ВИЗАНТИЈСКИ ПОРАЗ У БИЦИ КОД МАНЦИКЕРТА 1071. ГОДИНЕ

„Током читаве историје, Византија је имала несрећу да је, грубо речено, непрестано морала да ратује на два фронта, источном и западном. На Истоку су непријатељи Царства најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци, па Османлије. У XI столећу Византију је опасно угрозило надирање Селџука који су са лакоћом сломили арабљанске снаге у Азији, покорили читав низ области, продрли кроз Месопотамију и освојили калифину престоницу, Багдад. Ускоро је читава предња Азија до граница Византијског царства и Фатимидског калифата у Египту, припала Селџуцима. Они су продрли кроз Јерменију, опустошили Киликију и упадом у Кападокију, јасно ставили до знања да им је циљ поседање Мале Азије.
Управо у то време, преминуо је цар Константин X Дука (1059-1067), а његова удовица Евдокија се, под притиском једног дела јавног мњења, удала за генерала Романа Диогена, који је тада једини био у стању да нешто предузме против насртљивих Селџука. Нови цар, Роман IV Диоген (1068-1071) био је војсковођа од заната и одмах је кренуо на Исток. Његови походи из 1068. и 1069. године могли би да понесу епитет релативно успешни, али се трећи завршио тешким поразом.
У лето 1071. године дошло је до судара двеју војски, византијске, у коју су били укључени и многобројни страни одреди (Франци, Руси, Печенези, Узи, Нормани), и селџучке коју је предводио султан Алп Арслан (1063-1073). Битка се одиграла у Јерменији, код варошице Манцикерт, на домак језера Ван. Раније се сматрало да је до битке дошло 19. августа 1071, али се на основу података византијских Кратких хроника, овај догађај помера за недељу дана и узима се да је битка била 26. августа 1071. године.
Подаци сачуваних извора, византијских, оријенталних и западних у приличној мери су опречни, тако да није лако васпоставити шта се све десило. Несумњиво је да је византијска војска била бројно јача од селџучке, али и шаролика и мање дисциплинована. Утисак је да је византијски цар очигледно потценио противнике, па је војску поделио, тако да је један њен део – Нормани које је предводио војсковођа Урсел од Бајела – није учествовао у бици, већ је био усмерен на другу страну. Штавише, када је битка почела, они су се повукли на запад. У првој фази византијска коњица је напала, а Селџуци су се повукли, претварајући се да беже; онда су се неочекивано окренули и ухватили у замку своје непријатеље. Ипак, већина византијске војске је напала турске одреде, приморала их на повлачење и безбедно се вратила у свој логор.
Султану Алп Арслану је следећег дана успело да на своју страну привуче неке контингенте Уза, племена веома сродног Селџуцима, али је то још увек било далеко од победе. Због тога је он предложио примирје, али су услови које је понудио Роман Диоген били неприхватљиви. Када је битка изнова почела, византијска војска под командом самог цара, ударила је у центар, али је у том тренутку Андроник Дука, царев стари такмац, проширио глас да је василевс поражен. Он је одмах напустио бојиште и довео до општег расула и повлачења. Роман Диоген се нашао у селџучком окружењу и очајнички се борио док није заробљен. Модерни истраживачи сматрају да је један од разлога турске победе био и тај што су се они веома вешто користили стрелицама.
У првом тренутку пораз није био толико тежак: византијски губици су били релативно мали, а Алп Арслан се према заробљеном византијском цару понео витешки и с њим је потписао частан мир. Али, онда су ромејске међусобице овај догађај претвориле у катастрофу са несагледивим последицама. Противничка страна у Цариграду, коју су предводили Јован Дука, отац манцикертског издајника, и Михаило Псел, извршила је неку врсту „државног удара” и на престо је постављен Михаило VII Дука (1071-1078). По повратку из турског заробљеништва, Роман Диоген је посегао за заштитом својих царских права, па је дошло до грађанског рата. Његови противници су га на превару, погазивши дату реч, ухватили и ослепели. На вест о Романовом ослепљењу и смрти, 1072. године, Селџуци су почели да продиру у Малу Азију јер их уговор, потписан неколико месеци раније, више није обавезивао на мир. У Византији није било снаге која би могла да стане на пут турској инвазији и они су, за неколико година, покорили највећи део Мале Азије. Освојили су чак и Никеју, град не тако далеко од Цариграда, који су Византији повратили теч учесници Првог крсташког рата 1097. године.”

 

Извор: Р. Радић, Византија – пурпур и пергамент, Eволута, Београд 2008.