Не зна се тачно да ли је Медеја наговорила Егеја да пошаље Тезеја против Посејдононог бијесног бијелог бика, или је он послије њеног одласка из Атине одлучио да уништи ово чудовиште које је бљувало пламен, надајући се да ће се на тај начин још више умилити Атињанима. Херакле је донио бика са Крита, пустио у долину Арга, идући преко Истама до Маратона, поби на стотине људи између градова Пробалинта и Трикоринта, а међу њима (како неки тврде) чак и Минојевог сина Андрогеја. Тезеј је неустрашиво шчепао бика за убојите рогове, провео га побједносним улицама Атине и уз стрме падине Акропоља, гдје га је жртвовао или Атини, или Аполону.

Кад је сишао у Маратон, љубазно и гостољубиво га је примила сиромашна самохрана стара прелија по имену Хекала или Хекалена, и завјетовала се да ће жртвовати овна Зевсу ако се Тезеј врати жив и здрав. Али она је умрла прије него што се он вратио, а он установи Хекалејски обред и у њену част и Зевса Хекалеја, обред који се дуго одржавао. Како је Тезеј у то вријеме био још дјечак, Хекала га је обасипала њежностима дјечије милоште и зато је чешће зову именом од миља – Хекалена, прије него Хекала.

У накнаду за Андрогејеву смрт, Миној је захтијевао да Атињани шаљу седам младића и седам дјевојака сваке девете године, што значи по истеку сваке Велике Године – у Критски Лавиринт, гдје их је Минотаур растрзао. Тај Минотаур, чије је име било Астерије, или Астерион, био је чудовиште са бивољом главом кога је родила Пасифаја пошто се подала бијелом бику. Нешто послије Тезејевог доласка у Атину дође вријеме да се данак по трећи пут пошаље, и Тезеј тако дубоко пожали родитеље чија су дјеца била у изгледу да постану жртве, да понуди да њега пошаљу као једну од жртава упркос Егеју, који је усрдно покушавао да га одврати од тога. По другима је Тезеј коцком одређен да буде послат на Крит. Има их који тврде да је Миној дошао са великом флотом да лично одабере жртве; његово се око задржа на Тезеју, који, будући рођен у Тројзену, није био прави Атињанин, те добровољно пристаде да пође, али се погоди да ослободи Атину слања жртава ако голим рукама успије да побиједи Минотаура.

У двјема ранијим приликама, брод који је одводио четрнаест жртава пловио је под црним једрима, али је Тезеј био убјеђен да су богови на његовој страни, па му Егеј даде бијела једра да их на повратку истакне као знак побједе; неки кажу да је Егеј Тезеју за ту сврху дао једро обојено црвено у соку неких шишарки.

Кад су у вијећници коцком одредили жртве, Тезеј поведе своје сапутнике до храма Делфина, гдје у њихово име понуди Аполону посвећену маслину увијену у бијелу вуну. Четрнаест мајки донијело им је храну за пут и причало својојо дјеци басне и јуначке приче да би их охрабриле. Тезеј, међутим, замијени двије дјевојке паром женствених младића, који су у ствари били веома храбри и присебни духом. Њима је наредио да се окупају у топлом купатилу и да се клоне сунца, затим им је косу и тијела намирисао балзамовим уљем и научио их како да говоре, ходају и понашају се као жене. Тако је преварио Миноја и подметнуо их као дјевојке.

Фајак, родоначелник Фајачана, међу које је спадао и Одисеј, стајао је на прамцу као пилот брода са тридесет весала зато што у то вријеме ниједан Атињанин ништа није знао о пловидби морем. Неки кажу да је крмар био Феракло; али биће да су у праву они који га зову Науситеј, јер је Тезеј на повратку подигао споменике Науистеју и Фајаклу у луци Фалерм, из које су кренули на Крит; ту су одржаване и светковине кормилара у част њих двојице. Делфијско пророчиште је савјетовало Тезеју да за вођу и друга узме богињу Афродиту. Он ради тога жртвова на жалу једну козу и, о чуда, она у самртним мукама остаде јарац. Због овог знамења Афродита доби име Епитрагаја.

Тезеј је отпловио шестог дана мјесеца Минихона (априла). Отада су сваке године на тај дан Атињани слали дјевице у Делфијски храм да умилостиве Аполона, зато што је Тезеј пропустио да то учини прије него што је кренуо. Божанство је исказало своје незадовољство дижући велику буру, која је принудила Тезеја да потражи заклон у Делфима, гдје му је понудио закашњеле жртве.

Кад је брод, неколико дана каније, стигао на Крит, Миној је дојахао у луку да изброји жртве. Загледавши се у једну од атинских дјевица – је ли то била Перибоја (која је постала Ајакова мати) или Ерибоја или Феребоја, не зна се тачно, јер су им имена слична – тек Миној хтједе да је ту одмах, на мјесту, силује и учинио би то да се Тезеј није успротивио, рекавши да му је као Посејдоновом сину дужност да брани дјевице против напасника и тирана. Миној, смијући се раскалашно, одговори да ником није познато да је Посејдон икада био обзиран и пун поштовања према дјевојци која би му запала за око. “Ха!” узвикну он, “докажи да си Посејдонов син и врати му ову тричарију!”. Рекашви то, Миној баци свој златни печатни прстен у море. “Прво ти докажи да си Зевсов син!” одврати му Тезеј.

Али Миној то доказа. Чим поче да моли: “Оче Зевсе, чуј ме!” Зевс му одмах одговори муњом и грмљавино. Немајући куд ,Тезеј зарони у море, гдје га дочека јато делфина, који га уз дужну пажњу отпратише до двораца Нереида. Неки кажу да му је том приликом Нереида Тетида дала круну од драгог камења, вјенчани дар који је добила од Афродите, а коју је послије носила Аријадна; други кажу да је то учинила лично богиња мора Амфитрита и да је послала Нереиде да нађу златни прстен. У сваком случају, кад се Тезеј појавио из мора, он је носио и прстен и круну, како је Микон нацртао на својој слици на трећем зиду Тезејева светилишта.

Афродита је заиста пратила Тезеја; јер не само Перибоја, него и Феребоја позва витешког Тезеја к себи у постељу; он ниједну не одби, већ се и Минојева кћерка, Аријадна, заљуби у њега, на први поглед. “Ја ћу ти помоћи да убијеш мога полубрата Минотаура”, обећа му она потајно, “ако ми дозволиш да се вратим с тобом у Атину као твоја жена”. Тезеј радо прихвати понуду и закле јој се да ће је узети за жену. Прије него што је Дајдал отишао са Крита, он је дао Аријадни чаробно клупко конца и упутио је како да уђе и изађе из Лавиринта. Требало је да отвори улазна врата и причврсти конац за горњи дио греде, клупко би се затим одмотавало док заобилазним заокретима и завијуцима не би доспјело до најзабаченијих одаја, гдје је боравио Минотаур. Ово клупко Аријадна даде Тезеју и поучи да како да стигне до засплаог чудовишта, које је требало да шчепа голим рукама и жртвује Посејдону. Излаз из Лавиринта нашао би поново намотавајући конац на клупко.

Те ноћи Тезеј чини онако како му је Аријадна рекла: али да ли је Минотаура убио мачем који му је дала Аријадна, или голим рукама, или добро познатом батином, не зна се тачно, и о томе се много расправљало. Фриз у Амикли приакзује како Тезеј побједоносно води Минотаура Атином; али ту причу нису сви прихватили.

Кад се Тезеј појавио из Лавиринта попрскан крвљу, Аријадна га страсно загрли и поведе све Атињане у луку. За то вријеме два женствена младића поубијаше стражу у женском одјељењу и ослободише дјевојке. Они се сви укрцају на брод, гдје су их очекивали Науситеј и Фајак, и журно завеслаше. Али иако је Тезеј пробио бродска корита на неколико критских лађа да би спријечио потјеру, узбуна одјекну, и он би приморан да води поморску битку у самој луци прије него што је успио да се срећно и без губитака извуче под заштитом ноћи.

Неколико дана касније, пошто се искрцао на острво које се тада звало Дија, а касније постало познато као Накс, Тезеј остави заспалу Аријадну на обали и отлови даље. Зашто је тако поступио, остала је тајна. Неки кажу да му се није допадала и да је више волио нову милосницу Ајглу, Панопејеву кћерку; други да је, размишљајући на Дији, схватио да ће Аријаднин долазак изазвати велико незадовољство у Атини. Неки опет сматрају да се Дионис јавио Тезеју у сну и пријетећи захтијевао Аријадну за себе, и да је Тезеј, пробудивши се, угледао Дионисову флоту како се приближава острву, те уплашен подигао сидро, а у том га Дионис зачарао. Тако је он забораиво обећање  које је дао Аријадни, па чак и да она уопште постоји.

Било шта да је истина, Дионисови свештениц у Атини твде да је Аријадна, кад се наша остављена на пустом острву, почела горко да плаче и јадикује, сјећајући се како је стријепила док се Тезеј спремао да убије њеног чудовишног полубрата, како је шаптала завјете и молила се за срећан исход и, назајд, због љубави према њему напустила и своје родитеље и своју отаџбину. Почела је затим да позива читаву васиону на освету, а отац Зевс даде јој главом знак одобравања. Онда је Дионис, њежно и слатко, са својом свитом Сатира и Мајнада дошао да је забави. Он се оженио њоме без одлагања, ставивши јој на главу Тетидину круну, а она му изроди много деце. Од те дјеце једино су Поант и Ојнопин понекад називани Тезејевим синовима. Круну коју је Дионис поставио међу звијезде као Корону Бореалију, направио је Хефајст од сувог злата и црвеног индијског драгог камења поређаног у облику ружа.

Крићани, међути, уопште не признају да је Минотаур постојао, а ни да је Тезеј задобио Аријадну на недозвољен начин. Они описују Лавиринт само као добро чувани затвор у који су склањали атинске младиће и дјевојке до погребних игара у част Андогејевеу. Неке су му жртовали на гробу, а друге поклањали као робове побједницима у играма. Догодило се да их је Минојев свирепи, набусити војсковођа Таур све редом добијао једне за другим, годину за годином, пошто је побјеђивао у свим такмичењима, на велико негодовање његових супарника. Таур је изгубио и Минојево повјерење због гласина које су кружиле о његовој љубавној згоди са Пасифајом, у дослуху са Дајдалом, а један од њених близанаца веома је личио на њега. Због свега овога Миној је радо удовољио Тезејевом захтјеву да се такмичи у рвању са Тауром. У старом Криту и жене и мушкарци присуствовали су играма, и Аријадна се заљубила у Тезеја кад је видјела како је он три пута узастопце пребацио преко главе ранијег побједника и набио га у земљу до рамена. Овај призор причинио је Миноју готово исто такво задовољство као и Аријадни; он је додијелио Тезеју награду, прихватио га је као свог зета и укинуо свирепи данак.

Древна ботијајска пјесма потвђује да нису све жртве завршавале смрћу. Пјесма биљежи да су Крићани слали у Делфе као свој прилог новорођено дијете, најчешће дјецу својих робова атинског поријекла. Становниц Делта, међутим, нису могли њима да помогну из скромних средстава свог малог града , и зато су их отпремили да оснују колонију код Јапигије у Италији. Касније су се они настанили у Ботијаји у Тракији и носталгична узречица дјевојака из Ботијаје: “О, вратимо се у Атину!” стално их је подсјећала на њихово поријекло.

Једну сасвим друкчију верзију дају Кипрани и остали. Они кажу да су се Миној и Тезеј обавезали заклетвом да ни један брод – осим Арга, којим је заповиједао Јасон са задатком да очисти море од гусара – не смије пловити грчким водама са посадом већом од пет чланова. Кад је Дајдал побјегао  са Крита у Атину, Миној је прекршио ову обавезе тиме што је пошао у потјеру за њим војним бродовима и тако наљутио Посејдона, који је био свједок при заклетви и зато подигао буру која је Миноја отјерала на Сицилију, гдје је нашао смрт. Минојев син Деукалион, ступивши на пријесто још док је сукоб трајао, запријети да ће поубијати све таоце које је Тезеј оставио приликом закључивања споразума, ако му Атињани не предају Дајдала. Тезеј му одговори да му је Дајдал блиски рођак и упита може ли доћи до мирољубиве нагодбе. Он је измијењао неколико писама са Деукалионом, али је у међувремену потајно градио ратне бродове. Неке је градио у Тимојтиди, луци која је била прилично забачена, а друге у Тројздену, гдје је Питеј имао бродоградилиште за које Крићани нису знали. Послије мјесец-два његова флота заплови, а предводио ју је Дајдал и остале избјеглице са Крита; Крићани су погрешно мислили да су бродови који се приближавају дио Минојеве изгубљне флоте и дочекаше их одушевљено. Тако се Тезеј докопао пристаништа без отпора и ушао право у Кносос, гдје је побио Деукалионову стражи у био самог Деукалиона у једној од унутрашњих одаја палате. Тако је пријесто у Криту прешао на Аријадну, са којом се Тезеј лијепо споразумио; она је вратила атинске таоце, закључен је мир и склопљен трајни савез двију држава, запечаћене уједињеним круна – што значи да се Аријадна удала за Тезеја.

Послије дуготрајне гозбе, они заједно запловише пут Аитне, али их бура баци на Кипар. Ту Аријадна, већ бременита Тезејевим дјететом, побојавши се да не побаци од морске болести, замоли да је искцрају на обалу код Амата. Тако су и учинили, али тек што Тезеј ступи на брод, кад велика бура одвуче цијелу флоту на отворено море. Жене из Амата љубазно су примиле Аријадну и тјешиле је тобожњим Тезејевим писмима, која су стизала са сусједног острва, гдје је Тезеј поправљао свој брод; и кад је Аријадна умрла на порођају, оне је раскошно сахранише. Аријаднин гроб су показивали у Амати, у гају посвећеном њој, под именом Аридела. Тезеј се, кажу, вратио са сиријске обале и био дубоко растужен кад је чуо за њену смрт, те је установио Аријаднин култ уложивши велику суму новаца. Кипрани су другог дана сепемтебра славили Аријаднин празик и тада би једна од дјевојака легла у њен гај и представљала жену у порођајним мукама; том приликом су се клањали и двјема њеним мали статуама, једној од сребра, другој од бронзе, које им Тезеј бјеше оставио. Они кажу да се Дионис, иако није желио да се ожени Аријадном, наљутио зато што су она и Тезеј осркнавили његову пећину у Наксу и пожалио се Артемиди, која својим немилосрдним стријелама уби Аријадну на порођају, а има их који тврде да се Аријадна објесила уплашивши се Артемиде.

Да се вратимо причи о Тезеју: са Накса он је отловио на Дел и тамо принио жртве Аполону, приредивши Атинске игре у његову част. Ту је увео нови обичај да главу побједника украси вијенцем палмовог лишћа и да му у руку стави палмову грану. Он је овдје још мудро подарио богу мали дрвени Афродитин кип, Дајдалову рукотворину – коју је Аријадна понијела са Крита и оставила на броду – што је могло да изазове нераспложење Атињана. Овај кип је на острву Делу постављен на чевртасто постоље од бронзе које су стално китили цвијећем.

Поред овалног језера, на Делу стоји рожни олтар који је сам Аполон, кад му је било само четири године, подигао од чрвсто збијених рогова безбројних коза што их је поубијала Артемида на Гори Кинт, и то је његово прво дјело архитектуре. Темељи олтара, као и додатни зидови, такође су направљени до самих рогова; сви су рогови исти, али се не зна да ли су сви лијеви или сви десни. Ово дјело спада у једно од седам свјетских чуда, јер није употријебљен ни малтер нити икакво друго везивно средство. Или око овог лотара, или, по другој верзији, око олтара Афродите, на који је био постављен Дајдалов кип – Тезеј и његови другови су играли игру Кране, која представља расплитање лавиринта, а изоди се уз пратњу харфе. Људи са Дела прихватили су игру коју им је Тезеј донио из Кнососа; Дајдал је ту направио Аријадни подијум за игру, обложен заплетеном шаром од бијелог мермера, коју је пренио из египатског лавиринта. Кад су Тезеј и његови другови извели игру Кране у Кнососу, први пут су жене и мушкарци играли заједно. У крајевима у којима се чувају старе традиције, нарочито међу морнарима, сачуване су сличне игре за које се подијуми налазе на грчким бродовима; такве игре сачувале су се у Малој Азији; играју их и дјеца у селима Италије , а Кране је основ и за тројанксу игру.

Аријадна се убрзо осветила Тезеју. Да ли из жалостишто је њу изгубио, или од радости што је угледао атичку обалу, од које су га дуго одвлачили неповољни вјетрови, он заборави на обећање да ће истаћи  бијела једра. Егеј, који је стајао на Акропољу и посматрао његов повратак, на мјесту гдје данас стоји храм побједника без крила, угледавши црна једра, онесвијести се и паде главачке у подножје Акропоља. Неки тврде да сенамјерно бацио у море, које су због њега и прозвали Егејско.

Тезеја нису обавијестили о овом тужном догађају све док није принио жртве богињама, које им је обећао ако се срећно врати; Тезеј сахрани Егеја и указа му част направивши му ћивот хероја. Осмога дана Пијанепсиона (октобра), што је датум повратка са Крита, захвални Атињани силазе на морску обалу и тамо у лонцима справљају храну од разног зрневља – да подсјете своју дјецу како је Тезеј скувао своју преосталу залиху намирница у једном лонцу чим се искрцао и тако најзад нахранио своју посаду, којој је дуже вријеме због несташице ускраћивао оброке. На овој прослави пјевала се и пјесма захвалница за престанак глади ,а ношена је и маслинова грана, обмотана бијелом вуном и окићена воћем, у спомен на маслинову грану коју је Тезеј посветио Аполону, прије поласка. Како се то одиграло у доба жетве, Тезеј је установио и празник гранчице винове лозе, или из захвалности Атини и Дионису, гранчицама представају младиће које је Тезеј повео на Крит прерушене у дјевојке ,а који су у побједноосној поворци приликом повратка ступали уз њега. Четрнаест жена носе храну и присуствују приношењу жртава; оне представљају мајке спашених жртава и њихов задатак је да причају приче и старинске митове, као што су чиниле мајке прије него што је лађа запловила.

Тезеј је посветио храм Артемиди Спаситељки на тржници у Тројзену, а Тезеју су грађани Тројзена исказали част још за живота тиме што су му основали светилиште. Породице из којих су биле жртве за Крит давале су отада доприносе у жртвеним животињама за обреде, а Тезеј је препустио своје свештеничко право Фиталидама у знак захвалност за њихово гостопримство. Брод којим је пловио на Крит од тада је сваке године пловио до острва Дела; али он је тако често био преправљан и чишћен да га филозофи наводе као примјер кад расправљају о проблему трајне истовјетности.

(Роберт Гревс, Грчки митови, стр. 298-304)

Извор: https://degradacijaznanja.wordpress.com/2013/05/24/%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%B5%D1%98-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D1%83/