МИЛЕШЕВА И БОСАНСКА МИНИЈАТУРА
ХВАЛОВ ЗБОРНИК
Рукописи и минијатурно сликарство средњовековне Босне одавно привлаче пажњу научних истраживача — историчара, историчара уметности, лингвиста, палеографа. Истраживања су ишла у различитим правцима, нису била обављана увек са истим интензитетом, па ни са увек исто успешним резултатима. Минијатурно сликарство у Босни, као и стећци, заиста представљају „тврд орах“ за све. Наиме, компликоване политичке и црквене прилике у средњовековној Босни, као и наглашена тежња ка очувању аутохтоног, старог и успорено прихватање новина у свим сферама културног живота, довели су до необичних резултата на плану уметности, до уметничких симбиоза које не спадају ни у једну историјску стилску категорију, групу, нису грађене у оквиру познатих норми уметности у средњем веку. Детаљи су углавном препознатљиви, али увек има и мање јасних, а склоп целине је по правилу нов, необичан и каткад нејасан по својој поруци.
Илуминирани рукописи средњовековне Босне нису сачувани у великом броју. Бројније су повеље босанских владара и велможа. Па ипак, на основу познатог материјала, могле су до сада да се утврде неке заједничке особине за све рукописе, које их повезују у засебну целину. Највише се открило на плану језика и писма, мада кључно питање — где су били скрипторији, где су писани ти рукописи — није добило одговор, иако су позната имена неких писара. Сликани украс појединих босанских рукописа студира се све више, а објављене су и прве синтезе са погледом на целину. Потпуном познавању, па и закључивању, испречиле су се тешкоће уобичајене када је реч о рукописима — они су ра- сути по југословенским и европским библиотекама. До данас су неки дефинитивно истражени, скоро сви у земљи и у библиотекама Италије, а други, нарочито они у Москви и Лењинтраду, чекају модерна и потпуна истраживања. То, разуме се, не дозвољава да се минијатурно сликарство у њима проучи до краја и да се скине са босанских минијатура она скрама која смета да их сагледамо потпуно и јасно.
У трагању за правом истином истраживач се суочава са разним проблемима које настоји да један по један реши. Овом припиком пред нама је врло компликовано питање веза илуминације босанских ћирилских рукописа са минијатурним сликарством у рукописима насталим у оквирима српске државе у средњем веку, у ствари питање српских утицаја на уметност Босне и Хумске земље. У старијој литератури често су изношена мишљења, она су и доминирала — да су босанске минијатуре рађене под утицајем западне уметности, италијанске и далматинске, са чврстим ослањањем на аутохтоне традиције, које нису баш јасно дефинисане. Тешкоће у оваквом закључивању — иако у њему има много истине, поготово што су врло упадљиви западни стилски елементи, прво романички, а касније готички, као и политичке везе са Западом и црквене са Ватиканом — у томе су, што се нису могли наћи директни узори, модели, у сликарству италијанских и далматинских градова, сем неколико изолованих сличних примера, што није довољно, а измицали су неки други, који не припадају истом стилском кругу. При томе треба имати на уму да су скоро сви илуминирани рукописи — сем два-три глагољицом — писани српском ћирилицом дипломатичком минускулом, која је добила неке босанске специфичности. Такође, аутохтоне традиције у Босни, које осећамо у уметности минијатуре и нарочито стећака, не можемо још увек да рашчланимо, дефинишемо, да их сагледамо кроз време и простор. Њих више осећамо него што их знамо. Трећа, српско-византијска, видљива компонента у иконографији, стилу, орнаментици босанских рукописа истакнута је тек у најновијој литератури. Она је разумљива с обзиром на етничке и политичке контакте са Србијом и на утицај источног православља у црквеном и верском животу у Босни и Хуму. Те везе, међутим, нису још довољно проучене. Данас још није довољно позната ни историја православне цркве у Босни, њен значај и удео у животу земље, нису довољно познати сачувани, а ни нестали споменици, поменути у изворима. Ма колико то било тешко, сигурно се може учинити неки помак у нашим знањима. То је и неопходно, јер је та српска и православна компонента несумњиво утицала на формирање необичне уметничке симбиозе у Босни.
КОПИТАРЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Не знамо где су настали босански илуминирани рукописи, али у размишљањима о њима и њиховим историјама упада у очи, из скромних података који нам стоје на располагању, да су неки од њих били извесно време у средњем веку — век, два, три — у манастирима у долини Лима или у близини. Дивошево јеванђеље из прве половине XIV века, које је писао Манојло Грк тридесетих година XIV века — пре 1335. године — нађено је у цркви у Подврху изнад Бијелог Поља на Лиму. Писано је за Дивоша Тихорадића, који се помиње у повељама Стјепана Котроманића, босанског владара, који је освојио Хум, називао се „господарем хумским“ и у рату са Србијом продро до Лима 1329. године, а његови „безбожни и погани бабуни“ пљачкали су тада манастир св. Николе у Бањи Прибојској на Лиму. Копитарево јеванђеље, писано на пергаменту као и претходно, у другој половини XIV века — други део, Зборник 12 месеци, писан је на хартији у XV веку — налазило се у XV веку у цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Тада је у рукопису додат и календар са поменима св. Саве („првог архиепископа србског“ — л.230) и св. Симеона („србског новог мироточца — л.230 v). Вршене су и неке мање измене у тексту и додата „зачела“. Никољско јеванђеље, данас у Даблину, из краја XIV века, има неке особине у тексту под утицајем српских писара — кописта из Раче, а у неко касније време је, као и многи други рукописи, прилагођено за потребе православне цркве. О сликаном украсу Никољског јеванђеља биће речи касније. Чајничко јеванђеље, писано за Павла Раденовића крајем XIV века, у језику има особине карактеристичне за источну Босну, а постоји мишљење да је касније додате белешке писао неки православац. Јеванђеље Твртка Припковића, рађено у XIV веку у Пљевљима, данас у Лењинграду, има два записа. Један је из XIV века писара Припковића, који за себе каже да је „крстјанин“, дакле члан „босанске цркве“, и други из XVI века, у коме се неки православац о њему погрдно изражава, али и он додаје неке делове да би прилагодио текст православном обреду. Добија се утисак да су све недаће преживели они босански рукописи, писани ћирилицом, или већина, који су могли да буду коришћени у православном обреду, било да су тако урађени од почетка, било да су касније модификовани. Такав је случај и са Срећковићевим јеванђељем из краја XIV века, чија се два листа данас налазе у СССР-у, а главни део је нестао, али се по старијим описима зна да је било адаптирано за потребе православне цркве, додата су зачела и конец. Тако је и са Вруточким јеванђељем из краја XIV века, које садржи нешто касније наслове, а у ХVIII веку се још налазило у манастиру Тројице пљеваљске. Ја сада нећу улазити у проблем варијанте језика, пошто је уочено да су неки од ових рукописа писани икавском варијантом — Вруточко, Никољско, а неки ијекавском, дакле источном, ближом Србији — Дивошево, нити у анализу породице босанског стабла рукописа, о чему реч имају филолози. Треба и овде поменути да су филолози утврдили да се ревидирање текстова вршило по грчким текстовима, и то и цариградским и другим, посебно светогорским. Присуство богумилске јереси није видљиво ни у текстовима, нити у њиховим илустрацијама. Чак ни рукописи које су писали потписани „крстјани“ Твртка Припковића, Баталов, Хвалов, Радосавов, немају те елементе, већ се чак, као у Хрвојевом мисалу писаном глагољицом, помиње „света римска црква“.
Остајући у домену минијатура у босанским рукописима насталим у XIV и почетком XV века, покушала сам да нађем у репертоару сликаних мотива заједничке елементе, а овом приликом само оне који би указивали на везе са српским минијатурама. Њихов број је велики. Тако, на пример, почев од односа текста и слика, карактеристично је организован почетак јеванђеља — јер ради се о четворојевавђељима. На левој verso страни насликан је или нацртан лик јеванђелисте, или његов симбол — во, орао, лав, анђео, а на следећој recto страни сликана је заставица и велики украшен иницијал на почетку одговарајућег текста. Тако је у Копитаревом, јеванђељу Народне библиотеке бр. 95 (изгорело), у Никољском, Даничићевом, Грујићевом, Млетачком и Хваловсм зборнику. Такав начин је био уобичајен у српској и византијској уметности, а раније у каролиншкој на Западу, што опет значи порекло у рановизантијској уметности. Зато мишљење које се провлачи у литератури — да су четворојеванђеља карактеристична за Босну, а јеванђеља апракоси за Србију, и на основу чега се некад и одређује порекло појединих рукописа, нема довољно основа, јер видимо да су босанска четворојеванђеља организована као српска. Чини ми се да заблуде потичу од Мирослављевог јеванђеља, које је апракос и које је, и текстом и сликом, осчавило дубоке трагове у рукописима Србије и Босне, као њихов заједнички праузор. Поједини иницијали Мирослављевог јеванђеља имитирани су у босанским рукописима још у XIV и XV веку. Стабла слова, великих иницијала, везана у чворове и петље, слова са птицама, иницијали у облику шаке која држи биљни орнамент, познати су у Мирослављевом јеванђељу и каснијим рукописима, те су скоро опште место у илуминацији. Иницијали са стаблима везаним у чворове, сликани у многобројним српским рукописима, карактеристични су, такође, и за Никољско јеванђеље, Копитарево јеванђеље, и јеванђеље Народне библиотеке бр. 95, Вруточки, Млетачки и Хвалов зборник, Хрвојев мисал. Правоугаоне заставице на почетку текстова, са уписаном врежом у виду осмице и са лепезастим великим лишћем, са уцртаним окцима, налазе се у босанским рукописима Твртка Припковића, Дивошевом, Копитаревом, Млетачком и Хваловом, а и у познатом српском рукопису из половине XIV века, четворојеванђељу Николе Стањевића у Хиландару. Заглавља са уписаним преплетима у јеванђељима Твртка Припковића, Никољском, Народне библиотеке бр. 95, Копитаревом, преузета су из српских рукописа из ХШ и XIV века, где постепено нарастају и добијају све доминантнија места крајем XIV и током XV века. Добро су познати исти и слични камени преплети на фасадама моравских цркава из истих времена. Стилизовани крилати лав, симбол јеванђелисте Марка, сликан у четворојеванђељу Народне библитеке бр. 95, Срећковићевом, Копитаревом, Никољском, Млетачком и Хваловом зборнику, често са крилима слепог миша, можда преузет из западњачке минијатуре, среће се истовремено као мотив у српској уметности, у камену у Морачи и Хиландару, на Лазаревој припрати, али и на стећцима.
НИКОЉСКО ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ
У малобројним сликаним фигуралним композицијама у босанским рукописима мешају се источна и западна иконографска решења. Карактеристично је Каменовање св. Стефана у Хваловом зборнику (л.171 v) као илустрација Дела апостолских. Насликан је клечећи св. Стефан, срушен под ударцима камења које на њега баца маса људи, и фигура св. Павла који стоји са стране и посматра. То је илустрација текста Дела апостолских (7, 55—60), исписаног на истој страни. Илустрација има своју легенду исписану златним словима: жидове светаго Стјепана камением побише. Каменовање св. Стефана није уобичајено у западној иконографији, где је светац обично представљан стојећи са каменом у руци, својим атрибутом. Каменовање у српској уметности сликано је на фрескама, скоро на исти начин у Жичи и Дечанима у XIV веку, а било је сигурно представљено и у другим црквама, у капелама посвећеним св. Стефану, само није сачувано, или сасвим фрагментарно, или касније пресликано као у Морачи (Студеници, Милешеви, Сопоћанима). У српској уметности XVI и XVII века сликано је још увек по истој иконографској схеми.
Утицај српске иконографије видљив је и у сцени Вазнесења Христова у Хваловом зборнику (л.162 v) и Млетачком зборнику (лл.155—155 v), као илустрације почетка Дела апостолских (1, 9—11). Занимљиво је да је међу малобројним сликаним сценама у овим рукописима насликано Вазнесење, коме је Милешева посвећена. Вазнесење у Млетачком зборнику приказано је у виду ретке сцене у којој Христос благосиља ученике пре Вазнесења, са 11 апостола — јер је Матија касније приступио. Иста тема насликана је монументално као Благосиљање апостола пре Вазнесења у Милешеви, у источном делу поткуполног простора. Данас је та композиција много оштећена (њен горњи део пресликан је у XVII веку). Иста тема — Благосиљање апостола — насликана је и у Хваловом зборнику (л.38), само у сажетијем композиционом облику.
Ови набројани и други елементи српске уметности XIV века, заступљени у босанским рукописима, могли су до њих доћи на два начина. Први је путем заједничких праизвора, као што је Мирослављево јеванђеље и група рукописа око њега, пре и после њега. Многи сликани мотиви, геометријски, биљни, животињски, људски, нама најбоље познати из Мирослављевог јеванђеља из краја ХП века и споменика ране рашке школе у целини, продужили су животе у српској и босанској уметности. Други пут је краћи и директнији. Културни, црквени и преписивачки центри у Србији и Босни у XIV веку били су у директним контактима, што је као последицу имало узајамно примање утицаја. Босански рукописи писани су ћирилицом, неки писари из Србије радили су у Босни на двору краља Твртка и других владара. Тако, на пример, Твртко је из Србије довео логотета Владоја који је писао његове ћирилске повеље.
МЛЕТАЧКИ ЗБОРНИК
Ближи, тешњи контакти не само између двеју држава, Србије и Босне, већ и њихових култура, дошли су до јачег изражаја у време владавине кнеза Лазара у Србији и краља Твртка у Босни. Бан Твртко крунисао се за краља „сугубим венцем“ у Милешеви 1377. године. Околности његова крунисања нису добро познате и сва знања о томе ослањају се на каснија казивања Мавра Орбинија, по коме је крунисање у Милешеви обавио тамошњи митрополит. У науци су остале извесне мале резерве у погледу ових података, али су они ипак од већине прихваћени. За разматрање односа Србије и Босне на плану уметности нема пресудну важност где је обављено крунисање, у Милешеви, Жичи или другде, већ улазак Милешеве у границе његове државе. Том приликом бан Твртко је узео краљевску титулу „Стефана краља Србљем, и Босне, и Поморју и Западним странам“ и тиме јасно показао своје право на српску владарску титулу у коју је укључио и Босну. Поставши краљ, Твртко је постао титуларни Стефан, по угледу на Србију, где је то име имало симболично владарско значење. Он је то име задржао за стално, а и сви његови наследници, сви босански владари до пропасти државе и губитка самосталности под Турцима. Преузео је и дворске службе и титуле из тадашње Србије — протовестијара, логотета, ставилца. Било је и неких преузимања хералдичких знакова, па изгледа да је лав на печатима цара Уроша преузет у Босни, на пример на великом златнику краља Твртка. Сматра се да је тај златник и кован поводом крунисања Твртковог, а нађен је у граду Милешевцу, крај Милешеве. Милешевац се први пут помиње у време краља Твртка I. У скромној босанској хералдици, још неразвијеној, лав постоји све до краја самосталности и среће се разбацано на стећцима, минијатурама — Никољском јеванђељу, мисалу Хрвоја Вукчића. Постојала су мишљења да је Никољско јеванђеље настало у Милешеви поводом крунисања Твртка за краља и да је за ту прилику написан српски родослов из седамдесетих година.
У време Тврткове владавине један део земаља, до тада у рукама страшног Николе Алтомановића, припао је босанској држави, док је други део припао кнезу Лазару. У оквирима босанске државе нашао се од 1367. године већи део Лимске долине, са Пријепољем и Милешевом, која је у тим границама остала и касније, у време власти Косача.
Обале Лима у доњем току прелазиле су из руке у руку, па су кратко време у границама Босне били Прибој и манастир Бања прибојска, да би од 1405. године поновно били у оквирима Српске Деспотовине. Вишеград и манастир Добрун били су у Босни под влашћу Твртка, и касније Павловића. Тако је у границе босанске државе ушла не само Милешева, већ и други важни градови и манастири у долини Лима, у којима је негована православна црквена уметност; Бијело Поље, са црквом св. Петра и Павла, центром хумске митрополије, било је у непосредном суседству. Значај Милешеве, као места у коме је сахрањен св. Сава и где је негован његов култ, био је врло велики за прилике у Босни и легитимност краљевске титуле. То се види и по титули „херцега од св. Саве“ коју је узео Стефан Вукчић. О традицији везаној за Милешеву говоре, истина, каснији подаци и потичу из Дубровника. Јакета Палмотић, дубровачки песник и поклисар, 1667. године стиховима у своме раду „Дубровник поновљен“, којима описује своје путовање у Цариград кроз Србију, помиње и гробове босанских краљева у Милешеви, што говори о каснијој традицији у којој су се идентификовали српски и босански владари.
„и краљеви вриједни и знани
ки у Босни краљеваху
од старине укопани
у цркви се тој виђаху.“
За разумевање многобројних елемената у босанским средњовековним рукописима, заједничких за тадашњу српску и босанску уметност и културу — језик, ћирилско писмо, склоп иницијала, тип и декорација заставица, нека иконографска и стилска решења — пут води на обале реке Лима. То је река у чијој долини су се рађали и развијали многи правци и споменици српске уметности, и који су током историје прелазили у границе босанске државе и били преносиоци српске културне и црквене компоненте. При том, треба мислити на првом месту на Бијело Поље и за њега везано Мирослављево јеванђеље — које је од капиталног, одређујућег значаја за илуминацију босанских рукописа — и на Милешеву, која уласком у оквире државе бана Твртка постаје вероватно и храм његовог крунисања, сугубим венцем, доказа његових жеља за јединством двеју држава, српске и босанске. И колико у првом случају, у Бијелом Пољу, имамо среће, јер имамо сачувано Мирослављево јеванђеље, те можемо и обичном компаративном методом да нађемо корене, изворе многих мотива босанских минијатура у Мирослављевом јеванђељу, у другом случају, са Милешевом, оставштина нам не иде на руку. Најбоље би било да су сачувани неки сликани рукописи настали у милешевском скрипторију у XIV веку. Њих бисмо лако поредили са босанским рукописима и потврдили наше претпоставке. Али, то, на жалост, није случај. Милешевски скрипториј је сигурно био рано организован, с обзиром да је Милешева била и задужбина краља Владислава, маузолеј у коме су били сахрањени и краљ Владислав и св. Сава, и место култа св. Саве. Потребе за књигом у Милешеви биле су велике и за њену црквену литургијску улогу, а и за све друге које је један средњовековни манастир тога значаја подразумевао. Она је била и књижевно и духовно средиште. Сачувано је мало рукописа сигурно насталих у Милешеви. Истраживања о писарима, њиховом писму, деоби „руку“ и скрипторијима на основу анализе, углавном палеографске самог писма, врло су успешна, али тај мукотрпан посао не може брзо да се одвија и још је на почетку. При том, писмо милешевских писара из ХШ и XIV века није још идентификовано. То ће сигурно бити урађено једног дана, и то вероватно прво писмо из каснијег периода, нарочито из XVI века, јер за то време има много више података. Требаће пуно више времена да се утврде личности писара и њихови радови из ХШ, XIV и XV века. Ипак, индиректним путем може се сагледати књижевна и преписивачка активност у Милешеви. Сигурно је да је за развој Милешеве као преписивачког, а поготово књижевног центра, био од изузетног значаја пренос моштију св. Саве из Трнова, у Бугарској, у Милешеву 1237. године. Књижевност у служби култа била је одређена и тематски. Историчари књижевности сматрају да је ту настала и најстарија Служба св. Сави, са елементима преноса моштију и, посебно, Служба преносу моштију светог Саве. Карактеристично је да су једини познати преписи те службе настали у Полимљу и Херцеговини. Јелена Анжујска наручила је још 1295. године у Милешеви препис Крмчије светог Саве. У Милешеви су настали, вероватно, и Кратко житије св. Саве са транслацијом из треће четвртине XIV века, и Пролошко житије у склопу Службе св. Саве. Тамо је вероватно преписиван Типик јерусалимски у коме се помиње читање Житија светог Саве од Доментијана, а касније и Житије светог Саве од Теодосија, рад милешевског дијака Владислава, данас у сарајевској старој православној цркви, писано 1508. године, у „у времену тешком, за владавине законопреступног, светој Тројици хулног, хришћанима несносног и злочастивог турског цара Бајазита“. Много више података има о преписивачком раду, дакле о скрипторију, из каснијих времена, нарочито из XVI и XVII века.
Средином XVI века, 1544. године, у Милешеви је основана и штампарија, коју су милешевски калуђери набавили у Венецији и пренели у Пријепоље. Она је заснована на вековним преписивачким традицијама. Нова техника омогућила је брже издавање књига — истина мало их је сачуваних — за повећане потребе. Илустрације и декоративни мотиви у заставицама садрже много елемената карактеристичних за српске средњовековне рукописе и њихову сликану илуминацију. У близини, у Горажду, у манастиру св. Ђорђа на Дрини, задужбини херцега Стефана, радила је такође од 1519. године штампарија, донета из Венеције, из које је изашло неколико сличних књига.
У трагању за још невидљивим путевима јасних утицаја српске илуминације на босанску, један од њих води у милешевски скрипториј из краја XIV и почетка XV века. С обзиром да су се у њему сигурно спроводиле оне идеје које су стваране у Милешеви и карактеристичне за њу као уметничку целину, трагамо и за сличношћу Милешеве као уметничког споменика, са свим што то подразумева — архитектура, фреске, примењена уметност — са уметношћу у земљи Косача, у којој су и настали илуминирани рукописи о којима говоримо.
После распада Српског Царства, инкорпорирањем Милешеве у оквире босанске државе, крунисањем Твртка за краља у њој и пресељењем седишта митрополије у њу, Милешева је постала и седиште православља у Босни и као да се тада и тежиште многих збивања померило на ту страну. Значајну улогу у црквеном и духовном животу задржала је дуго — прво за време владавине Косача, на чијој се територији налазила, а затим и касније, за време турске власти, нарочито у Херцеговини. Та њена велика утицајна улога у земљи Косача уочена је на плану архитектуре. Главне цркве, које су подигли Сандаљ Хранић и Стефан Вукчић — Горажде, Шћепан-Поље, Смоковац, Поди, Савина, садрже варијанту обновљеног рашког плана храма, коме припада и Милешева — једнобродна црква са ниским трансептом — у време доминације моравског триконхоса. Као катедрални храм у земљи Косача, Милешева је била и стални узор и директно је утицала и на план и на култ, те је већина храмова везана за култове неговане у Милешеви, што свакако није случајно — Св. Сава у Савини, Св. Стефан у Херцег-Новом, Св. Срђ и Вакх у Подима, Св. Стефан на Шћепан-Пољу. У XVI веку ова појава је добила знатно шире размере.
Повезаност уметности у долини Лима с другим деловима земаља Косача може се видети и у другим гранама уметности. Дуж Лима и у његовом сливу, подигнут је велики број надгробних споменика-стећака. Поједине некрополе, као она у Бучју, показују јаку повезаност са херцеговачком групом стећака. Они су чак ближи херцеговачким него стећцима из околине Новог Пазара и Сјенице.
То говори о јединствености области Ксача у XV веку, захваљујући добрим делом и православној милешевској митрополији, под чијом јурисдикцијом су биле њихове земље. Утицај српских надгробних споменика и надгробне тематике и иконографије на фрескама изнад њих, на стећке, првенствено оне у Херцеговини, на којима су се исти облици и теме претварали у специфичну камену варијанту, долазио је преко Милешеве и других маузолеја из лимске долине (Бање прибојске, Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу). Преко Милешеве је ишао и пут до великих рашких споменика у долини Ибра: Жиче, Студенице, Граца, Сопоћана. Плоче и саркофази са покојницима са дигнутом руком у ставу молитве, штитови, мачеви и стреле, крстови, розете, лозе и спирале, кринови припадају репертоару српских надгробних споменика и њихових надгробних слика. То су и основне теме и мотиви стећака у Босни, а нарочито у Хуму. У преношењу надгробне иконографије — без обзира на стил и друге западне утицаје из приморја — лимска долина са Милешевом, центар култа и митрополије, имала је велики, још несагледан значај.
ИЗВОР: Јованка Максимовић, Милешева и босанска минијатура, Милешева у историји српског народа – Међународни научни скуп поводом седам и по векова постојања , јуни 1985, Београд 1987.
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић
http://www.plemenito.com/sr/mileseva-i-bosanska-minijatura-/o265