СРПСКЕ ЗЕМЉЕ И ОСВАЈАЊЕ НОВИХ ТЕРИТОРИЈА

” Под српским земљама подразумевају се оне области у којима се већ до Х века учврстила етничка свест Срба. Србија је поред етничког обележја имала и обележје географске и политичке целине, док се под појмом српска држава подразумева, посматрано из историјско-географског аспекта, неколико српских земаља (области) окупљених у једну политичку целину са заједничким државним границама.

Треба истаћи како се ретко дешавало да унутар заједничких политичких граница буду окупљене све српске земље. Готово су по правилу изван граница остајале једна, две или и три области. Већ је речено како се Србија као географска и политичка целина састојала из две географске области: од Расе на истоку и Босне на западу. Временом је свака од ових области постала у политичком погледу потпуно самостална. Сада се по себи намеће питање како су савременици називали државу Стефана Немање и његовх наследника. Колико је познато, Стефан Немања и његови наследници нису никада називали своју државу Србијом. Ова се реч не среће ни у једном њиховом званичном документу, а помиње се свега два-три пута у домаћим написима неслужбеног карактера. Стефан Немања називао је своју државу једноставно „српском земљом”. Слично је чинио и Стефан Првовенчани, али је он наглашавао да је поред српске земље био и краљ: Дукље, Далмације, Травуније и Захумља. Под појмом Далмације не крије се ни стара римска провинција Далмација, нити данашња Далмација, већ се подразумева византијска тема Далмација, и то само њен јужни део чији је центар некада био у Дубровнику.

Крунисање Стефана Првовенчаног за краља 1217. године представљало је крупан корак у осамостаљивању његове државе и њеном признавању на међународном плану. У својој краљевској титули Стефан наглашава да је краљ„све српске земље”, а такође Дукље, Далмације, Травуније и Захумља. Помињањем појединих области посредно је наглашено да су оне имале и свој посебан политички живот, док је у изразу, све српске земље” више изражена претензија него реално стање. Мађарски краљеви никада нису називали државу Немањића Србијом, нити њихове краљеве владарима, свих српских земаља”. Напротив, мађарски краљеви се ките, поред осталог, и титулом краља Србије. Ова титула није била само празна кићена реч. Од некадашње Србије Константина Порфирогенита Мађарској је припао један, и не тако безначајан део, па су и краљеви Мађарске сматрали себе краљевима Србије, а Немањиће само краљевима Расе (Рашке), која је у оквирима најстарије Србије представљала само једну значајнију област. Босански банови доследно су називали Немањиће краљевима Расе, па је чак и цар Душан за њих био само „рашки цар”. Дубровчани, као блиски суседи, називају државу Немањића и Рашком и Србијом, а врло често само, Славонијом. Зашто су босански владари тако поступали сасвим је разумљиво, јер је и Босна била српска земља, и то једна од најзначајнијих. Дубровачка општина, која је 1253. године склопила савез са бугарским царем против краља Уроша I, у једном истом тексту помиње:„рашку земљу са свим пределима”, „рашки престо” и људе из Рашке, али исто тако: ,, српску земљу”, „српске земље” и „српског краља”. Изгледало би да је реч о једном те истом. Међутим, такав се закључак не може прихватити, пошто појам „рашки” у истом извору има знатно уже значење од израза, српски”. Рашка је само једна, одређена, мада и најзначајнија област у оним српским земљама које су држали Немањићи (у конкретном случају краљ Урош 1).

Целокупно разматрање о томе шта значи „рашки” и шта је Рашка, а шта значи, српски” и шта је Србија, неопходно је због тога што се у литератури понекад једноставно оперише појмом Рашке која се изједначује са појмовима Србије и српске државе. Разлог наведеној појави треба тражити у сачуваним изворима, али и у државно-правном схватању првих наследника Стефана Првовенчаног. Рашка или Раса била је само једна од области у којој се учврстила етничка свест Срба. Ова је област имала заиста велики значај у окупљању српских земаља у једну државу, али се она не може изједначити са појмом Србије нити са појмом српске државе, а још мање са појмом, свих српских земаља”. Занимљиво је приметити да су синови Стефана Првовенчаног почели уносити у своју краљевску титулу израз, све рашке земље”, а такође и Дукљу, Далмацију, Травунију и Захумље. Први је то учинио краљ Радослав, и то у Дубровнику, пошто је већ био про- гнан из своје државе. Касније то чини и краљ Владислав, па чак и краљ Урош. Изгледа по свој прилици да је Радослав прихватио такво гледиште под утицајем са стране, тј. Дубровника, па се таква пракса одржавала и касније, мада не и доследно. Већ је краљ Владислав почео да помиње у својој титули, све српске земље”, што је прихватио и краљ Урош I, напустивши потпуно израз „рашке земље”. Треба још рећи да је краљевска титула управо од краља Владислава почела и да се скраћује”, односно да се поред ,, свих српских земаља” помињу још и „поморске земље”. Под овим последњим изразом криле су се: Дукља, Далмација, Травунија и Захумље. Таква се владарска титула у принципу одржала све до Душановог проглашења за цара.

Политичко одвајање Боане од осталих српских земаља, које су највећим делом дошле под власт Немањића, а затим и различито црквено опредељење становништва у једној и другој држави, наметнути су потребу да се појам Србије и српске државе веже искључиво за територију која се налазила под влашћу Стефана Немање и његових наследника. Повезивање појединих области унутар заједничких политичких граница, као и саме границе, карактерисала је повремена нестабилност, али је владарима из династије Немањића успело да одрже на окупу све ове области пуна два века.

До већих и значајнијих промена дошло је тек осамдесетих година ХІІІ века. Тадашњем српском краљу Милутину и његовом брату Драгутину, бившем краљу Србије, пошло је за руком да знатно прошире државне границе. Ширење се вршило у два основна правца: на северу и на југу. Краљ Драгутин морао је после несреће која му се догодила да уступи престо млађем брату Милутину 1282. године, али је за себе задржао крајеве око доњег Лима, Ужица и Чачка, као и цео погранични појас према Мађарској. Од мађарског краља добио је на управу Београд, који тада први пут долази под српску власт, затим тадашњу Мачву (Мачванску бановину), а у Босни је добио Усору и Соли. Тако је северна граница његове области ишла низ Саву од ушћа Врбаса па све до Београда и нешто источније. Страни извори ову област називају Србијом, а Драгутина краљем Србије. У домаћим изворима он се назива само „оремским краљем”. Сада се бар приближно види шта је од Србије припадало Мађарима и због чега је Драгутин био краљ Србије, а његов брат краљ Рашке. Становништво које је живело у Драгутиновој области не само што је било словенско, већ је и етнички било опредељено. Доласком под власт српског краља у овој је области преовладала и православна црквена оријентација, чиме су појачани услови за зближавање становништва које је било дуго времена раздвојено политичким границама. Заједничким акцијама Драгутин и Милутин преотели су од бугарских великаша Ждрело, Кучево и Браничево и на тај начин запосели долине Млаве и Пека. Ове су области ушле у састав Драгутинове државе, али када је Драгутин умро (1316), Милутин је покушао да запоседне: Мачву, Београд, Кучево и Браничево. У томе је делимично и успео, али је Мађарима морао да врати Београд и Мачву, док је остале области задржао за себе. После ових Догађаја унутар граница српске државе нашла се цела долина В. Мораве, све до Дунава, као и крајеви који леже уз десну обалу Дунава, почевши приближно негде око Гроцке па све до ушћа Пусторечке реке. Запоседање целе десне обале Дунава онемогућавали су Мађари, који су под својом влашћу држали Београд и Голубац, а свакако и ширу околину поменутих градова. Уласком ових крајева у оквире српске државе без сумње је утицало и на стабилизовање етничке свести становништва које је овде живело. ”

 

Извор: М. Благојевић, Преглед историјске географије средњовековне Србије, 81-84.