ДИНАРИ
Динар, национална новчана јединица Србије и Југославије; у средњовјековној српској држави и у Краљевини Србији динар је био сребрни новац и национална новчана јединица. Реч потиче од denarius, сребрни новац у Старом Риму (3. в. прије н. е.); назив у средњовјековној Србију стигао од Млетака и Дубровчана. Редовно ковање средњовјековног српског динара од домаће руде сребра започело је у држави Немањића у другој половини 13. вијека, при крају владе Краља Уроша I (1243-1276) или на почетку владе Краља Драгутина (12761282/1316), после обнове рудника сребра које су до раног средњег вијека експлоатисали Римљани. Динари су ковали сви владари династије Немањића, али су ван територије српске државе, захваљујући високом квалитету, коришћени само динари краљева Драгутина и Милутина (1281-1321) и цара Душана (1331-1355). На лицу динара увијек је приказиван Христос, на наличју владар.
У средњовјековној Србији постоји и категорија „добри динари” сребрни новац праве мјере, односно прописане тежине и каквоће легуре метала (лат. iustum pondus); одржавање квалитета металног новца било је од кључног значаја за његову употребу у промету ван граница Србије (као поуздано средство за размену у сачуваним млетачким, дубровачким и угарским средњовјековним, купопродајним уговорима, помињу се динари краља Рашке, краља Србије, руднички, брсковски, д. Новог Брда).
После смрти цара Уроша (1355-1371), сребрни новац кују сви обласни господари, касније деспоти, и многи чланови њихових породица. На наличју њихових динара се, уместо лика владара често може наћи ћирилични натпис са титулом и именом властодршца – први пут на новцу Вука Бранковића: „Вуков динар“.
Након пада Српске деспотовине под османску власт, 1459, престаје ковање динара.
После више од четири вијека, на основу Закона о ковању сребрне монете од 30. новембра 1873, динар поново постаје национална новчана јединица; Кнежевина Србија тада усваја правила ковања Латинске ковничке уније, у складу с којима су 1875. исковани сребрни д. у апоенима од 2, 1 и 0,50, финоће 835/1.000, тежине 10, 5 и 2,5 gr. После стицања државне независности, на основу Закона о ковању српске сребрне монете од 10. новембра 1878, сем сребрног, било је утврђено ковање златног новца у апоенима од 20 и 10 д., финоће 900/1.000, тежине 6,45161 gr, одн. 3,22580 gr. Први златник са ликом Милана Обреновића, миландор, пуштен је у оптицај 1879. На основу Закона о НБ из 1882. и 1885, Привилегована народна банка Краљевине Србије пустила је у оптицај новчанице од 100 д. заменљиве за злато, и новчанице од 50 и 10 д. заменљиве за сребро.
По завршетку І свјетског рата, после унификације различитих врста новца затечених у оптицају, на основу Закона о НБ Краљевства СХС који је усвојен 1. фебруара 1920. динар постаје национална новчана јединица Краљевине СХС, касније Југославије. Усвајањем Закона о новцу из 1931. динар је постао конвертибилан, а његова вриједност утврђена на бази 0,0265 gr. чистог злата. Због наглог пада девизног прилива у време Велике светске економске кризе, НБ је укинула конвертибилност динара послије само 101 дан примјене Закона о новцу. После II свјетског рата, Законом о повлачењу и замјени новчаница из 5. априла 1945, динар је установљен као новчана јединица ДФЈ. Почетни паритет према злату био је 17,762 mg чистог злата за 1 д. После иступања Словеније, Хрватске, БиХ и Македоније из јединственог монетарног простора СФРЈ, 1991. и 1992, динар се употребљава као национална валута у Србији и Црној Гори, а од 2001. искључиво у Србији.
Извор: Енциклопедија српског народа, Београд 2008. 289-290 стр