МОШТИ

МОШТИ – врста реликвија светитељска тела, цела или њихови делови. Остаци тела првих подвижника за хришћанску веру штовани су као светиње још у најранијем раздобљу хришћанства, а над њима су подизане богомоље. Култ моштију, као битан елемент светитељског култа, доживљава нарочит полет од VI века када се „проналазе” и преносе тела многих угледних светитеља.

….

Теолошку основу штовања моштију положили су најугледнији оци цркве (Јефрем Сирин, Григорије Богослов, Кирил Јерусалимски), а догматска начела утврђена су на седмом Васељенском сабору. Према учењу Источне цркве, мошти су тела у земаљском али објављеном облику, „одуховљена телесна пребивалишта Божија” (Јован Дамаскин).

Култ моштију код Срба развио се као саставни део култа светитеља, тако да су објављена тела имали искључиво владари и поглавари Цркве. Изузетак су мошти св. Петра Коришког, јединог српског пустиножитеља средњега века који је уврштен у светитеље. У складу са важећим схватањима источног света, мошти српских светитеља могле су бити у облику костију и целих тела. Таква, балсамована тела имали су Стефан Првовенчани, Сава Немањић, краљица Јелена, краљ Милутин, Стефан Дечански, кнез Лазар, архиепископи Арсеније и Јевстатије . Поступци везани за култ моштију , били су такође саображени источно-хришћанској пракси. Након објављивања, тела српских светитеља полагана су у кивот (в.), који је постављан испред олтарске преграде. Мошти су се објављивале благоухањем и чудотворењем, при чему је нарочито важна била њихова исцелитељска моћ. Мироточивост, као најцењеније својство, имале су само мошти светог Симеона Немање. У хришћанском свету распрострањени обичај распарчавања моштију, извори потврђују у случају св. Петра Коришког. Значај моштију српских светитеља превазилазио је оквире побожне праксе. Оне су у средњем веку представљале важан елемент династичке идеологије, а у раздобљу турске власти биле су кључни чинилац у борби за очување националног идентитета.

 

Извор: Лексикон српског средњег века, Београд 1999.