КНОСОС

Аутор: Марко Подини

Рушевине старог Кнососа најзначајнија су манифестација развоја градског планирања, архитектуре и умјетности у првој европској цивилизацији, коју је сер Артур Еванс назвао минојском, по легендарном краљу Миноју. Коријени града нераскидиво су повезани с легендом о том краљу, Зевсовом сину: он је, по књижевном предању, цивилизовао житеље Крита којима је владао мудро и праведно, доносећи законе и постављајући темеље критској поморској надмоћи у Егејском мору тако што је изградио њихову прву флоту. Миној је повезан с легендом о Минотауру, чудовишту рођеном из противприродне страсти краљеве жене Пасифаје према бику. Посрамљен тим створењем с телом човека и главом бика, краљ је наредио Дедалу да сагради огромну палату (чувени лавиринт), где ће чудовиште бити заточено.

Сваке године (или можда сваке три или сваких девет година) по седам младића и по седам девојака из Атине жртвовани су Минотауру у знак мира, пошто је тај град био одговоран за смрт једног Минојевог сина. Тезеј је успео да убије Минотаура и, уз Аријаднину помоћ, изађе из лавиринта.
Географски положај Крита, раскрснице главних трго- винских путева између Европе, Азије и Африке, довео је крајем 3. миленијума пре н. е. до процвата јаких економских и политичких центара који су, захваљујући економији и трговини, просперирали и постали прави гра- дови у којима се господарило из импресивних, раскош- них палата. Међу њима је Кносос предњачио.
Сматра се да прве људске насеобине на острву Криту датирају из 6500. пре н. е., али су тек у касном неолиту (4750-3000. пре н. е.) постале демографски и културно једнообразне.

Међутим, народ који научници признају за праве Минојце потекао је од популација које су почетком бронзаног доба (2800. пре н. е.) стигле на Крит са северозападних обала Анадолије и стопиле се са затеченом неолитском цивилизацијом. С досељеницима су стигле и крупне промене, које су драстично измениле друштвени, културни и економски поредак центара моћи. Развој пољопривреде, концентрисане у околини Кнососа, био је тако ефикасан да је производња знатно премашивала потребе острвљана. Сходно томе, ратарске културе су размењиване за сировине којих на Криту није било. Размјена се одвијала углавном са становништвом сиријско-палестинских и египатских обала, при чему је Крит често играо улогу посредника. Са увозом метала Минојци су овладали металургијом и каменорезачким занатом, што је довело до развоја потпуно независног локалног занатства карактеристич- ног по високооригиналној креативности. Те промене ишле су укорак са знатним увећањем становништва, што је пак за последицу имало ширење Кнососа и других већих градова, оснивање нових насеља, те настанак новог, сложеног и раслојеног друштва.

Поријекло тог феномена лежи у појави харизматичних појединаца: потомака оних који су се први усудили на трговинску активност, обогатили се и постали незамјенљиви чланови заједнице, услед чега су уживали и виши друштвени статус. Ти нови владари били су склони да својом моћи располажу у импресивним палатама. Тако су се у Кнососу, у другој половини 3. миленијума прије н. е., велике архитектонске структуре с различитим економским, вјерским, политичким и управним функцијама (стамбене и јавне четврти, стоваришта и светилишта) стопиле у јединствену цјелину под надзором владара. О плану прве палате тог типа сразмерно се мало зна. Свега неколико грађевина и две просторије, као и садашња западна фасада палате (саграђена у 20. вијеку прије н. е.), могу се бар с одређеном сигурношћу довести у везу с њом. Међутим, дјелује убједљиво да распоред архитектонских језгара, испрва раздвојених, а потом инкорпорираних у цјеловит комплекс око великог средишњег дворишта, датира из доба „протопалате“. Реконструкција прве палате такође је проблематична због честих рестаурација и преправки спроведених у три различита стољећа пре 1700. пре н. е., када је разоран земљотрес сравнио читаво здање са земљом (уништио је и друге градове, као што су Малија, Фаистос и Закро).

Те палате су одмах послије катастрофе поново саграђене, тако да није постојао временски размак између нестанка протопалате и периода „неопалате”. Египатско освајање читаве сиријске обале додатно је учврстило улогу Минојаца као посредника између Египта и становништва те обале.

Просперитет у овом периоду омогућио је конструкцију огромне палате у Кнососу, чије су се импресивне рушевине нашле у средишту јавности од 1900, надаље, захваљујући раду енглеског археолога Еванса. Саграђена је на брежуљку, где је висинска разлика искоришћена како би здање било артикулисано на више спратова (најмање два у западном крилу и четири дуж источног), око великог централног дворишта на готово савршеној оси сјевер-југ. Сложеност унутрашњег плана као да одражава легенду о лавиринту. Палата је имала неколико капија, а све су оне водиле ка централном дворишту кроз велелепне ходнике. У западном крилу и дан-данас се види фреска с доносиоцима дарова у две суперпониране колоне (тзв. Пут процесије). Од северне капије водио је пут који се, даље на запад, укрштао са степенишним комплексом коришћеним можда као по- зориште. Премда још није јасно чему су служиле бројне дворане и просторије, археолози имају убедљиве теорије у вези с функцијом извесних делова палате. Западно крило је, на примјер, карактеристично по пријемним дворанама (Престона дворана, пространи ходници и монументална степеништа која су водила до данас непостојећих главних спратова) и светилиштима (комплекс малих просторија познат као Крипте са стубовима у којима су се верници клањали богињи-змији). Стога је тај део палате очигледно имао јавну и вјерску функцију. Такође, у том крилу, дуж ходника на оси сјевер-југ, налазе се и складишта, која се могу наћи и у сјевероисточном дијелу палате, поред велике занатлијске зоне. Та два одјељка стога су се користила за производњу и чување залиха (чему свједочи присуство великих амфора). Стамбене одаје налазиле су се у југоисточном крилу палате. Велико степениште са свјетларником спуштало се четири спрата до приватних просторија. По структури, ликовним украсима и грађевинској техници, , најзначајније одаје су Дворана двосјеклих сјекира, која је можда била и приватна богомоља, и Краљичин мегарон, раскошна соба с купатилима и одводом за воду.

Од настањеног дела Кнососа остало је јако мало рушевина; штавише, још није до краја установљено да ли је то био један целовити град или конгломерат села. Највећи дио досад откривених кућа потиче из времена „неопалате“. Разлике у њиховој величини наговештавају сложено друштвено раслојавање. Најмање су сигурно припадале нижем средњем и средњем сталежу. Друге, веће и подробније изграђене, тумачене су као анекси палате и можда су служиле као стамбене просторије за дворске чиновнике. Процењено је да је на врхунцу развоја град, заједно с луком и владаревом резиден- цијом, имао 100.000 становника.
Отприлике 1450. пре н. е., када су Минојци пролазили кроз кључни период своје историје, гркофоно становништво из Микене освојило је Крит и уништило палате. Међутим, улога острва остала је неизмењена чак и под микенском влашћу. Град Кносос постао је нова краљева престоница, али су га 1370. пре н. е. уништили сами Микењани с Пелопонеза. С тим датумом легендарни град Кносос заувек нестаје са сцене Средоземља.

Извор: Изгубљени градови – трагом древних цивилизација, Београд 2012. 26-35