Хомер

Што се тиче старих животописа Хомерових, црквени отац Татијан у својој бесједи Хеленима наводи дуг попис Хомерових биографа. Попис почиње с Теагеном Регијанцем и са Стесимбротом Ташанином, који су живјели за перзијских ратова. Али у старијим списима чини се да се о животу Хомерову говорило само узгред. Прву хронолошки сигурну биографију написао је љекар Хермоген из Смирне за владе Хадријанове у II вијеку н. е. До нас је дошло више животописа Хомерових.

Један натпис који је писан јонским дијалектом, али који не припада Херодоту јер се то види већ отуда што се у њему каже да је Хомер живио одмах послије дорске сеобе, која је била год. 1103, док сам Херодот у својој Историји каже да је Хомер живио 400 година прије њега. На основу тога што је написан јонским и на основу неких језичких појава може се претпостављати да је постао, по свој прилици, у II вијеку н. е. Али извори су старији. Тежња да се Хомер прикаже као Еољанин од историчара Ефора из IV вијека н. е., који је и сам био Еољанин. Знаменит је тај животопис по томе што се у њему налазе такозвани епиграми Хомерови и што има много прича које писац тежи довести у склад. По овом животопису написан је један дио Судина чланка.

Други већи животопис Хомеров који се такође криво приписује Плутарху, јер оно што римски писац Аул Гелије у Атичким ноћима наводи из правога Плутарха тога у том животопису нема. Дијели се на два дијела: у једном се излаже Хомерова реторика и стилистика, а у другом алегорија Хомерова. Овај други дио јамачно произлази из стоичких извора, јер су стоичари вољели алегоричко тумачење.

На трећем мјесту треба поменути још један спис. У својим Пословима и данима Хесиод приповједа како је ишао играма које су у Халкиди приредили Амфидамантови синови о погребу свога оца, па каже да је од награда за које су се пјевачи надметали добио троножац, који је посветио хеликонским Музама. По овом мјесту неко је направио цијелу довољно занимљиву приповјетку о надметању Хомера и Хесиода. У том спису најприје се расправља о отаџбини и генеалогији обојице пјесника, а потом се опширно приказује  само надметање. А надметали су се тако да је ваљало додати стих којим се та противрјечност уклања. Потом је Хесиод питао, а Хомер одговарао. На примјер: шта се зове срећа за људе. Одговор: умријети тако да би се човјек што више навеселио, а мање нажалостио. Трећи начин надметања био је у овом: сваки од такмичара има казати најљепше стихове из својих пјесама. Хесиод је из Послова и дана казао стихове 383-392, а Хомер из Илијаде ХIII 126-133. И 339-344. Панед, брат покојног Амфидаманта,  одлучио се за побједу Хесиодову, рекавши да је право да онај који позива на пољски рад и мир буде побједник, а не онај који опјева ратове и битке.

Хесиод

Затим се приповједа како је један и други пјесник умро. Кад је тај спис написан, види се отуда што се спомиње цар Хадријан, за кога се каже да је делфиско пророчиште запитао откуда је Хомер и ко су му родитељи, па је добио овај одговор: „Питаш ме за непознати род и отаџбину божанске Сирене: завичајем је Итачанин, а отац му је Телемах, и Несторова кћерка Епикаста мати, која га родила као кудикамо најмудријега човјека“. Уз то писац додаје: „Томе треба сасвим вјеровати и с обзиром на онога који је питао и с обзиром на онога који је одговорио, особито кад је пјесник свога дједа тако прославио у својим пјесмама“.

Осим ових већих, има и у мањих животописа, један пред Прокловом Хрестоматијом, затим у Судином Ријечнику, два из ескоријалскога кодекса, један из кодекса библиотеке Виторија Емануела; осим тога на једном папирусу из II-III вијека н. е. комад из Алкидамантова списа. Најзнатније животописе издали су А. Вестерман и У. в. Виламовиц.

Из овог што је речено о Хомеровим животописима види се да се из њих о Хомерову животу не може ништа поуздано дознати.

Седам се градова отимало о част да су отаџбина Хомерова. У ствари, број градова који се отимаху о ту изузетну славу и част био је већи. „Али“  – као што каже Милан Будимир – „због традиционалне светиње и особности седмице, која је из старе Месопотамије продрла у Анадол и Европу и која има широк значај (седам хеленских мудраца, седам чудеса античког свијета, седам планета у старој астрологији, седам гласова у музици и седам жица, седам римских легендарних краљева итд.) и немогућности да више од седам имена уђе у један херојских стих звани хексаметар, учинише да се увијек у разним варијантама спомиње по седам градова.“ Имена им се спомињу у епиграмима, али не свагда иста. У другим варијантама епиграма, који се находе у Палатинској антологији, наводе још као мјеста Хомерова рођења: Хиј, Итаку, Пил и Киму. За већину тих градова можемо се домишљати шта је узрок њихову мишљењу да су Хомеров завичај. Градови Итака, Пил и Арг мислили су то зато што Хомер нарочито слави јунаке из тих градова: Одисеја са Итаке, Нестора из Пила и Диомеда из Арга. Киму је за родно мјесто Хомерово први узео софист Хипија, што је прихватио историчар Ефор. Колофон је Хомера својатао зато што се у њему дешава радња шаљиве пјесме Маргит, коју је још Аристотел сматрао за Хомерову, а јунак те пјесме је из Колофона. Атину је као отаџбину Хомерову сматрао Аристарх, јер је Смирна била тобоже атинскон насеље, и јер у језику Хомерову има трагова атичког дијалекта. Што се тиче Ија, маленог острва близу Тере, као тобожњег завичаја Хомерова, на том острву пјесник је, по предању, умро и сахрањен био, ту су му приношене жртве, па је и један мјесец, носио име по њему. Хиј се сматра завичајем Хомеровим зато што је Хомер најприје дошао у еолски градић Болис на Хију, па потом у сам град Хиј, и што је у том граду живјела цијела једна породица која се по Хомеру звала „Хомеровићи“, а ставила је себе у задатак да чува и казивањем што даље распростире Хомерове пјесме. То предање подупире оно што пјесник тобожње Химне делфском Аполону говори делским дјевојкама: „Кад који поземљар човјек јадан откуд овамо дође па запита: „Дјевојке, који вам пјевач најмилији овамо долази, и којему се највише радујете?“ – а ви му само све одговорите у добар час: „Слијеп човјек, а живи на кршном Хију“. Како се сматрало да је и ту пјесму, као и остале химне, испјевао Хомер, то је постао слијепи пјесник с острва Хија. То предање прихватио је Симонид Кејанин и проширио га тиме што је Хиј учинио и родним мјестом Хомеровим. Као траг Хомерова култа на том острву налазила се у царско доба „хомерска гимназија“. Од предања о завичају великога пјесника најстарије, а у старини и највише распрострањено, зацијело је оно које казује да се он родио у Смирни, и да се од породица звао Мелесиген, по свој прилици зато што је рођен на празник у част тамошњег бога Мелета, и тако је бог Мелет постао његов отац. А и мати његова Кретејида била је испрва нимфа и тек с временом постала сиромашна смртна жена. Као трагови пјесникова култа у Смирни спомињу се тријем с Хомеровим кипом и светиња. Ово предање прихватили су Пиндар и Стесимброт. За Смирну као Хомеров завичај говорило би и име Мелесиген кад би се поуздано знало да оно припада Хомеру. Људи су у доцније доба у својим нагађањима о Хомерову завичају толико застрањивали да су тобоже његов завичај проналазили у Египту или у Италији. Тако дадоше оправдана повода духовитом сатиричару Лукијану да се свему томе наруга у својим Истинитим приповјестима, гдје он приповједа да се састао с Хомером кад је походио Острво блажених, и да је дознао из његових уста да је он био родом Вавилонац.

Као вијести о завичају, тако су се разилазиле вијести и о Хомеровом времену. Једним вијестима служи за основу оријентација према тројанском рату. По Хеланику, на примјер, Хомер је живио за вријеме тројанског рата (1193-1183); по Кретзему хомерологу пергамске школе, Хомер је 60-80 година млађи од тројанског рата, јер је живио између беотске и дорске сеобе; по Ератостену пјесник је живио 100 година послије тројанског рата; по Аристарху 140 година послије тројаснког рата, за вријеме јонске сеобе(год. 1043); за њега је Хомер Атичанин, који се с исељеницима преселио у Јониј. Другим вијестима служи за основу оријентација према исто тако непоуздано одређеном времену Хесиодовом. По Херодоту, на примјер, Хомер је савременик Хесиодов; по пјеснику Ксенофану и атидографу Филохору Хомер је старији од Хесиода, а по Флавију Филострату млађи од Хесиода. Трећим вијестима служи за основу оријентације према Ликургу. По Ефору и Сосибију, на примјер, Хомер је живио у доба законодавца Ликурга, који се, у својим старијим или млађим годинама, састао с Хомером (или његовим потомцима). Четврти хронолози, на примјер, Теопомт, оријентишу се према упаду Кимерана у Анадол, које они идентификују с Кимеранима у Одисеји. М. Сенгебуш је узео све те хронолошке вијести за стару традицију, те их употребио за тобожњу историју Хомерових пјесама, сматрајући да су тада кад се каже да је гдје живио Хомер онамо дошле Хомерове пјесме. Али је Е. Рохд показао да те вијести нису стара традиција, него комбинација учених људи. Тако ни о отаџбини ни о времену Хомерову не можемо, на основу старих вијести, доћи ни до каква резултата.

Први траг о Хомеру у књижевности налази се у једној изгубљеној пјесми елегичара Калина Ефешанина, који је живио у првој половини VII вијека. Паусанија IХ 9,5 каже: „Начињена је о томе рату и пјесма, а за ту пјесму каже Калин споменувши да ју је спјевао Хомер“. Први пут се Хомерово име спомиње ријечима које су нам сачуване у Ксенофана Колофоњанина, оснивача елејске школе, који је живио у другој половини VI вијека: „Све су боговима пришили Хомер и Хесиод што се код људи сматра за срамоту и пријекор: красти, прељубу чинити и један другог варати“. Први Хомера наводи Семионид, јамбограф: „Једно је врло лијепо казао човјек Хијанин: „Једнако, као што лишће, и кољено људско се рађа““, а овај стих налази се у Илијади: V 146.

Што се тиче имена Хомерова, оно је на разне начине објашњавано. Пољски филозоф Синко јасно је показао да је овако лично име сасвим усамљено у хеленском именику. За неке античке стручњаке оно значи пратиоца или таоца или слијепца или друга. Новији филозофи, на примјер Г. Куртиус изводи то име, и оно би значило састављача. Ова етимологија ишла је у прилог и онима који су сматрали да је у Илијаду спјевао један пјесник, јер је име Хомер значило састављач-пјесник и онима који су држали да је Илијада зборник народних пјесама, јер им је име Хомер значило сабирач. Ови су се повезивали и на сабирача старе индијске епопеје Махабхарата који се звао Виаша. Српски филозоф Милан Будимир објашњава име Хомер овако: „То није никакво лично име, него именица, сродна по свом значењу са и нама познатим грчким именицама rhapsodos и  poietes, рапсод и поета. У истини ова сложена именица има значење „састављач“. Тако је у овом случају од апелатива који означава професију постало лично име. Сам пак пјесник Илијаде остаје, према томе, за нас незнани јунак и безимени умјетник, јер му не знамо личног имена. Све су велике и истинске величине често анонимне. И пјесник Илијаде није неки умјетник са својим рођеним именом. Он се зове само умјетник. И ништа више. И у томе је један дио његове величине… Давно су прави умјетници сами рекли да су за широку публику од интереса једино и искључиво њихова дјела као свједочанства о њихову јавном раду. Све остало, као приватни живот са згодама и незгодама, мржњама и љубавима, врлинама и манама, па, разумије се и њихово „право“, а не артистичко име, савршено је безначајно и за ону јавност која жели да боље позна писца и да дубље продре у његов умјетнички живот“ (О Илијади и њеном пјеснику, стр. 18-19).

Ни у једној легенди о лицу Хомерову нема ничега индивидуалног. Па ни тобожња његова сљепоћа није никаква индивидуална црта, него је она заједничка свима митским пјевачима и врачевима. У легендама Хомер је понајвише тип сиромашна, слијепа и стара пјесника. Такав тип представљају и Хомерова сачувана попрсја, од којих некоја припадају најљепшим идеалним ликовима свих времена. Ко је створио онај идеални тип у коме су навикли Хомера представљати – не зна се. Најстарији Хомерове и Хесиодове статуе које се спомињу постављене су у Олимпији око год. 470, а њихови мајстори били су Дионисије и Микит из Регије. Али у Хомерову сљепоћу једва могу вјеровати људи којима је познато живо и сликовито Хомерово приказивање, па је и у старини било људи који су говорили да је против здравога разума порицање очињег вида пјеснику који је умио тако очигледно описати спољашње догађаје. Што се тиче Хомерова лика на новцима, највише га налазимо на новцима градова Смирне, Киме и Хија.

Стари су Хомеру приписивали различне пјесме: тако, осим Илијаде и Одисеје, све херојске епопеје у којима је био обрађен који тројански и тебански мит, затим Зборник химни, неке ситне пјесмице, шаљиву пјесму Бој мишева и жаба и подругљиве пјесме Маргит и Керкопи. Али је веома важан хронолошки моменат. Прије Херодота нико не сумња да су све те пјесме доиста Хомерове. Критика се појављује тек у Херодота. Тако он за Кипарску пјесму, прву пјесму тројанског кикла, тврди ово: „Из тих стихова, и то сасвим јасно види се да Хомер није спјевао Кипарску пјесму, него неко други. Јер у Кипарској пјесми каже се да је Александар за три дана дошао из Спарте у Илиј с Хеленом уз погодан вјетар и по мирном мору, а у Илијади се каже да се Александар потуцао с њом“. Прокло, пак, у свом садржају Кипарске пјесме каже: „И буру им пошаље Хера, и Александар буде нагнан према Сидону, и он заузме тај град.“ И за Потомке, четврту пјесму тебанског кикла, постоји сумња. Херодот IV 32: „Хесиод је о Хиперборејанима говорио, па и Хомер у Потомцима, ако је доиста Хомер ту пјесму спјевао“. Аристотел одваја кикличке епопеје од Хомерових, јер их овима противставља; он као Хомерове пјесме сматра ове: Илијаду, Одисеју и Маргита. У александријском вијеку граматичари Ксенон и Хеланик одрицали су Хомеру и Одисеју, јер су опазили да се она у неким стварима не подудара с Илијадом. Али се нашло и противника такву мишљењу, међу којима је био најодлучнији Аристарх. Мишљење растављача није примљено, па су стари и даље сматрали Хомера за пјесника Илијаде и Одисеје, узимајући да је прву епопеју пјесник спјевао у млађим, а другу у старијим годинама. Доцније се таква питања нису јављала све до новијег времена, кад је покренуто такозвано хомерско питање, о коме ће доцније бити ријечи.

(Милош Н. Ђурић, Историја старе хеленске књижевности)