ОРИГИНАЛНОСТ РАЗВИТКА ХЕЛЕНСКИХ КЊИЖЕВНИХ РОДОВА И ПОДЈЕЛА ХЕЛЕНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Аутор: Јован Малешевић

Кад се хеленска књижевност, и то она која се развила у времену политичке самосталности, упореди са старим нехеленским књижевностима, и то с вавилонском и египатском, које су независне од ње, затим с јеврејском, која се развила под утицајем вавилонске и египатске, и, напослијетку, с римском, која се развила под утицајем хеленске и хеленски утицај пренијела на све млађе западноевропске књижевности, може се утврдити да је хеленска књижевност оригинална. Она је не само једина сасвим оригинална него и у времену од пет вијекова једина европска књижевност. Поуздано је да ни Хомер, ни Сапфа, ни Есхил, ни Софокле нису имали пред собом сличних дјела из Египта или из Азије кад су пјевали своја дјела. Уколико је хеленска мисао уоште и примила нешто од Египћана и Вавилоњана, то су била математичка и астрономска знања. Али тај утицај није био знатан, јер су поменути и други источни народи, у времену који претходи процвату хеленске мисли, и други источни народи, у времену које претходи процвату хеленске мисли, математику и астрономију његовали само на емпиријско-практички начин, а Хелени су оно што су примили од њих развијали у теоријском интересу ради изграђивања народа. И то, као и оно што су анадолски Хелени узели од својих сусједних народа, Дарданаца, Лиђана и Ликијанаца, прошло је кроз топионицу хеленског стваралачког духа.

Док су Римљани у ствари само продуживали и прерађивали књижевне родове које су створили Хелени, и док су модерни народи морали своју књижевну производњу прилагођавати појединим књижевним родовима које су нашли већ сасвим изграђене, Хелени су, у свом књижевно-стваралачком развитку неометани никаквим утицајима, од свога стваралачког духа направили закон и све књижевне родове створили сами, и зато у њиховој књижевности, више но у ма којој другој, налазимо рприодан развитак. Хеленско књижевно стваралаштво у времену политичке независности одликује се тиме што развој књижевних родова нигдје нема обиљежје нечега случајног, или принудно створеног, или вјештачког. Из митова о боговима и херојима те богате ризнице славних народних предања и најизразитијих типова индивидуалног и социјалног прегалаштва, затим из фолклора, из култова појединих градских држава израстају садржаји уз које органски приањају облици, и то они који су најприкладнији да идеју или осјећање добро искажу. Така природни књижевни развитак не показује ниједна европска књижевност. У римској књижевности, на примјер, природни ред је прекоренут. Најстарији римски књижевници, Ливије Андроник (око 280-207), Гнеј Невије (око 270, до послије 204), Квинт Еније (239-169), баве се и трагедијом и комедијом и епским пјесништвом. Ливијево прво дјело јесте превод Одисеје, а кад су у Риму уведене прве драмске представе. Ливије преводи хеленске трагедије и комедије; Гнеј Невије није само превео и прерадио многобројне хеленске трагедије и комедије и створио националну трагедију – претекстату, него је дао и први и народни еп; Квинt Еније, поред превода неколико хеленеских трагедија и комедија, испјевао је зборних Сатира, херојски еп о римској историји, и један дидактички еп; осим дјела у стиху, дао је и прозни спис: превод Еухемерове Свештене историје. Није природно кад се књижевност отпочиње драмом, јер је драма најсложенија врста пјесничке умјетности. Римљани су, дакле, отпочели с краја, а то се догодило зато што позоришни живот није поникао у Риму, него се у њему удомио из Таранта, Андроникова завичаја.

Да наведемо један примјер из наше књижевности: Лаза Костић је писао у стиху и прози: пјевао лирске пјесме, баладе и трагедије, у стиху преводио Шекспира, писао приповјетке и филозофске и разне научне и критичке списе. Кад бисмо римску или српску књижевност приказивали према књижевним родовима, онда би књижевни рад једне личности испао расцјепкан у веома много одјељака. Тиме би се изгубила њена цјеловита слика, јер бисмо је морали приказати на различним мјестима, код различних родова, као што бисмо, на примјер, књижевни рад Лазе Костића морали приказати код лирике, драматике и прозе, јер засјеца у све те родове.
Друкчији је ред у хеленској књижевности, бар у времену хеленске политичке самосталности: као индијска, и хеленска књижевност развила се самоникло, готово без икаква страна утицаја, и зато се у њој и поједини књижевни родови појављују природним редом. Најприје се јавља пјесништво, казивано и пјевано, а затим, кад је народ у градској држави сазрио, мало прије перзијско-хеленских ратова, јављају се и почеци прозе. У пјесништву опет појављује се најприје народна пјесма, лирска и епска, хијератска и свјетовна, затим епопеје, а кад се епска садржина и епски облик нису могли слагати са новом стварношћу и с разноврсношћу пјесничких изражајних средстава које су изискивали развијена самосвијест личности и веома различни утисци што их је она примала од стварности, јавља се умјетничка монодијска и хорска лирика, а тек онда, кад су епопеја и лирика превалиле свој врхунац, развија се дијалошка драма, која у себи удружује мотиве, ликове, мисли, осјећања и облике старијег пјесништва. Без драме као претходне школе нису могле процвасти атичка реторика, дијалектика и етика. Заједно са драмом пониче проза, и то најприје историографска, која, у неку руку, одговара епопеји, затим философска, која подсјећа на лирику, на њено обуздавање страсти метром, на њену дидактику, паренетику и гномику, на њен надиндивидуални, објективни интерес, кооји наролито зрачи из елегије и хорске лирике, и, напослијетку, на њему самосталност суда, без којега философијска аисао није мога ни настати ни развити се.

Ход од епопеје до лирике представља прелажње из традиције у сопствено доживљавање и расуђивање. Ако је лиричарев суд и суд емоције емоција је први критичар, и елегичарска жалба и опомена и јамбографско презирање и подсмијевање јесу први облици критике, из које се рађа свака философијска мисао. Напослијетку јавља се бесједничка и реторичка проза, која се, опет, у неку руку може да упореди с драматиком, јер, као што је већ примјетио Аристотел, у дјелима старих трагичара, на примјер Есхила и Софокла, лица говоре као државници, што значи да говоре стварно и просто, као што су говорили Аристид, Темистокле, Перикле, Демостен, а у дјелима најновијих трагичара, на примјер Еурипида и Агатона, лица бесједе реторички, што значи да говоре неприкладно, тј. нарочито или сувише његују само изражавање и уживају у неким изразима и спојевима, као Горгија и Исократ, учитељи бесједништва (упор. Арист. О пјесничкој умјетности, гл. VI).

Зато је писац овог дјела, узимајући у обзир природан развитак појединих књижевних родова, сматра да је најподесније да развитак хеленске књижевности у периоду који се завршује Александром Великим прикаже еидографски, тј. по појединим књижевним родовима. Али у оквиру еидографских граница писац се држи хронолошког реда, свагда се трудећи да књижевно-историјски надграђе повеже с социјално-економском подлогом хеленске градске државе, у прва четири вијека њене политичке независноти, испуњена првенствено борбом појединих робовласничких формација око политичког пријестижа и економског и културног напретка.

При диоби хеленске књижевности треба узети у обзир и крупне историјске догађаје који су утицали на развитак хеленске књижевности, а то су губитак политичке самосталности за Алекснадра Македонског и настанак нових књижевни средишта, затим потуна пропаст хеленистичких монархија, које су стално ратовале једна с другом, и зато се нису могле ујединити у борби против Рима, и њихово улажење у састав римске екуменске државе, отпочето 146. године, кад су робовласници, у страху да покрети демократије и устанци робова не узму маха, сами почели молити Римљане за помоћ, и напослијетку превлађивање нове идеологије – хришћанске. Кад се и ти догађаји узму у обзир, онда се историја хеленске књижевности, не узимајући у обзир пјесничко стваралаштво у докласном периоду, може подијелити на два велика периода:

            I. Класички период или период књижевности у времену народне самосталности, који иде до Александра Македонског (отприлике до 300. годие до н.е), за којега Хелада слободних и супарничких градских држава брзо и дефинитивно силази са историјске позорнице. Развитак хеленске књижевности у томе периоду писац излаже еидографски, тј. по појединим књижевним родовима. Од Хомера до персијско-хеленских ратова различна хеленска племена (Јоњани, Дорани, Бољани) развила су, свако за се, до врхунца најстарије облике јесништва, епику и лирику, и почела писати у прози. Послије персијско-хеленских ратова атинска демократија, заснована на робовској привреди, постиже свој најљепши процват, а град Атина постаје огњиште свега књижевног живота, и најбујније се развијају драма и три дора прозе: историографија, философија и бесједништво.

            II. Покласички период или период хеленизма, који иде од Александра Македонског до цара Јустинијана. У томе периоду хеленска култура освајањима Александровим раширила се по земљама на Истоку и стапла се с источњачком културом, а потом посредништвом римским и по земљама на Западу.

У оба та периода, класичком и покласичком, борба између богаташа и сиромаха, између робовласника и робова, чини основну супротност у хеленском друштву. Носиоци књижевног стваралашта  у оба периода били су претежно из робовласничке класе. Али, и као такви, они су изванредно умјели да истакну мане и слабости не само своје класе него и цијелог хеленског друштва. Осим тога, они су знали да изнесу и слабе и јаке стране човјека појединца – грађанина. Тиме су човјекову мисао дизали на вишу линију живота, подстицали људе да размишљају и траже правилне поступке за свој рад и на тај начин унапређивали развитак хеленске културе уопште.

1. Александријски период који иде од Александра Македонског до 30. године н. е., кад је посљедња хеленистичка држава изубила своју независност, па се зато тај догађај, који се готово слаже с оснутком римског царства, може сматрати за крај једнога и за почетак другога периода. У том периоду битни чинионци политичког живота у хеленском свијету јесу Македонија и нове државе што их је Александар заметнуо по Истоку, а главна средишта књижевнога рада били су Александрија, Антиохија, Пергам, пријестонице војно-бирократских хеленистички монархија, и други градови, али нарочито се истакла Алекснадрија, главни град египатске монархије, те је тај период по томе граду и добио своје име.

Главно обиљежје књижевности у овом периоду састоји се у овом: док је у класичком периоду књижевнот била народна, тј. држала се дубоких природних коријена, који чине да се цвијет расцвјета у свима својим бојама, свјеж, росан, природан, александријска књижевност је књижевност школа, ручаваоница, књижевост библиотека и музеја, у којима је класичка Хелада лежала сахрањена, књижевност научничкога кабинета, у коме се појединац, двојен од земљишта, уз које је некад приањао, повлачи у се, те се више или мање тропи у критици и тумачењу класичких текстова, а понекад испјева и понеку пјесму, али у њој има више умјешности неголи правог надахнућа. То пјесништво није намијењено народној маси, јер она не говори истим језиком, а нема ни истог васпитања, ни исте душе, него малом кругу познавалаца од којих су неки и сами чени људи, а они од пјесништва не траже јачање и облагорођавање свога унутрашњег живота, него огледе финог и духовитог минијатурног сликања у области општељудског и типског, одељану фазу, умјешност у избору ријечи, дотад непознату прецизност и финоћу хексаметра или елегијског дистиха, који замјењују обилну разноликост старих мјера.

            2. Римски период, који иде од оснутка римског царства до 529. године кад је цар Јустинијан затворио филозофску школу у Атини, гдје је хеленски дух био нашао посљедње прибјежиште, а седморица посљедњих учитеља те школе иселила се у Персију. Најзнатнија карактеристика тога периода јесте ослабљење покрајинског живота и, као посљедица тога, исељавање Хелена у Рим у I вијеку н. е., а од Флавијеваца, кад услови опстанка постају бољи у Хелади и у Азији, књижевни радници задовољавају своје тежње у завичајној покрајини.

У том периоду робовски систем, под истовременим ударцима и револуције робова и колона и варварских завојевача, пропала и, као његова смјена, долази феудално-кметовски поредак. У градовима римске империје тражи се у социјалним дубинама нова идеологија, која свугдје налази врата широм отворена; хришћанске масе излазе из катакомба, пишу се јеванђелија, а на границама све се јасније чује клопт варварских штитова. Као одређен облик интелектуалне и моралне кутлуре хеленизам у том периоду постеепоно ишчезава, јер га подгриза и обара хрићшанска идеологија, која је храњена вјером и врлинама пврхи својих присталица и хероизмом својих мученика, била испрва идеологија робова, слободњака, сиромаха и обесправљених људи, као и оних народа које је Рим био покорио и држао под јармом. То је исрпва било идеологија експлоатисаних маса, који се висока хеленска просвјета није дотицала, а послије Миланског едикта (год. 313) и религији имућних слојева.

(Милош Н. Ђурић, Историја старе хеленске књижевности)

 

Извор: https://degradacijaznanja.wordpress.com/2013/05/27/%d0%be%d1%80%d0%b8%d0%b3%d0%b8%d0%bd%d0%b0%d0%bb%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82-%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%ba%d0%b0-%d1%85%d0%b5%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8%d1%85-%d0%ba%d1%9a%d0%b8/