ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ

Палеографија се бави поријеклом, настанком, процесом развоја, типологијом писма, као и правописом докумената. Ријеч палеографија састављена је од двије грчке речи palais (стар) и grate (писмо). Палеографија се бави писмом писаним на било којој подлози (камену, дрвету, воску, пергаменту, платну, папирусу, папиру). Палеографска обељежја докумената значајна су и за сазнање и утврђивање писама, вријеме настанка, географски простор – на коме се јавља докуменат. Палеографска обележја користе се за идентификацију докумената у случајевима када немају спољна обељежја. Према раздобљу у коме се користило писмо, као и према његовом типу, палеографију можемо подијелити на грчку, латинску, филигранологију, глагољску и ћирилску. Ова два посљедња писма за нас су посебно значајна.

На нашим просторима ћирилица се појављује крајем IX и почетком Х вијека. Једноставнија ћирилица брзо је потиснула глагољицу. Постоје четири типа ћириличног писма: устав, полуустав, брзопис и курзив. Брзопис се код Срба јавља у ХIII веку. Први ћирилични текстови писани су старословенским језиком. Упоредо с уношењем елемената народног језика настају редакције, међу којима је и српска. Међусобна културна прожимања народа у ХІV веку одразила су се и на писмо. Већ у ХVI вијеку елементи народног језика код словенских народа продиру у ћириличке текстове и тако настаје више нових ћириличних азбука. Тада се јавља босанчица, која се развила из брзописа употребљаваног у српској канцеларији. Током ХVІІІ века, грађанска азбука, коју је у Русији увео Петар Велики, има снажан утицај на стару српску азбуку све до реформе Вука Караџића 1818. године, која је званично призната 1868. године.

Латиница је писмо које је потекло из грчког алфабета, који је у оптицају још у VII вијеку. У развоју латинице разликују се три основне категорије слова: мајускула, минускула и курзив, али се употребљавало и тзв. неуједначено писмо. Курзивна мајускула постепено се преобразила у курзивну манискулу, на чијој се основи развијају национална писма. Хуманистичка латиница, која се делом обновила и графички прилагодила облике старијих писама античке капитале у мајускули, а каролине у минускули, одржала се до данас код многих народа Европе и света. Латиничка азбука прилагођавана је језицима различитог састава комбинацијама старих и стварањем нових слова (код Срба ћ, ч, ж, ђ). Ђуро Даничић 1878. године предложио је четири нова слова, од којих је у пракси прихваћено само слово ђ.

Дипломатика се бави проучавањем повеља или исправа са аспекта њиховог правног и историјског значаја, без обзира на њихов јавноправни и приватноправни карактер. Отуда се често назива и науком о повељама и исправама. Дипломатика проучава спољна и унутрашња обележја ради утврђивања аутентичности и садржаја докумената. За архивистику дипломатика је нарочито важна после XVI вијека, када повеље и исправе губе првобитни садржајни значај, јер помаже код садржајне валоризације докумената.

Хронологија је добила назив по двјема грчким ријечима (вријеме и говор). У ужем смислу ријечи хронологија је помоћна историјска наука, која утврђује датуме историјских догађаја превођењем некадашњих начина прорачунавања година на савремени систем датирања. Она се бави различитим начином одређивања времена народа кроз историју. Хронологија нам омогућава правилно датирање прошлих догађаја. У старом вијеку, још од 46. године п.н.е. уведен је јулијански календар да би, реформом, био уведен грегоријански календар 1582. године. Од увођења грегоријанског календара користила су се оба календара. Временом, разлика између њих постајала је све већа. За нас је важно да смо на грегоријански календар прешли тек 1919. године. За архивистику ови подаци су значајни, јер је важно датирање докумената по новом систему рачунања година.

Сфрагистика је добила назив по грчкој речи сфрагис (латински sigillum), што значи печат. У XIX вијеку сфрагистика се одвијала од дипломатике и почела самостално, као помоћна историјска наука да се бави настанком, развојем, материјалом од којих су сачињени печати, затим текстом, ликовима, знацима и симболима који су коришћени на печатима. Настарији печати потичу из трећег миленијума прије н.е. код Сумерена.

Први српски недатирани печат потиче из времена Стефана Немање (вероватно из 1215. године). Послије Стефановог крунисања 1217. године, умјесто печата моливдовула преузетог од Византије, уводи се западни воштани печат „престоног типа”. Најстарији печат овог типа датира из 1234. године.

За архивистику је значајно утврђивање печата и штамбиља и код савремене архивске грађе. Ријеч је о веома важном дијелу спољних обележја докумената који потврђује њихов идентитет. У новије вријеме архиви, престанком рада регистратура, преузимају штамбиље и печате са којима се поступа према предвиђеним стручним упутствима. 

Генеологија је добила назив по двјема грчким речима покољење (род) и ужем смислу, генеологија као помоћна историјска наука бави се проучавањем постанка, поријекла и развојем породица, а у ширем смислу проучавањем односа племена (родова) и породица. Прву генеологију српских владара дао је Константин Порфирогенит (912–959). 

Архивистика користи генеологију код идентификовања и датирања докумената, код утврђивања припадности докумената одређеној породици или племену, као и код утврђивања одређених личности, одређених породица и у неким нашим крајевима и данас се баве генеологијом племена родова најчешће у виду таблица. Књиге и таблице могу бити од велике помоћи код идентификације одређених догађаја, како временски тако и према месту збивања. 

Хералдика је помоћна историјска наука чији назив потиче од германске речи herold, што значи гласник. Хералдика се бави проучавањем, постанком и развојем грбова. На основу утврђених правила одређује се начин ликовног и описног приказивања грба. Хералдика је уско повезана са сфрагистиком, генеологијом и нумизматиком. Она проучава и ликовне приказе грбова на печатима, споменицима, зградама, предметима од камена, метала, дрвета, коже и других материјала. У савремено доба штамбиљ и печат државних органа обавезно садрже и грб државе. 

Српске земље су почеле употребљавати грбове под утицајем Византије. Од XVI до XIX вијека су занемарена хералдичка правила, да би се крајем XIX и почетком ХХ вијека обновила класична хералдика. По западном узору, грбови се у Србији користе још у време цара Душана. После дуге турске владавине, Србија добија свој грб 1835. године, са доношењем устава а државни грб 1888. године. 

Архивистика користи хералдичка проучавања приликом утврђивања времена, порекла и провенијенције докумената. 

Метрологија је помоћна историјска наука која проучава системе мјера, утега и новца. За архивистику је коришћење метрологије значајно приликом објашњења старих мјерних вриједности. 

Историјска географија је помоћна историјска наука која проучава географију историјског развоја друштва укључујући и администравно–територијалну подјелу. Њен основни предмет истраживања јасно указује на повезаност с архивистиком с аспекта објашњења података и информација садржаних у архивској грађи. 

 

Извор: Богдан Лекић, Архивистика, Београд 2006, 18-20 стр