УЛАЗАК СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА ТЕРИТОРИЈУ ДАНАШЊЕ ХРВАТСКЕ 1918. ГОДИНЕ
На самом завршетку Првог свјетског рата, када је постало потпуно јасно да је слом Аустроугарске неминован и када је до њега и дошло, Народно веће Словенаца, Хрвата и Срба, као представничко тело југословенских народа с подручја Хабзбуршке монархије, односно његова влада у Загребу нашла се озбиљним проблемима, унутрашње и спољне природе, које није било могуће решити другачије осим уз помоћ српске војске: земља је била уздрмана нередима, акцијама зеленог кадра, продором бољшевичких идеја, што је узнемиравало грађанство и велепоседнике; исто тако, аспирације Италије на Јадрану и њено запоседање делова Далмације с једне стране, а мађарски притисак с друге стране упућивали су Владу да ослонац и подршку потражи у Београду.
Уваживши захтеве њених изасланика (као и препоруку француског генерала Франше Депереа, врховног команданта савезничке војске, да српска Врховна команда известан број јединица упути преко Дунава, Саве и Дрине, како би се српска војска спојила с југословенским покретом ради заједничке акције против Централних сила) који су 8. новембра 1918. Штабу 1. армије у Београду предали молбу Народног већа за слање српских трупа у Загреб, Ријеку, Бачку, Банат и Славонију до линије Осијек–Шамац, као и даље на запад, преко те линије, јединице српске војске почеле су да наступају и да се распоређују на југословенској територији, тада већ бивше, Аустроугарске. Како су Загрепчани, Ријечани, Славонци и остали житељи Хрватске, Славоније и Далмације дочекали своје ослободи- оце које ће, у годинама које следе, прогласити освајачима и окупаторима?
Српска војска, постепено се разливајући по простору на који је била позвана, свугде је дочекивана углавном на врло сличан начин: срдачном добродошлицом у местима кроз која је пролазила и зборовима на којима се изражавало нестрпљење у очекивању њеног доласка тамо куда се њене јединице нису кретале или где нису могле допрети због италијанске окупа- ције. Напредујући кроз Срем и Славонију, ушла је у Винковце, Вуковар, Брод. У Осијек је стигла 12. новембра, дочекана од стране чланова месног Народног већа и неколико хиљада грађана. У име Народног већа, поздравни говор одржао је Васа Муачевић, истакавши јунаштво „братске српске војске“. Српске трупе, које доносе слободу, поздравио је и градоначелник Осијека, Пинтеровић. Оркестар је свирао химне, а окупљени грађани су бурно клицали српској војсци, краљу Петру, Југославији.
Српске јединице под командом мајора Тасића ускоро су се нашле и у Пожеги. Уочи 14. новембра, када је стигао ескадрон коњице 5. пука Дринске дивизије, читав град је био свечано украшен, а дочеку је присуствовало мноштво грађана. Улазак воза у коме су се налазили српски борци изазвао је одушевљење окупљених, који су почели да кличу српској војсци и српском народу. Придошлице је подравио велики жупан др Василије Белошевић, изразивши им захвалност што су проливали крв за слободу једних и других. Српски командант је одговорио да је поносан што је дошао у тај лепи град да помогне у успостављању реда и закона. После тога, војска је тријумфално ушла у Пожегу, прошавши кроз раније подигнут славолук. Ту јој је поново приређен дочек на коме су говорили градоначелник др Киршнер и председник месног одбора Народног већа др Бранислав Винковић; грађани су клицали Србима, а њихов командант је похвалио своје домаћине, јер су се и у ропству знали борити за слободу. Војници су се затим упутили на Трг Фрање Јосипа, где се већ окупило не- колико хиљада људи, а у складу с предвиђеним програмом свечаног дочека официри су отишли у православну и католичку цркву.
Неколико дана раније, 9. новембра, више стотина српских официра из заробљеништва стигло је у Загреб, где им је такође приређен свечани дочек. Том приликом, у њихову част, оркестар 53. пуковније извео је српску и хрватску химну. Официре је поздравио повереник Народног већа за војне послове речима да је јуначка војска Краљевине Србије за њихово ослобо- ђење пролила реке крви и херојски поднела натчовечанске жртве, на шта су Срби у хору одговорили да не жале због тога јер су њихова страдања дала резултате. Српску војску поздравио је, у име Хрвата, и др Винтерхал- тер, осуђујући напад на српску заставу до кога је дошло на почетку рата и пољубивши заставу. Оркестар је поново интонирао хрватску химну коју су сви присутни прихватили, да би се затим један од српских официра топлим речима захвалио на срдачном дочеку. Уследила је химна „Боже правде“ коју су сви такође сложно отпевали. Најзад су Срби повели коло у које су ушли и хрватски официри и присутне даме.
Загреб 1918.
У Дубровнику, у који су српске јединице ступиле 13. новембра у седам увече, поздравни говор одржао је градоначелник др Перо Чингрија, пред седник месног Народног већа. Њихов улазак у град светог Влаха назвао је обративши им се као „носиоцима реда и слободе, знаменитим хисторичким часом”, заточницима новог свијета који се на развалинама истрошеног, пропадајућег старог подиже“. Поздраве је упутио и српским савезницима, уз чију помоћ су повратили отете земље: Америци, Француској, Енглеској, Грчкој, али не и Италији, упозоравајући на њене неоправдане и неправедне територијалне претензије на обалу Јадрана. На крају говора клицао је српској војсци, њеном врховном заповеднику краљу Петру, слободи и једнакости свих народа, држави Словенаца, Хрвата и Срба и, најзад, Југославији.
На другом крају Јадрана, у Ријеци, српска војска се појавила 16. новембра, стигавши возом окићеним хрватском заставом. Дочекао је и поздравио прво велики жупан др Ленац. Када су војници изашли из станичне зграде, маса окупљеног света почела је да их засипа цвећем. Ту је Србе поново поздравио потпуковник Петар Теслић, командант југословенске одбране у окружју Ријеке, истакавши да су они дали највећи допринос ослобођењу. Затим су говорили сатник Хајек у име Чехословачке легије, сушачки градоначелник Вјекослав Кнез, др Дробњаковић и др Орлић, Истранин. Изведене су химне, а народ је, не могавши да обузда узбуђење, подигао потпуковника Војина Максимовића, команданта 2. батаљона 5. пешадијског пука Дринске дивизије, на рамена. Потпуковници Теслић и Максимовић пољубили су хрватску и српску заставу, а војска је разменила заставе с Ријечанима, тако да су Срби кренули у град окићени хрватским заставама, а Хрвати српским. Успут, поворка је засипана цвећем, крећући се кроз масу која је бурно изражавала одушевљење ослободиоцима. Према писању оновремене штампе, у манифестацијама је учествовало чак 50.000 људи.
Еуфорију су исказивали и Сплићани. Када је 2. батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије, под командом мајора Стојана Трнокоповића, 20. новембра ушао у Диоклецијанов град, дочекало га је, сматра се, око 20 000 људи који су сатима пре тога, упркос хладноћи и јаком ветру, стрпљиво стајали на пристаништу како би поздравили победнике. Код свих њих, према сведочењу др Јосипа Смодлаке, тај дан је остао у незаборавној успомени. Када се стишало клицање српској војсци, краљу Петру, престолонаследнику Александру и Југославији, др Смодлака је у име Земаљске владе одржао говор добродошлице, у коме је Србе прогласио доносиоцима „златног сунца слободе“.Мајор Трнокоповић је, међутим, посебно нагласио да на тле Сплита није ступио као командант самих Срба, већ да се под његовим старешинством налази одред Југословенске дивизије.
Сплит 1918.
Пошто су неки делови Далмације још неколико година остали под италијанском влашћу, после њиховог ослобођења српска војска је и ту била исто тако срдачно дочекана као и тамо где је пристигла већ 1918. године. У Книн је 4. априла 1921. кренула жандармерија и војска из Сплита, са којом су пошли генерал Милић и председник далматинске покрајинске владе др Урош Десница, као и из Босне. Становништво их је целим путем одушевљено поздрављало, кличући краљу Петру и регенту Александру. Код железничке станице у Книну били су подигнути тријумфални луци с натписима: “Добро нам дошли“, а окупљена маса, у којој су били школска омладина, соколи и сељаци из околине, нестрпљиво је чекала ослободиоце. Када су они најзад стигли, поздравио их је председник општине Јовић. Говоре су одржали и један пуковник, као и генерал Милић, а увече је општина приредила свечану прославу. Затим је италијанска војска, 8. априла, евакуисана из Обровца, а Југословенска војска дочекана је овацијама. Слично је било и у Шибенику, одакле су се Италијани повукли 12. јуна. У тренутку када је дат знак са шибеничке тврђаве да су Италијани напустили луку, зазвонила су звона на свим црквама, а на кућама су истакнуте југословенске заставе. У исто време, у град је почела да улази војска, са свих страна засипана цвећем; поред Шибенчана, у маси која је дочекала југословенске трупе било је и много појединаца пристиглих са суседних острва. Придошлице су поздравили др Десница и генерал Милојевић, а шибеничке госпође Рајна Труба и Даринка Хиљадина предале су им заставу од сребра и свиле с грбом града Шибеника и натписом „Карађорђу, јунаку ослободиоцу – жене града Шибеника“ и ловоров венац од сребра; у манифестацији су учествовала и деца која су им уручила сребрни ловорову грану. Истог дана југословенска војска је ушла и у Скрадин, а грађани су јој, у знак добродошлице, предали гусле јаворове и мач од сребра.
С истим одушевљењем с којим је 1914. поздрављало трупе које су кретале у рат против Србије, становништво хрватских градова и вароши сада је као што видимо, дочекивало дојучерашње непријатеље. Где треба тражити разлоге том наглом преокрету у расположењу? Између осталог, вероватно у чињеници да је 1916. умро цар Фрања Јосип који је деценијама, од 1848. био на власти и представљао највећи државни ауторитет; његова смрт каола је поколебала веру у могућност даљег опстанка царевине. Исто тако, дошло је до обнављања политичких институција (Хрватског сабора), а не треба заборавити ни велики број рањеника који су пристизали с фронтова: призор који су пружали осакаћени људи сигурно није подстицао жељу за наставком рата већ је, напротив, свакако утицао на њено слабљење. Новонастала ситуација, победа снага које су се супротстављале силама које су повеле рат, Аустроугарској и Немачкој, налагала је другачији став, а веома коректно понашање српских јединица које су ступале на хрватско тле, у чијем саставу су били, поред Срба из Србије, и припадници других југословенских народа, олакшавало је прилагођавање. Ипак, та трансформација није била трајног карактера, а привремено потиснуте националне тежње Хрвата убрзо ће доћи до пуног изражаја.
Извор: Софија Божић, Срби у Хрватској и југословенска држава (1918-1929), Београд 2015, 31-35 стр