5. ЈАНУАР – ТУЦИНДАН ДАН КАДА СЕ ТУЧЕ БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА

По православном црквеном календару, 5. јануара је помєн вишє од пєдєсєт хришћанских светитеља, али, осим Наума Охридског, прослављєног ученик Ћирила и Методија, у нашем народу није познат ниједан, нити је прихваћен култ неког од њих. И премда име ниједнога од њих не подсећа на „Св. Туцу”, 5. јануар се у нашем народу назива Туциндан свуда, осим код Срба у Поповом пољу, који га називају Стражњи дан.

Назив Туциндан је дошао отуда што су свињски брави, посебно намијєњени и товљени за Божић, овога дана убијани (тучєни), следећег дана на Бадње вече – стављани на ражан да се пеку, да би се на сам Божић, понегде као први залогај, јела божићна пєчєница. У ужичком и шабачком крају био је обичај да се брав за божићну печеницу не туче, то јест не убија, сјекиром, већ се тучє у чело крупицом соли, па се касније жртвена крв, помешана с том сољу, давала стоци као заштита од болести.

По западној Србији на Туциндан су све столице и клупе у кући, као и ватраљ са огњишта, одношени на таван. Прва столица сє доносила тек када дође полажајник, а када он угарком од бадњака проџара ватру, износио се и ватраљ. У Поповом пољу на Туциндан су обично сјечени бадњаци и доношени кућама.

На Туциндан су, понегдје, дјецу која то заслуже кажњавали (понегде и тукли), а послије овога дана не, јер, по вјеровању, на мјесту ударца искочили би чиреви. Отуда се на Туциндан одржао обичај, као у неким местима сјеверног Баната, да родитељи симболично „туку” (ударају) децу, да би била ваљана и послушна.

Извор: Извор:” Годишњи обичаји у Срба”, Н. Недељковић, Београд, 2014. 19-20 стр