Умјетност и друштвене науке

ИКОНОБОРАЧКО СВЕШТЕНСТВО МАЛЕ АЗИЈЕ

“Први помен о иступању против култа икона налази се у Теофановој хроници, поводом едикта који је 722-723. издао калиф Језид II, а којим је хришћанима у своме цар-тву забранио култ икона. Представник источних патријараха на Другом никејском сабору, Јован, калуђер из Јерусалима, чији је задатак био да сабору изложи порекло борбе око икона, почиње такође своју причу непријатељским актом калифа Језида против култа икона. По овим писцима, Теофану и Јовану, византијски иконоборци били су пошли за примером овог арапског калифа, који је (што изгледа, уосталом, да је чиста легенда) примио своју мржњу према иконама од једног Јеврејина. Овде нећемо испитивати у којој је мери византијски иконоборачки покрет настао под источним утицајима; циљ ове студије није да открије везу између верских појава и стања тадање цивилизације, што би нас одвело сувише далеко, већ да прецизира и утврди хронологију конкретних догађаја који су непосредно претходили борби око икона у Византији, и који су до ње довели. Може се, исто тако, оставити по страни и питање, да ли су Теофан и Јован, као и многи други византијски писци, имали право да византијске иконоборце посматрају као настављаче и ученике Арабљана и Јевреја; насупрот овоме, морамо проучити питање ко је, по њиховом мишљењу, донео иконоклазам у Византију, и ко је према томе покретач борбе око икона унутар саме хришћанске цркве. Међутим, у овом погледу, Теофан и Јован, чија су приповедања о иконоборачком ставу Језида II углавном истоветна (како у легендарним тако и у оним деловима који се заснивају на историјским чињеницама), нису сасвим сагласни. Јован Јерусалимски овако закључује своје излагање: „Чувши ово лажни епископ Наколије и његови следбеници почеше да подражавају противне закону Јудејце и безбожне Арабљане.”

Међутим, Теофан пише: „Проучивши ово горко и незаконито кривоверје, цар Лав постаде за нас узрок многих зала; и нађе једномишљеника ове рђаве науке, по имену Висира, пореклом хришћанина заробљеног у Сирији, који се одрече Христове вере и прихвати догме Арабљана, а пре много времена би ослобођен њихова ропства и врати се у државу Ромеја; због снаге телесне и слагања у кривоверју би поштован од истог тог Лава; и постаде саборац цару у овом великом злу; и беше му једномишљеник у злу епископ Наколије, пун сваке нечистоће и друг у рђавој науци.

Тако је, по Јовану, странка епископа из Наколије рас- палила иконоборачку распру у Византији. За Теофана, главни виновник те борбе је цар Лав III; епископ из Наколије је, уз овога, само присталица истих идеја, а сем тога, личност отпадника Висира, вероватно легендарна, потискује га у други план. Ово је веома значајна чињеница; улога коју је у почетку спора око икона играло иконоборачко свештенство пада у следећим вековима у заборав. Ту улогу у великој мери потцењује Теофан; у другим изворима ІХ века, као и у оним из каснијих векова, наколијски епископ се, углавном, и не помиње. Напротив, у изворима VIII века, наколијски епископ је изричито и често означен као „јересиарх“. На четвртој седници Седмог васељенског сабора, председник скупа цариградски патријарх Тарасије каже: „Јер почетак јереси настаде од њега. “И нешто даље понавља: ,,Као што рекох, часна браћо, ову новотарију уведе речени епископ Наколије. ”

Свакако сматрајући да треба поштедети Константина VI, чланови Никејског сабора желели су да избегну, колико је то могуће, помињање иконоборачких царева, предака Константина VI, и да баце кривицу на иконоборачко свештенство. Ипак, патријарх Герман у расправи De haeresibus et synodis, коју је написао после свога смењивања, то јест, у тренутку када није имао више шта да изгуби, изјављује да је Константин Наколијски био „начелник и вођа“ иконоборачког покрета. Али, најважније сведочанство је преписка овог патријарха.

Модерна дела, већином, не воде никаквог рачуна, или се једва осврћу, на писма патријарха Германа, која представљају историјски извор највеће вредности. Управо оно што недостаје у каснијим изворима, налази се у Германовим списима: они нас обавештавају о делатности иконоборачког свештенства у Малој Азији, које је припремило борбу око икона у Византији. Ова преписка расветљава, исто тако, личност Константина Наколијског. На његовој страни се налази Тома, клавдиопољски епископ, други вођа иконоборачке странке. Њихово присуство у Цариграду, нешто пре интервенције световних власти у спору око икона, као што је већ указао Андрејев, веома је значајна чињеница. Претпоставка да су вође иконоборачког свештенства дошли у везу са царем и да су га наговорили да иступи против култа икона, намеће се сама по себи. Они су нашли тада прилику да разговарају са патријархом; али, ови разговори су их морали уверити у непоколебљиву наклоност већ остарелог патријарха према иконама; зато су Константин Наколијски, као и Тома Клавдиопољски, сматрали да је подесно да у својим разговорима буду веома опрезни. О иконоборачким ставовима наколијског епископа патријарх Герман је већ био обавештен од његовог претпостављеног митрополита Јована Синадског, па је позвао Константина Наколијског. Упитан, овај је приметио да је култ икона противан прописима Старог завета. Али, како се Герман показао као врло енергичан присталица икона, Константин се, привидно, покорио и није се устручавао да да изјаве пуне покајања. Герман је тада поверовао да може умирити синадског митрополита у вези са Константиновим ставом, па му је написао једно писмо у коме је подробно пре- причао свој разговор са Константином Наколијским. Био је толико поверљив да је ово писмо дао лично Константину Наколијском, замоливши га да га преда митрополиту Јовану. Али, вративши се у своју провинцију Константин је променио став и није више помишљао да патријархово писмо преда свом претпостављеном митрополиту. Кад је Герман то сазнао, упутио је Константину Наколијском писмо у коме је захтевао да митрополиту Јовану уручи писмо које му је био поверио, и забранио му обављање службе у случају да не послуша. Ван сваке сумње је да ни овога пута Константин није извршио патријархово наређење и да је остао упоран у свом иконоборачком ставу. Сам Герман назвао га је касније вођом борбе против икона.

Епископ Тома Клавдиопољски приредио је патријарху једно исто тако велико, да не кажемо још веће, изненађење. У разговорима које је водио са Германом за време свога боравка у престоници, „није прозборио ни речи о иконама; при повратку у своју епископију одлучно је почео да уклања иконе. Тако је Герман био приморан да и њему упути опомену.

Нагла промена у ставу ова два човека, после њиховог у почетку скрушеног држања према патријарху, наводи на закључак да су њихови разговори са царем имали жељеног успеха и да су они, кад су напустили престоницу и стигли у своја седишта, били мање-више сигурни у подршку централне власти. Германова писма која нам предочавају ову промену ставова, показују како је иконоборачки покрет постепено узимао маха.

Али, нарастање иконоборства још боље се може уочити кад се упореде три наведена писма. Писмо Јовану Синадском писано је одважно, са циљем да умири примаоца и да отклони бојазни које су патријарху тада још могле изгледати претеране. У опомени упућеној Константину Наколијском избија већ горко разочарење: ипак се Константинов поступак посматра као усамљен случај, који сам по себи нема великог значаја. Напротив, писмо Томи Клавдиопољском је прожето дубоким узбуђењем, јер се у међувремену иконоборачки покрет нагло развио и усталасао читаве градове.

Ово писмо је писано још пре цареве интервенције у борби против икона, јер се у њему Томи наводи пример „наших најпобожнијих и христољубивих царева“ који иконама указују дужно поштовање. Пре но што је централна власт отворено иступила у корист иконоборства, иконоборачко свештенство Мале Азије је, дакле, снажно уздрмало земљу. Германово писмо Томи Клавдиопољском написано је уочи тешких метежа, које ће прилажење Лава III иконоборачкој странци још убрзати и пооштрити. ”

 

Извор: Г. Острогорски,  О веровањима и схватањима Византинаца, Београд 1964, 121-125.