. 31 Омер-паша није одмах одлучио судбину херцеговачког великаша, него га је водио са собом у Крајину да „покаже у кога су се устаницу уздали“ , да би га у марту 1851. године погубио. О смрти Али-паше се различито причало, али се и Арбатнот и и Прелог слажу да је из пашиног табора протекла лажна вијест да је Али-паша случајно упуцан од стране неког војника. Арбатнот је чак сматрао да је ово поштен крај за тиранина, али да је лажна вијест помало кварила величину Омер-пашиних успјеха. Са мишљењем Британца се слагао и Иван Франо Јукић сматрајући да је херцеговачког тиранина требало на крају казнити смртном казном. У сваком случају, смрт Али-паше Ризванбеговића је значила и крај аутономије Херцеговачког пашалука јер је оно касније припојено Босанском.
Након успјешних ратовања, Омер-паша је 5. марта коначно кренуо на Крајину гдје су устаничка жаришта била у Бихаћу и Приједору. Истакнуте вође Алија Кедић, Ибрахим Капић и Омер Реџић су дизале морал својим војницима да се супротставе Омеру, иако је стање устаника у овом моменту било прилично очајно. Капић је бранио подручје Пливе и Врбаса, а веома значајне тачке за устанике су свакао биле Јајце и Бања Лука. Омер-паша је опет желио да завара устанике мирујући неколико дана и збуњујући устанике. Истина је била да је Латас већ био у близини Јајца и да је хтио да намами устанике да направе грешку и крену у напад. Омер-паша је био свјестан тежине гушења устанка у Крајини, посебно узимајући незгодан терен .Ипак, паша је и у овоме поново имао успјеха и приближио се Ситници. У овој веома важној бици код Ситнице, паша је нанио ужасан пораз устаницима. У овим нападима је живот изгубио један од устаничких вођа Ибрахим Капић. Борбе су настављене и вођене су у околини Јајца гдје је тешко рањен Омер Реџић, који је убрзо умро од посљедица рањавања. Ова дешавања су свакако уништавала морал код муслиманских Крајишника којима су остали још само неки градови. Војска Омер-паше Латаса је 20. марта ушла у Јајце, уништавајући устанике који су бјежали све сјеверније и западније. Војска Омер-паше Латаса је сигурно наставила свој пут ка Бањој Луци у коју је ушла 31. марта без борбе. Сада је било јасно да је једино битније упориште устаника био Бихаћ, ког је покушао да брани једини преостали вођа Алија Кедић. Не треба занемарити да су се тешке борбе водиле у околини Петровца, гдје ратовао Мухамед Скендербег и једва се жив извукао и то захваљујући интервенцији Омер-паше. Последња прекретница је устанички слом код Крупе који не само да је отворио пут ка Бихаћу, него је пред Крупом запечаћена судбина устаника. Дакле, у том тренутку је било јасно да је дошао крај буни. Војска Омер-паше и Мухамеда Скендербега је 27. априла без борбе ушла у Бихаћ. Велики број устаника је у страху бјежао ка Цазину и прелазио Уну, налазећи привремену сигурност у Аустрији. Пошто је заузео Бихаћ, Скендербег је наставио ка Цазину и ка Новом остављајући таборе турских низама у њима. Затим се преко Приједора одлучио вратити ка Бањој Луци, одакле је опет кренуо у Травник. Смиривши стање у Босни, отпочело је суђење и реорганизација унутар Босне.
Пасивно држање Али-паше Ризванбеговића га на самом крају није ријешило оптужби да је он заједно са Махмуд-пашом Тузлићем кривац за дизање устанка.Синови Али-паше, Рустембег и Хафиз-паша, су на суђењу у Цариграду тврдили да њихов отац није дигао устанак, те да је био на страни Омер-паше Латаса који му није дозволио да користи своју војску против устаника. Многи сматрају да ово није истинит исказ јер су многи други учесници тврдили баш обрнуто. Махмуд-паша Фидахић и Мустафа-паша Бабић су као главне вође устанка навели Али-пашу Ризванбеговића и Махмуд-пашу Тузлића. Ово је исто потврдио и Фазли-паша Шерифовић, док га сам Тузлић назива зачетником устанка и извором буне. Очигледно га је и сам Омер-паша видио као учесника, па га је одлучио јавно срамотити као и претходне бегове и онда погубити.
Питање остаје шта се десило са осталим учесницима устанка након смиривања стања. Наиме, Фазли-паша Шерифовић на почетку није ухапшен већ је завршио у Загребу код хрватског бана Јелачића. Босански великаш Мехмед-паша Бишчевић је наставио једно вријеме да буде члан администрације, био је члан Великог вијећа. Попут њега, Алибег Џинић је такође остао слободан и наставио је са својим дужностима. Ово стање се није дуго задржало и ускоро су сва тројица били ухапшени и послати у прогонство, као и многи други босански бегови.
Овим је завршена фаза ратовања Омер-паше Латаса у Босни и отпочиње реформаторска дјелатност која ће заувијек да промијени ток босанске историје. Крај пашине експедиције је значило и крај старог и заосталог османског феудализма, те почетак једне врсте „модернизације Босне“. Ово је такође значило повећан западњачки интерес за Босну, која се њима послије овог похода Омер-паше чинила као нешто приступачнија. Како наводи Џорџина Мјуир Мекензи, само Сарајево је било приступачније странцима, али је свакако оно изгубило свој претходни значај.
У Босни је након ратних операција дошло до промјена. Нови центар пашалука, у чији састав је сада улазио и некада независни Херцеговачки пашалук, било је Сарајево. Земља се дијелила на санџаке, а санџаци на мудирлуке или казе. Судску власт је имао кадија заједно са меџлисом (савјетодавним тијелом). Овако преуређена Босна је опстала у границама Османске империје још наредних неколико деценија, када ће незадовољство хришћана ескалирати у слабашном царству и довести до коначног слома и издвајања Босне из Османског царства
Омер-паша Латас је Босну напустио већ 1852. године, али је за собом оставио једну потпуно другачију Босну. Претходна подјела Босанског вилајета на четири санџака је нестала реформама и уведена је нова подјела на седам округа. Сваки округ је на челу имао свог кајмакама који су непосредно били подређени османским централним властима. Велика промјена је за народ била промјена сједишта валије који је умјесто у Травнику сада боравио у Сарајеву. Поход Омер-паше је промијенио и претходни статус Херцеговине, која је постала дио Босанског пашалука. Слом моћног и утицајног Али-паше Ризванбеговића је омогућио спровођење ове реформе. Укидањем спахијског одреда је промјењен и статус спахије, који је сада био редовни војник који је морао плаћати десетину. Иако су хришћани имали наду да ће коначно добити неке привилегије, Омер-паша се и за то побринуо и одузео им оружје како се хришћани не би превише заносили.
Ово ће, наравно, изазвати немире у каснијем периоду. Порта је имала жељу да покаже своје добре намјере према хришћанима, па је забиљежена већа слобода при дозволама грађења цркава и манастира у Босни. Нове валије Велиједин-паша и Хуршид-паша су током 1852. дјеловали у миру и запамћени су као мирни и праведни. Вршене су мобилизације ради других похода Омер-паше ка Црној Гори, а почео се назирати све већи аустријски утицај у Босни. Омер-паша Латас је 1852. године напустио Босну и није се више враћао, иако је навео да ће се вратити.
Овим одлукама Порте је примирена немирна Босна, која је овим полако улазила у нову фазу свог развоја. Све јачи уплив аустријског интереса и с једне стране и с друге стране све јача пансловенска идеја која је долазила с истока ће пресудити судбини Босне.
Аутор: Тамара Ћ.
Извор:
• l.G. Arbuthnot, Herzegovina, or Omer Pacha and the Christian Rebels with a Brief Account of Servia, its Social, Political and Financial Conditions, London 1862.
• I.F.Jukić, Putopisi i istorijsko-etnografski radovi, Sarajevo 1953.
• O.Hadžiselimović, Na vratima istoka, engleski putnici o Bosni i Hercegovini od 16. do 20. vijeka , Sarajevo 1989.
• Ž.Crnogorčević, Memoari, priredio Milenko S. Filipović, Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1966.
• П.Чокорило, Ј.Памучина, С.Скендерова, Љетописи, Сарајево 1976.
• Ј.Кечет, Сердар Екрем Омер-паша (Михајло Латас), Босанска вила 12-24, 1886.
• H.Kreševljaković, Kapetanije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1991.
• A.Mešić, Omer-paša Latas u Bosni, Novi behar 23, 1928.
• Ђ.Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине, Београд 1955.
• M.Prelog, Povijest Bosne u doba osmanlijske vlade 1739−1878, Sarajevo 1924. • G.Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827–1849, Banja Luka 1988. • G.Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849–1853, Banja Luka 1990.
• G.Šljivo, Omer-paša Latas u Bosni i Hercegovini 1850−1852, Sarajevo 1977.
• Р.Субић, Едмунд Спенсер о османској Босни и Херцеговини 1850, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, година Х, број 10, 2018,121-129.