Историјски музеј Србије је музејска установа комплексног типа која има задатак да прикупља, чува, изучава, стручно и научно обрађује материјална сведочанства историје Србије, одржава и попуњава музејске збирке, као и информације и документацију о њима и чини их доступним јавности. Задатак Музеја је и да на одговоран и стручан начин кроз музејске поставке артикулише и интерпретира знања о прошлости Србије и српског народа, као и осталих народа и култура на територији Србије, и остварује комуникацију јавности са националном историјском баштином.

Инсигније краља Петра Првог Карађорђевића

Оснивање Музеја текло је у неколико фаза. Први покушај, који није остварен, учињен је 1950. године доношењем Уредбе о оснивању Историјског музеја НР Србије. Други покушај учињен је 1954. године поводом обележавања 150-годишњице подизања Првог српског устанка, када је направљена изложба посвећена овој теми која је потом пренета у конак кнеза Милоша Обреновића у Топчидеру. Тако је формиран Музеј Првог српског устанка, чија се концепција заснивала на обради материјала Првог (1804–1813) и Другог српског устанка (1815) као догађаја од изузетне важности за српски народ, којима је започет процес установљавања модерне српске државе и њеног признавања као независног међународног субјекта. То је само потврдило да је за ауторитете устаничко-револуционарни миље био идеолошки препознатљив и прихватљив.

Коначно, уредбом Извршног већа Народне скупштине НР Србије од 20. фебруара 1963. године основан је Историјски музеј Србије због, како се наводи, потребе постојања „једног музеја општег типа који би свестрано приказивао богату историју српског народа“. Новооснованој установи припојен је Музеј Првог српског устанка, а конак кнеза Милоша, изузетан примерак балканске архитектуре, дуго је био једини изложбени простор Музеја.

Према концепцији усвојеној 1966. године, задатак Музеја био је да прикупља, евидентира, чува, сређује, проучава и излаже материјал из историје српског народа и Србије од најстаријих времена до данашњих дана. Хронолошки, тематика музеја, која је обухватала све важне процесе у развитку српског народа, са посебним акцентом на периоде борби за национално ослобођење, подељена је на неколико целина: средњи век, период стране власти, период 1804–1918, период НОР-а 1941–1945. и послератни развој Србије. Евидентно је да је на концепцију, а самим тим и избор материјала коју су улазили у Музеј и постајали део његовог фонда знатно утицало и владајуће политичко уверење: грађанска култура је одбацивана, потискивана и обезвређивана, истицана су културна достигнућа довољно удаљене епохе средњег века (посебно драгоценог архитектонског и сликарског средњовековног наслеђа у Србији), али и најновијег ратног и постратног периода социјалистичке изградње, што се поклапало и са правцем научних истраживања у хуманистичким дисциплинама (историја, историја уметности, етнологија, археологија), чији су резултати кључни за већи део музеологије.

Према Решењу о утврђивању надлежности музеја према врстама уметничко-историјских дела и према територији, Историјски музеј Србије је надлежан за обављање послова заштите уметничко-историјских дела од значаја за историју Србије и то: оружје и војну опрему од краја средњег века (хладно оружје занатске и фабричке израде, оружни прибор, ватрено оружје занатске и ватрене израде и војну опрему); униформе – једнообразну одећу припадника одређеног позива (војска, полиција, дипломатија, црква, пошта, царина, јавни саобраћај, разне организације и друштва: музичка, ватрогасна, спортска, ловачка, итд.); заставе; знамења: медаље и споменице у својству одликовања и повеља, ордење, значке, ознаке, траке; реалије и меморијалне предмете везане за значајне личности и догађаје, као и карактеристичне предмете који су имали или имају употребну вредност; карте, планове и атласе (географске, политичке, привредне, историјске, демографске, културолошке, етнографске, војне, административне, урбанистичке, саобраћајне); печате: установа, организација, одбора, друштава, личности, печатне прстенове, калупе за печате и отиске печата); плакате, летке, објаве и прогласе; фотографије и разгледнице историјске садржине; привредно-технички материјал фабричке израде (средства за производњу и производи који илуструју развој привреде).

Наруквице из заоставштине Обреновића

Историјске збирке у Историјском музеју данас формиране су управо на основу ове надлежности, узимајући у обзир пре свега различит материјал од којих су предмети израђени, различите услове њиховог чувања, али и лакше и прегледније вођење евиденција, односно документације о њима. Првобитно јединствено устројство историјске збирке, у коју су били укључени и предмети од којих су касније формиране Ликовна и Збирка примењене уметности, напуштено је кад се музејски фонд увећао. Археолошка, Нумизматичка и Етнографска збирка, Збирка копија фресака и икона, Збирка архивалија, Збирка старе и ретке књиге, као и фондови Милутиновића и Валтровића, Ђорђа Станојевића и Јована Илкића од почетка су конституисани као посебне целине. У последњих неколико година створили су се услови за формирање нових збирки, што је последица сагледавања потребе да се концепција Музеја, а самим тим и сакупљачка политика куће прошири и обухвати оне идеје, феномене и догађаје који су кроз сложене и богате историјске процесе значајно утицали на прошлост Србије а који су до сада били занемарени.

Језгро музејског фонда Историјског музеја Србије у првим годинама по оснивању чинили су предмети који су се пре припајања налазили у Музеју Првог српског устанка, а за који су издвојени из Историјске збирке Народног музеја у Београду. То су били предмети који су се односили на личности и догађаје Првог и Другог српског устанка (оружје, заставе, униформе, одећа и други утилитарни предмети, документа, фотографије, уметничка дела), а са истом политиком прикупљања Музеј је наставио и каснијих година, проширујући предмет интересовања и на догађаје из блиске прошлости. Тако су се у фонду Музеја већ непосредно по окончању ратних сукоба на просторима бивше Југославије нашли примерци оружја и униформи припадника свих страна у сукобу.

Организационо, Музеј се састоји од неколико одељења: Историјско, Археолошко, Опште, Одељење материјалне заштите културних добара, Одељење документације, Одељење за презентацију, Одељење стручне библиотеке и Одељење заједничких послова.

У саставу Музеја налази се и Конак кнеза Милоша Обреновића у Топчидеру. Конак по свом начину зидања, плану и стилу припада оновременој османској репрезентативној архитектури и представља један од последњих градитељских и уметничких трагова османске културе у Србији. Подигнут је 1831. године као главна зграда дворског комплекса, а његов неимар био је Хаџи Никола Живковић.

У току свог више од пола века дугог рада, Музеј је организовао бројне репрезентативне изложбе које су приказиване не само у Београду и другим градовима у земљи него и у Европи и САД, од којих издвајамо: Династија Обреновића – из заоставштине (1996), Службено одело у Србији у 19. и 20. веку (2001), Први српски устанак и обнова српске државности (2004), Икона – српска историјска и духовна слика (2011), Кад оружје утихне – збирка оружја и војне опреме у Историјском музеју Србије (2012), Карађорђевићи и Обреновићи у збиркама Историјског музеја Србије (2013), Србија 1914 (2014), Михајло Пупин – од физичке до духовне реалности (2015). Историјски музеј је такође угостио бројне изложбе из Русије, Немачке, Чехословачке, Румуније, Бугарске и других земаља.

Музеј је до 2003. године имао сталну публикацију – Зборник Историјског музеја Србије, чији су први бројеви (1954–1965) изашли у Музеју Првог српског устанка. Поводом обележавања 50 година од оснивања и рада Музеја, 2013. је објављена монографија о Музеју. Поред каталога изложби и музејских збирки, Музеј је издао и неколико врло значајних посебних издања, као што су репринт часописа Враголан и албума Фрушка гора, тротомна едиција Милутиновић и Валтровић – документи и тумачења, зборници докумената о Рашкој области, страдању српског народа у Србији за време Првог светског рата, итд.

Музеј је за свој рад добио неколико високих признања, као што су Вукова награда 1997, награда Музејског друштва Србије Михаило Валтровић 2015, а 2013. одликован је Сретењским орденом.

На основу анализе постојећих облика и начина документовања података о музејским предметима не само у Историјском музеју него и у свим другим институцијама културе које у својим фондовима имају уметничко-историјска културна добра за које је надлежан, Историјски музеј је израдио пројекат информационог система који је обухватио не само документацију збирки него и документацију делатности музеја, стварајући тако централну документацију Музеја у информатичком и музеолошком, односно стручном смислу.

Ово трезорирање музејске грађе омогућава доступност предмета српске културне баштине и у оним срединама где то до сада није било могуће. Предности оваквог начина вођења документације о уметничко-историјском делу препознале су и друге сродне музејске институције које музејски информациони систем развијен у оквиру наше куће користе у свом раду.