ПЕТАР КАРАЂОРЂЕВИЋ У ЦРНОЈ ГОРИ
“Још у детињству кнез Петар слушао је много о Црногорцима и о њиховом јунаштву. За време свога четовања по Босанској Крајини, он имао прилике да се о томе увери. С тога је одавно желео да отиде у Црну Гору и да се лично на самом месту позна са тим делом нашега народа.
Пошто је после четовања провео неколико година у туђини, то 1883. год. фебруара месеца, Петар дође у Црну Гору, на Цетиње, као гост Боже Петровића. Он се још раније у Паризу био познао са црногорским кнезом, а још раније, докле се школовао у Сен-Сиру, био се познао са Станком Радоњићем, који је такође учио у тој школи. У време доласка Петрова на Цетиње Станко је био министар у Црној Гори.
Бавећи се на Цетињу код Боже Петровића он је често одлазио у двор црногорскога кнеза, где је познао и заволео најстарију кнежеву кћер, Зорку. Крајем фебруара отиде из Црне Горе, да у лето те исте године поново дође и испроси Зорку, којом се венча 30. јуна 1883. године.
У Црној Гори живео је повучено и тихо, у узаном породичном кругу, све до 1890. године. За то време родила му је Зорка троје деце: Јелену (1884.), Ђорђа (1887.) и Александра (1889.).
Његов живот у Црној Гори био је жива школа за много што шта што раније није знао. Ту је на делу видео, а често пута и сам осетио шта значе самовоља и деспотизам једнога владаоца, па ма и у најмањем облику, као што је то било у Црној Гори. Он је могао видети како се честити и заслужни људи, који су били понос не само Црне Горе него целог целог српског племена (као Марко Миљанов и Јоле Пилетић) унижавају и, ни криви ни дужни, излажу народној порузи; он је могао видети како се на том месташцу Црне Горе, које се зове Цетиње, ломе најјачи карактери и како се у прост и честит патриархални живот увлаче квареж, корупција и разврат; могао је видети како се интереси не само Црне Горе него и целог српског народа продају и издају ради раскошног живота и богатства једне породице, њених удворица и лакеја. Самовоља малог тиранина, а највећег среброљупца, који је често пута говорио да „највећег никоговића, ако хоће, може поставити за првог свог доглавника, а највишег доглавника може учинити највећим никоговићем”, није остављала на миру ни Петра Карађорђевића. И, живећи на Цетињу, ма да повучен од сваке политике и свакога мешања у унутрашње црногорске послове, опет је имао веома тешких и горких часова. Па, ипак, није хтео напуштати Црну Гору све докле му жена, кнегиња Зорка, беше жива. А када она умре (4. марта 1890.), он са децом оде у Швајцарску, у град Женеву, да живи и децу васпита. Он је остао да живи у Женеви као обичан грађанин женевски и онда када је децу своју послао у Русију, да се школују и васпитају. Само о великим празницима, о Божићу и Ускрсу, одлазио је у Петроград, да види своју децу и да их поклонима обрадује.
Међутим, сукоб последња два Обреновића са народом све је више утирао пут повратку династије Карађорђевића на престо Србије. И, заиста, нико боље није могао радити ни агитовати за повратак Карађорђевића у Србију него што су то радили краљеви Милан и Александар, крајем XIX и почетком ХХ века. Преврат од 29. маја 1903. године затекао је Петра у Женеви. ”
Извор: Краљ Петар од рођења до смрти, Београд 1924, Народно дело, уредио П.М. Петровић, 9-12.