АТЕЉЕ 212 – ПРЕКРЕТНИЦА У ПОЗОРИШНОМ ЖИВОТУ ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ

Аутор: Јелисавета Антонијевић

 

Године 1956. Београд добија прво авангардно позориште, Атеље 212. Било је потпуно другачије од свих осталих позоришта, не само у Београду већ и у читавој источној Европи. Због свог смелог приступа уметности уопште и због неуобичајне организације, Атеље 212 су тада називали Позориште утехе, наде и слободе.

Баш је тај смели београдски театар успео да оствари велику експанзију авангарде на овим просторима тих година. Од те 1956. године па до данас Атеље 212 изградио је, обликовао и сачувао свој јединствен стил игре.

 

Како је настао Атеље 212

У просторијама старе зграде „Борбе” 12. новембра 1956. године заживео је овај авангардни београдски театар. Атеље 212 се тог дана представио београдској публици премијерним извођењем представе Фауст (Јохан Волфганг Гете). У малој сали „Борбе” са укупно 212 столица у гледалишту освануо је неки нови стил до тада непознат домаћој позоришној публици.

Сцена је била прилично мала. Имала је галеријицу и прилично уске пролазе који су водили до саме сцене. Читав ентеријер сале био је сиротињски, без икаквих декора. Било је тешко сценографски организовати представу на тако малом и неуређеном простору али цео тај амбијент одисао је авангардним духом.

Представа Фауст била је у режији Мире Траиловић, а на сцену су изашли Виктор Старчић, Мата Милошевић, Марија Црнобори и Љубиша Јовановић. Био је то почетак Атељеа 212 које ће се убудуће са својим смелим приступом издвајати од осталих позоришта широм региона.

 

Авангарда у источној Европи

За многе тадашње љубитеље позоришта, прави почетак за Атеље 212 била је представа Чекајући Годоа (Семјуел Бекет). Наиме, исте године када је и почео са радом Атеље 212 публици је представио управо адаптацију овог Бекетовог дела. Ова представа је била забрањена на овим просторима. Управо је Атеље 212 постао прво позориште које је публици представило Владимира и Естрагона.

Први руководиоци били су Радош Новаковић и Бојан Ступица али је Мира Траиловић убрзо постала управница. Она је успоставила профилисање Атељеа 212 као позоришта окренутог новој авангардној драми. Та нова авангарда имала је велики утицај у читавој Европи у то време. Управо зато је сама појава Атељеа 212 на позоришној мапи значила много за источну Европу.

Како је представа Чекајући Годоа прошла веома успешно отворио се простор за нове идеје. Кроз Сартра, Фокнера, Јонеска, Камија, Пинтера, Џојса и многе друге авангарда је просто ушетала у Атеље 212 и заувек заузела сцену.

Мира Траиловић – владарка Атељеа 212
„А шта је то авангарда?”

Мира Траиловић је била спикерка, а касније и редитељка и уредница Радио Београда. Завршила је режију на Факултету драмских уметности у Београду. Поред тога што је основала Атеље 212 и БИТЕФ, позната је по томе што је у позориште доводила најавангарднија и најпознатија дела и представе.

Заправо се ова Владарка театра грозила речи „авангарда”. Једноставно је није волела иако се за њено име управо везује авангарда Београда тог времена.

Шармантна, продорна и никада сујетна увек је била отворена за нове идеје у свету позоришта. Желела је да светске трендове театра представи и на овим просторима на најбољи могући начин и у томе је успела.

Одликована је многим наградама и признањима. Део свог живота провела је у Паризу, у Театру нација, где је и одликована највишим признањем Француске. Данас, једна од две сцене Атељеа 212 носи назив: Сцена „Мира Траиловић”.

 

БИТЕФ

Мира Траиловић је била дугогодишњи управник Атељеа 212. Године 1967. она је, заједно са Јованом Ћириловим и сарадницима, основала Београдски интернационални театарски фестивал. БИТЕФ је настао у Атељеу 212 и траје преко 40 година.

На ову идеју Мира Траиловић је дошла пратећи дешавања на позоришним сценама широм света. На овом фестивалу се, од његовог постанка до данас, прате сви нови позоришни трендови. Прва година одржавања фестивала прошла је веома успешно. БИТЕФ је тако постао један од највећих позоришних фестивала у Европи спојивши авангардне и класичне форме.

Јединствена организација позоришта Атеље 212
Сама организација овог, тада малог, београдског позоришта била је потпуно другачија у односу на остала позоришта широм региона. Циљ приликом оснивања Атељеа 212 био је да ово позориште не буде институција већ место на коме ће се промовисати нова позоришна уметност. Треба напоменути да је поред нове авангарде ова сцена приказивала и класичне форме. Истина је да је те класике било мање али довољно да направи нови вид артистичког облика мешањем са авангардом.

Како смо већ поменули, организација позоришта Атеље 212 била је јединствена у то време. Атеље 212 није имао стални глумачки ансамбл већ су глумци долазили из других београдских позоришта. Тако су настајале представе у њиховом слободном времену. Такав вид организације посебно се допао публици која је из представе у представу ишчекивала нове глумачке личности.

Таквом организацијом позоришта Атеље 212 омогућена је већа артистичка дисциплина.

Страни писци као инспирација редитеља позоришта Атеље 212
После Фауста и Чекајући Годоа,у наредним годинама, Атеље 212 давао је неке нове представе које су одушевљавале публику. И увек се тражила карта више. У почетку, већином су то била дела страних писаца. На пример треба напоменути дело Едварда Олбија Ко се боји Вирџиније Вулф у режији Мире Траиловић. Такође поменућемо и представу Љубавник Харолда Пинтера, а у режији Николе Веселиновића и Александра Ђорђевића. Давала су се још и дела Женеа, Жида, Булгакова…

Једна од култних представа била је представа Краљ Иби (или Пољаци) Алфреда Жарија, а у режији Љубомира Драшкића (1964). Овај позоришни комад био је претеча надреализма и као такав се итекако уклапао у репертоар позоришта Атеље 212. Глумачку екипу чиниле су једне од највећих легенди домаће позоришне сцене: Зоран Радмиловић, Ташко Начић, Бата Стојковић, Петар Краљ…

Сви ти писци који су оживели на сцени малог београдског театра унели су нову атмосферу у позоришни живот ових простора. Нешто потпуно ново ушетало је и у животе београдске публике а онда се ширило даље и стварало експанзију нових позоришних трендова.

 

Мјузикл „Коса” у Београду
„Коса је била граничник између света побуни се и света уживај.”

Године 1968. на Бродвеју премијерно је приказан култни мјузикл Коса Џерома Рагнија и Џејмса Рада. Само годину дана касније, први пут у некој социјалистичкој земљи, на сцени Атељеа 212 премијерно је изведено баш ово ремек-дело. То је била тек четврта поставка Косе у свету.

За овај култни догађај у култури читаве источне Европе заслужни су Мира Траиловић и Зоран Ратковић. Њихова визија донела је нови бунт и провокацију која је, како на критике наишла и на похвале и признања широм света. Џером Рагни и Џејмс Рад су били међу публиком позоришта Атеље 212. Аутори Косе били су одушевљени адаптацијом и извођењем овог мјузикла у Београду, па су заједно са глумцима певали чувени хит Дај нам Сунца.

„Десио се редак тренутак када је позориште било испред живота.”

Глумачку екипу чинили су Драган Николић, Бранко Милићевић, Сека Саблић, Мира Пеић… О Коси у Атељеу 212 писали су многи светски медији, између осталог и Њузвик (Нењсњеек).

 

Легенде Атељеа 212

Тешко је набројати све великане глумишта које су прошле кроз Атеље 212. Засигурно, на овој сцени стајале су све глумачке звезде бивше Југославије.

Атеље 212 промовисао је и мноштво домаћих писаца. На нашим просторима те представе су и обележиле историјски рад овог позоришта. Како због фантастичних домаћих драмских дела, тако и због глумачких легенди на даскама које живот значе.

Играла су се дела Душана Ковачевића, Бранислава Нушића, Милоша Црњанског, Борислава Пекића и многих других. Позорницу Атељеа 212 оживљавали су Зоран Радмиловић, Бата Стојковић, Ђуза Стојиљковић, Сека Саблић, Мија Алексић, Љуба Тадић…

Драматургију овог позоришта овековечили су Јован Ћирилов, Борилсав Михајловић Михиз, Борка Павићевић, Данило Киш…

Једно од најпознатијих дела домаћег писца које се давало у Атељеу 212 била је свакако представа Радован трећи Душана Ковачевића, а у режији Љубомира Драшкића. Представа је одиграна 299 пута, док је тристото извођење одиграно после смрти главног глумца Зорана Радмиловића.

 

Авангарда против ригорозног система

Критичка испитивања актуелних друштвених питања, као и оштри субверзивни текстови често су наилазили на забране и цензуру. Међутим, „Атеље се није плашио. Атеље је био провокација“.

Једноставно, Атеље 212 желео је све да каже иако је то „све“ било забрањено. То је била вештина овог јединственог европског позоришта. Са Бекетом, Сартром и Гетеом најбоље се исказивао тај бунт уметности и неких нових идеја.

 

Атеље 212 данас

Атеље 212 данас има стални ансамбл са 34 глумца али је, као и пре, отворен и за глумце других позоришта. Испред улаза у Атеље 212 налази се споменик Зорану Радмиловићу у костиму Краља Ибија. Зграда овог позоришта такође је у авангардном стилу.

Атеље 212 је у 62 године свога рада унео труд, бунт и нову уметност и оправдао свој „надимак“ Позоришта утехе, наде и слободе.

 

Извор: https://kultivisise.rs/atelje-212/