2. ЈАНУАР – КОКОШИЊИ БОЖИЋ
Свети Игњатије Богоносац
Ученик апостола и јеванђелисте Јована Богослова, Свети Игњатије је познат у Цркви и народу под именом Игњатије Богоносац. У народу за тај надимак постоје два објашњења: у Плашчанској долини (околина поткапелског градића Плашкога, где је, до прогона у августу 1995. године, живјела једна од најзападнијих скупина српског народа) приповједа се да је надимак добио отуда што је пренио Бога преко залеђене ријеке, а у Поповом пољу у Херцеговини да је као грешник био осуђен да преноси људе на леђима преко ријеке, па кад је једнога, који га је пожуривао, будући да је журио да неку девојку изнесе на лош глас – убио, сви су му гријеси били опроштени, јер народ држи да је куђење девојке гријех над гријеховима.
И Црква има два објашњења: Богоносцем је назван јер га је, као малога, Исус узео на руке и уздигао, а с друге стране, Игњатије је увек носио Бога у срцу и у мислима. Свим бићем је проповједао хришћанство. Према хришћанској
легенди, лавови, међу које је 106. године жив бачен у римском Колосеуму, кад су га растргли, једино његово срце нису такли, јер је на њему писало Исус Христос.
Обичаји
Игњатије Богоносац, који пада 2. јануара, светкује се у народу као значајан дан у оквиру божићних празника. На Игњатијевдан, који се назива и кокошињи или живински Божић, у народу се обављало низ радњи и обичаја ради заштите кућног имєтка и живинє.
Домаћице су тог дана на особен начин хранилє живину: у круг, начињен од положеног конопца (нєгдјє од домаћинових тканица), бацалє су зрнєвљє жита да би ту живину довабиле на храну. Круг конопца, као магијски, требало је да обезбеди да током годинє сва живина буде на окупу, у кругу домаћинства, то јест да се не растура и да кокошке носе јаја на местима која су за то одређена. Разумљиво је да се у народу, који је био столећима принуђен на сеобе, посебно држало до кокошију, тако драгоцјєних за исхрану укућана и за домаћинство, а, уз то, при ненадној бјежанији, веома лако преносивом добру.
Осим тога, Игњатијевдан важи за један од полазних дана, када су домаћинства походили полажајници као о Божићу, с тим што је први посетилац који тога дана уђе у кућу – кокошињи полажајник. Раније је у селима Лужнице и Нишаве редовно и ревносно домаћин, или неки одрасли укућанин, рано на Игњатијевдан, с церовом гранчицом, благосиљајући, улазио у кућу и ту гранчицу забадао у зид над огњиштем. Та гранчица би ту остајала и нико је не би дирао све док сама не би пала. У околини Бољевца домаћица је тако уносила гранчицу роднє шљиве и забадала је у вериге. Тог јутра нико неће ући у туђу кућу а да не понесе шљивову гранчицу, коју забада у вериге. У хомољским селима највише су волели да их полазе деца и Роми, „јер веле да они не умеју зло мислити, а камоли творити га”.
Према запису Станоја Мијатовића, у Лєвчу и Темнићу, „чим полажајник уђе у кућу или собу, одмах му дају јастук да сједне, да би се кокошке што чешће лєглє. Затим му донесу једну тикву, која се нарочито за овај случај спреми, те је ту разбије, али тако јако да се из ње распршти семе на све стране, а то раде за то да би се тако пилад множила, тј. да их има.” У Хомољу је домаћица, пошто полажајник проџара главњом ватру и зажели уз благослов напретка, заметка и здравља, изручивала из сита или решета ораха, љешника, пасуља, сочива, лана, конопље, жита и другог сјемена полажајнику преко леђа, а он би, хватајући то у капу изврнуту на наличје, говорио: „Дај Божє ове куће овол’ко пилића, ћурића, пачића и гучића!” Потом би га служили замедљеном ракијом и при одласку даривали рукавицама или чарапама.
У банатским херским селима полажајник је најчешће дијетє: „У Врачев Гају положник само џара ватру, а домаћица, сипајући кукуруз и жито на главу положника, говори: ‘Пилу, гусу, пилићи, бирићи, јагањчићи, телади, ждрєбади и мушке деце највише.’ За цијело време држи на глави детињу капу и, када изговори горње, диже положника обема рукама и на крају капу, говорећи: “Нека буду све кокошке ћубастє’.”
Кокошке и осталу пєрнату живину народ је на Игњатијевдан хранио на посебан начин. Припремивши жито, у које се дода и оно што је за ову прилику сачувано од варице, домаћица је живину хранила у нарочитом кругу. Но, прије тога, у Лєвчу и Темнићу, како наводи Станоје Мијатовић, извођено је ово бајање са житом: „Једна од млађих женскиња из куће метне га у сито, огрне преко леђа неку поњаву, па тако обиђе једном око куће. Кад дође пред кућна врата, она пита домаћицу: ‘Гдє ти носє кокошкє?”, на шта јој она одговори: “Ту у кући и око куће, у бачви, кошари, салашу, кошу, итд. Тако раде три пута. Ово се чини да не би кокошке губиле јаја, но да би их носиле на месту, где се лако могу наћи.” У Хомољу би домаћица свабила живину у круг који би направила од домаћинових тканица. Према запису Саве Милосављевића: „Некад су, веле, правили овај круг од лоза купинових или павитових, па и то све ређе. Овако се храни живина да се не губи, већ да буде сва у купу, у кругу.” У Левчу и Темнићу је, међутим, домаћица сипала жито унутар круга који је начинила од својих тканица, положивши их на земљу, при чему је један њихов крај везивала за своју ногу како би кокошке током годинє ишлє за домаћицом и како се не би растурале.
Иако је празник у божићном посту, на Игњатијевдан се у неким крајевима клао свињски брав. У Лужници и Нишави су сланину од свињє закланє на Светог Игњата остављали за лечење неких болести. У Банату су бешика, крв, жуч, сало и
папци од те свиње чувани за лек и врачање.
По бољевачким селима на Игњатовдан су ђаци ишли у коледо и називани су колеџани. У Лесковачкој Морави се држало да нова година почиње од Игњатијевдана, када су, сасвим рано, по селима ишли полажајници обилазећи са гранчицом у руци домове и честитајући домаћину Нову годину. На Игњатијевдан се није радило, поготову женски послови ткање, предење, прање. Понєгдє, као у Ватину, жєнє нису радилє ручне радове да не би настрадале од грома. док је у Лесковачкој Морави девојкама било допуштено да раде послове ручне радиности.
Игњатијевдан је крсно име које се слави у многим крајевима, заветни је дан неких насеља и спада међу осамнаест запрешних дана у години, када је забрањен сваки рад.
Извор:” Годишњи обичаји у Срба”, Н. Недељковић, Београд, 2014. 16-18 стр