ХРАМ СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ

Историјат Храма Светог Саве, од појаве саме идеје, па све до њене коначне реализације, на својеврсан начин осликава историјска кретања српског народа током бурног двадесетог века. Ако Храм Светог Саве представља сублимацију свега најбољег што је српски дух достигао на пољу духовности, културе и државности, историјат изградње Храма, најбоља је илустрација историјског пута који је српски народ прошао у новијој историји.

Оснивање Друштва за подизање Храма Светог Саве

Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1594. године, када су мошти Светог Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, које су од 1237. године почивале у манастиру Милешеви, донели у Београд и спалили на Врачару.

Три стотине година после овог гнусног чина, у Београду се 1895. године – тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације – оснива Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару и ту почиње историјат храма.

Друштво је основано са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене светитељеве мошти. Друштво је основано од стране стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом (+ 1898.г.). Друштво је донело Правила, чији први члан гласи:

„Друштво за подизање храма Светог Саве оснива се са задатком да оствари давнашњу жељу васколиког Српства подизањем велелепног Храма на Врачару, као месту на којем су спаљене свете мошти Божјег угодника и првог српског архиепископа и просветитеља.“

Расписивање јавног конкурса за изградњу

Године 1905. расписан је јавни конкурс за израду пројекта. Пропозиције конкурса захтевале су да будућа црква буде монументална, да је у српско-византијском стилу са унутрашњом површином од 2.000-2.500 квадратних метара, те да има одвојен звоник. На конкурс је приспело пет радова, који су током 1906. године прослеђени у Петроград на оцену Комисији, коју је именовала Императорска академија уметности у Петрограду.

Комисија је констатовала да ”с погледом на важност храма, не може препоручити ни један од поднесених пројеката за остварење”. До избијања рата са Бугарском 1912. године, а затим и током Светског рата 1914-1918, нису могла бити тражена нова решења.

После окончања рата и ослобођења,  Друштво је обновљено 1919. г. и основан нови Одбор на челу са патријархом Димитријем. Године 1926, расписан је нови конкурс, овога пута на југословенском нивоу. Основни услови конкурса предвиђали су да грађевина буде у осавремењеном српско-византијском стилу, те да може да прими 6.000 верника на површини од око 3.000 м2.

Приспела су 22 пројектна предлога. Иако прва и трећа награда нису додељене, конкурс је, с обзиром на број и квалитет учесника, успео. Као најуспешнији рад, награђен је другом наградом пројекат професора архитекте Богдана Несторовића.

Усаглашени пројекат Несторовић – Дероко и почетак изградње Храма

Одбор за изградњу храма је 1930. године на челу са патријархом Варнавом, донео одлуку да се израда пројекта повери архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, чији рад је на конкурсу добио високу оцену и који је био врсни познавалац средњевековне уметности. Градња храма почиње 1935. године.

На дан Спаљивања моштију Светог Саве, 10. маја 1939. године, патријарх Гаврило положио је у темеље Храма повељу са текстом, чији део гласи:

„У име Оца и Сина и Светог Духа, за владе благоветног господара Петра Другог Карађорђевића и Његовог Краљевског Намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости Патријарха српског Гаврила и многобројног народа освети се 10. маја љета Господњег 1939. овај темељ започетог саборног храма у славу и спомен Светог Саве…пожртвовањем благочестивог нашег народа и ревносним руководством Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару подиже се овај величанствени храм у Београду на Врачару на месту где су спаљене чесне мошти Светитељеве као видан и вечити споменик дубоке захвалности свега нашега народа своме првом Архиепископу, Учитељу, Просветитељу и Препородитељу српском, великом Угоднику Божјем, Равноапостолу и Светитељу Словена Светом Сави…на добро наше свете православне Цркве, на срећу и напредак нашег узвишеног Краљевског Дома и целог нашег народа. Амин.“

У првој фази радова која је трајала од 1935. до 1939. године изведени су главни носећи стубови од армираног бетона и зидови од опеке, до висине 7 м и 12 м. Монтирани су и мермерни стубови, а израђени су и сви капители, двадесет четири на броју, као и шест конзола. Вајарски је обрађено девет капитела и шест конзола, према цртежима Александра Дерока.

Прекид радова и наставак изградње 1985. године

Почетак Другог светског рата, односно, бомбардовање Београда 1941. и окупација Југославије, значили су уједно и прекид радова. Простор Храма кориштен је од стране окупатора, као и од стране партизанских и совјетских јединица, за смештај возног парка.

Након ослобођења успостављено је у Југославији ново друштвено уређење, а Српска православна црква нашла се у веома тешком и обесправљеном положају. Друштво за подизање Храма Светог Саве укинуто је 1948. Изградња Храма прекинута је на дужи временски период.

Доласком на чело Српске православне цркве 1958. године, Патријарх Герман обнавља идеју о наставку градње Храма. Његова мудрост и дугогодишња упорност уродили су плодом. Тек после 88 поновљених молби – и исто толико одбијања, 1984. године постигнута је сагласност и на републичком и на нивоу градских власти, па је добијена дозвола за наставак градње.

Септембра исте године, Патријарх Герман именује професора архитекту Бранка Пешића као протомајстора за наставак пројекта и организацију градње Храма. За послове на пројектовању, ангажован је Пројектни биро „Студио“ из Београда, а за организацију градилишта изабрано је Грађевинско предузеће „Рад“, такође из Београда.

Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.

Нова страница у историјату Храма

Његова Светост патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. Патријарх је заједно са двадесет архијереја и бројним свештенством отачаствене Цркве 12. маја 1985. служио Литургију, којој је у унутрашњости зидина Храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи.
Наставак изградње Храма означио је историјску прекретницу, а уједно и духовну обнову православног српског народа.

Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 метара. Акт о одобрењу наставка градње потписао је тадашњи председник председништва Србије Душан Чкребић, који је 2007. године, у знак захвалности од Српске православне цркве добио орден Светог Саве.

Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989. године.

Нови тежак период у историјату Храма настао је деведесетих година, распадом Југославије и ратним сукобима на просторима њених бивших република, кулминирајући у агресији НАТО пакта и бомбардовању Србије 1999. године. Од почетка 1991. године интензитет радова је осетно опао, да би 1996. радови били у потпуности прекинути.

 

Храм у модерној историји

Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару обновљено је 2001. године. Друштвом је председавао Његова Светост патријарх Павле, док је за председника Главног одбора изабран тадашњи премијер Србије др Зоран Ђинђић. Радови на екстеријеру Храма завршени су 2004. године, чиме је окончана прва фаза радова на Храму, а уједно и отпочели радови на уређењу ентеријера. Сводови у наосу и подземној етажи изведени су 2006. године.

Црква Светог кнеза Лазара са Криптом патријараха оформљена је у периоду између 2001. и 2002. године, а живописана од 2012. до 2016. године. Из олтара цркве налази се Крипта, простор у коме ће бити сахрањивани српски патријарси. Господ је благоволео да Његова Светост Патријарх Иринеј (Гавриловић) (2010. – 2020.) буде први међу наследницима Светог Саве сахрањен у Крипти Храма Светог Саве.

Унутрашње уређење Храма, односно, живописање централног дела изведено је, према првобитној замисли, у техници мозаика. Пројекат је остварила Руска академија уметности, а на чело пројекта стао је академик Николај Мухин.

Преко три стотине мајстора-уметника радило је у радионицама у Русији и на лицу места, па је овај грандиозни пројекат (преко 15 000 m2 под мозаиком) довршен у рекордном року, од 2016. до 2020. године. Током 2020. године практично је довршено унутрашње уређење: постављен је иконостас, полијелеј, камени подови и елементи камене пластике у централном наосу, припрати и параклисима, тако да је простор практично прилагођен својој основној, богослужбеној, функцији.

 

Извор: https://hramsvetogsave.rs/istorijat-hrama-svetog-save/