МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ ПЕСНИК И МИСЛИЛАЦ

О специфичном положају Момчила Настасијевића у оквиру српске међуратне књижевности много је говорено и писано. Разлоге неуклапања, односно одступања од поетике авангарде једни су видели у његовој анахроној и застарелој окренутости средњовековној књижевности, религији и фолклору, други у наглашеној сензибилности за рурално, а трећи у самој песниковој природи, мирној, тихој и повученој. Без обзира на то да ли су разлози поетичке специфичности књижевног или биографског порекла, сви се слажу са тим да је Настасијевић усамљена фигура српске авангарде, усамљена по смислу и неприпадању некој од бројних књижевних школа између два светска рата.

Песничко дело Момчила Настасијевића обухвата свега седам циклуса песама: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци. Првих пет циклуса песник је организовао у збирку Пет лирских кругова, коју је објавио 1932. године. Магновења и Одјеци су остали у рукопису и постхумно су објављени у оквиру Целокупних дела. Аналогно ауторовом одабиру наслова за прву, и за живота једину објављену збирку, а сходно концепцијској, тематско-мотивској и стилској кохерентности, у литератури се најчешће говори о Седам лирских кругова Момчила Настасијевића.

За иницијално неразумевање, неприхватање и спутавање афирмације Момчила Настасијевића слободно можемо рећи, а да ниједног тренутка не унизимо и не оспоримо значај и квалитет његовог стваралаштва, заслужнија је природа његове поезије од свих савременика који су тај квалитет оспоравали. Чак и она неколицина оданих пријатеља и истинских познавалаца његовог рада, међу којима свакако предњаче Станислав Винавер и Ксенија Атанасијевић, није се могла супротставити званично негативном ставу, који су формирали ауторитети попут Милоша Ђурића, Ива Андрића, Александра Белића, Марка Ристића, а касније и Радомира Константиновића.

Зашто је Настасијевићево дело узрок отежаног пута сопствене рецепције, данас је прилично лако рећи и спада у елементарна школска знања о овом песнику. Херметичност његове поезије свакако је отежавала рецепцију код шире читалачке публике, али за књижевне кругове није смела нити могла представљати препреку, јер велики део авангардних остварења носи управо херметичност као заштитни знак.

Међутим, херметичност Настасијевићеве поезије посебног је типа. За разлику од херметичности коју његови савременици постижу језичким анархизмом и антитрадицонализмом, кроз необичне и неочекиване језичке спојеве често по принципу случајности (аутоматско писање), кроз урбанизацију и неологизацију лексике, херметичност поезије Момчила Настасијевића последица је преданог и педантног рада на језику. У погледу лексике, сасвим супротно својим савременицима, Настасијевић се окреће старијим стањима у развоју српског језика – средњовековљу и језику фолклора. Наравно, таква језичкоуметничка храброст, равна књижевном самоубиству, окарактерисана је као смешна и бесмислена. У том контексту, Иво Андрић је на округлом столу, који је 1938. организовао Станислав Винавер пред објављивање Настасијевићевих Целокупних дела, о његовом делу рекао: „Код Настасијевића случај је трагичан. Опомиње на копање у тунелу и види се да нема друге стране, нема излаза.”

Неочекивано неразумевање Настасијевићеве поезије, које долази од стране једног од најзначајнијих стваралаца на српском језику, а које у исто време представља и мишљење већине, последица је недовољног познавања његове поетике и специфичног стваралачког поступка. Тек увидом у аутопоетичке текстове, есеје и критике, увидом у рукописну грађу која својим обимом вишеструко превазилази коначне и објављене текстове, Настасијевићева херметичност добија образложење и разјашњење. Наиме, откривањем богате заоставштине, њеним објављивањем и тумачењем, пре свега од стране Новице Петковића, постаје јасно да Настасијевићева поезија није херметична како би била надмено недоступна и тајновита, што је у авангарди често био циљ сам за себе, већ је последица стваралаштва кроз варијанте. Наиме, сваки поетски текст прошао је пут ауторедактуре од прве, која је уобичајено комуникативна и регуларне синтаксе, преко више варијаната до коначне која је сведеног израза, концизна, редуковане синтаксе, што за последицу има висок степен херметичности. Међутим, управо је откривање таквог стваралачког поступка омогућило разумевање Настасијевићеве поезије и адекватан начин њеног тумачења.

Отварање врата Настасијевићеве песничке радионице не само да је преокренуло рецепцију овог песника, пробудило интересовање за његов рад и довело до исправљања једне историјске неправде, већ је и омогућило озбиљно бављење овим песником, које је открило да је у питању стваралац са јасно дефинисаном поетиком, које се доследно придржавао. За разлику од авангардне моде писања манифеста чија би се конкретна реализација често расплинула у књижевним остварењима, Настасијевић није инсистирао на експлицитној поетици, али свако његово дело, како књижевно тако и теоријско, представља део јединственог и недељивог система. Његови есеји Неколико рефлексија из уметности, Неколико рефлексија о уметности и уметничком стилу, Белешке за апсолутну поезију, Белешке за стварну мисао (I и II), Белешке за стварну реч и свакако најпознатији Настасијевићев есеј – За матерњу мелодију, драгоцена су помоћ за тумачење његове поезије, јер представљају њену аутопоетичку базу.

Основне поставке Настасијевићевог схватања уметности, поезије и језика чине нам се у исто време као један антитрадиционалан, антицивилизацијски и антисавремени (у значењу противљења помодности и противљења актуелном, владајућем укусу) став. Ма колико парадоксално изгледало, такав став се противи аутоматизацији у уметности, несвесном или полусвесном прихватању цивилизацијског тока, јер такво кретање и његово прихватање воде удаљавању од суштине. А суштина, језичка, онтолошка, естетска, аксиолошка, део је непромењиве и вечне истине. Овакво становиште блиско је хришћанско-пантеистичком учењу јединства разноликости свих манифестација постојања у Богу. Настасијевић, како у теоријском тако и у уметничком облику, заиста исходиште често проналази у Богу, али религијски аспект никада није полазиште у промишљању о суштини, већ последица тог промишљања. „Овај писац био је потпуно јасно свестан тога да у духу, и само у духу, постоји и може постојати уметничко оваплоћење и откровење, али да, исто тако, последња сврха сваког уметничког произвођења мора бити утапање у једну ванвремену и ванпросторну област, у којој се може наћи коначно разрешење.” Бог у таквом контексту постаје име чисте духовности.

Поезија Момчила Настасијевића показује свега неколико тематско-мотивских интересовања: природа, телесност, смрт, поезија и Бог. Дакле, у питању су типичне теме песништва, најопштије и присутне у поезији свих епоха. Карактеристично за Настасијевићеву поезију је свођење ових тема и мотива на парове супротности: материјално–духовно и пролазно–непролазно. Свих седам циклуса са мањим одступањима показује ову правилност.

Први циклус песама збирке Пет лирских кругова – Јутарње – у литератури окарактерисан као поезија фолклорних мотива народне лирске поезије, оправдава такав опис само посредством типичног пасторалног амбијента и ограниченог репертоара песничког изражавања. Највећи број песама овог циклуса у везу доводи природу и жену по принципу међусобног поређења: Пламено ми се извијаш у цвет./ По коси ројем ти пале звезде,/ ил’ зраку сунца у витице оплеле. (Сан у подне) Или: С голубицом би да загуче./ Уснама пупољ у цветање мами,/ недрима трешње у зрење./ Стани не мини. (Зора)

У песми Јасике по истом принципу, али у реципрочној вредности, природи, односно јасикама бивају приписане карактеристике жене: Зашто су главе нагле,/ и косе смешале благе,/ и дршћу наге? (Јасике) Међутим, иако су песме овог циклуса блиске фолклору и у први план стављају типична, депресонализована осећања и мисли народне лирске поезије, бројним наговештајима меланхоличних стања лирског субјекта и ширењем опсега његове рефлексивности представљају увод у следеће циклусе.

Упечатљив пример таквог проширења основе преузете из народне лирике даје нам песма Грозд, којом се уводи за Настасијевићеву поезију битан мотив уласка у свет чисте духовности поништавањем или неостваривањем телесности: Да л’ напити се вина?/ Или од зрачна недира// у златну маглу да пресахнемо/ за нове златне облаке? (Грозд) Питање из цитираних стихова претпоставља две егзистенцијалне могућности: с једне стране, уживање у телесности и, с друге стране, уздржавање од ње чиме се улази у виши ниво постојања. Основна запитаност о две егзистенцијалне могућности представља само увод у Настасијевићеву тематику живота и смрти. Док је живот чиста телесност и стално умирање, смрт је врхунац живота, коначно ослобађање енергије и такорећи ново рођење. У последњој песми овог циклуса управо се поентира градативни развој мислу свих претходних песама да је смрт ново рођење: Кад нељубљено мре,/ тмоло је ваздухом/ на смрт.// У маху повенућем/ то букне пупољ прецветању,/ смрт нељубљено разбуди. (Дафина)

„Вечерње су наставак ових јутарњих призора који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви, као у право вече када се прохтеви дана смирују и наде гасе, када се слути да иза свега виђеног има још нешто, или се слутити може.” Циклус Вечерње, чији назив представља вечерњу службу у цркви, сав се састоји од приказа вечерњих пејзажа, краја дана, сутона, и у вези с њима доживљаја опадања, нестајања, смрти. Пратећи започету мисао из претходног циклуса, смрт је и овде приказана као сила која нема рушилачку, већ животворну и стваралачку моћ: Настајем чудно/ из овог нестајања,/ сном те дубље ме све буди. (Љиљани) Или: Златом као ви/ на походу зајесеним,/ раскоши пролијем свих умирања. (Биљкама) Дакле, смрт уместо да поништи целокупан живот и његову енергију, она га даје у концентрисаном виду.

Следећи циклус Бдења уводи мотив стваралаштва, а сам лирски субјект се одређује као песник. У аутопоетичкој песми Госпи поезија, попут смрти која доноси сазнање, представља привилегију песника којом му бива дато, ако не сазнање оностраног, а онда његово наслућивање: Милогласан је негде на звезди спас,/ што болни певач промуцах овде доле. (Госпи) Поезија не само да има сазнајну функцију, већ је и начин самоостварења у речи: Тихо и тише,/ умин из рана/ оваплоти ме у реч. (Мировање дрвећа) На овај начин Настасијевић ствара паралелу између смрти и стваралаштва, јер и једна и друга појава у односу на живот доносе виши степен постојања.

Следећи циклус збирке Пет лирских кругова – Глухоте – доноси више композицијских и формалних новина у односу на претходне циклусе. Прво што се примећује је неименовање песама. Оне су једноставно нумерисане, али веза између десет песама овог циклуса је много јача него у другим циклусима. Наиме, Настасијевић примењује поступак повезивања песама понаљањем стихова једне песме у оној која јој следи или употребом истих или сличних, готово у виду формуле, стихова на почетку песама. Поред тога, овај циклус у односу на друге је херметичнији, стихови краћи, али богатији значењем. У њима као да је дошло до семантичке компресије, па овим стиховима Настасијевић „више наговештава, него што казује одређене садржаје, […]”. У том смислу, стихови предствљају потпуно оправдање наслова који сугерише одсуство звука. На тематском плану доминирају стари мотиви живота, смрти и стваралаштва. Рођење и смрт, од свакодневно схваћених контрастних мотива, код Настасијевића постају мотиви међусобне садржаности: рођење у себи носи клицу смрти, а сама смрт представља ново рођење. Поезија је као и у претходним циклусима веза са оностраним, покушај да се преведе неизречје ово у реч (II песма).

Тенденција стварања неразговетних стихова који у себе сажимају мноштво знчења наставља се и у следећем циклусу – Речи у камену, чији наслов симболично представља тај процес као окамењивање речи. Занимљива новина у овом циклусу реализује се на пољу тематике. Наиме, доминантно је присуство религијских мотива који се идејно надовезују на тематизовање живота, односно рођења и смрти као међусобно повезаних појава. Такав концепт оправдава библијско схватање Исусовог страдања, које је самим рођењем било предодређено и тиме оправдало сврху његовог постојања: Сина не распесте ви,/ распео се сам. (X песма)

На основу свега овога лако је закључити да је Настасијевићева збирка Пет лирских кругова творевина стабилне структуре, како на микро тако и на макроплану. По питању херметичности читава збирка се креће узлазном путањом, од песма из циклуса Јутарње, које у великој мери имају регуларну синтакси, ка песмам последњег циклуса Речи у камену, које доносе окамењене стихове попут речи магијских формула чије се значење само наслућује.

Циклуси Магновења и Одјеци су остали у рукопису и објављени су након пишчеве смрти у оквиру Целокупних дела. Иако вероватно нису прошле целовит пут ауторове редактуре, него су јавности постале доступне у облику у коме су затечене, песме ова два циклуса чине складну поетичку целину са песмама Пет лирских кругова. Упечатљива разлика у односу на претходне песме је у степену херметичности. Наиме, Магновења и Одјеци својој „напуштености” и „недовршености” дугују већу разговетност, односно нижи степен херметичности. Међутим, у погледу тематике предствљају логичан наставак претходних пет циклуса. Сви мотиви, проширени неколицином нових, који само продубљују доминантну тематику живота и смрти, присутни су и у Одјецима и Магновењима.

Мотивско проширење усмерено је пре свега на подручје религије. Иако је Исус кључна фигура песама религијске тематике, не може се говорити о чисто православној, па чак ни хришћанској интерпретацији света. Пре је реч о христијанизованом пантеизму, о међусобном прожимању човека, природе и Бога: И пупећ у свему моје семе,/ смртно радостан, и сам. (Поглед) Или: Блажен у теби да занемим./ И од нема мене/ стена да прозбори гори,/ гора цвећу. (Молитва) Реч је о бескрајном кружењу енергије од Бога, преко човека ка природи. У тим песмама лирски субјект заузима необичан положај општеприсутности у свему, иако увек осамљен. Као што је у Пет лирских кругова наговештено, смрт у овим песмама добија оправдање позитивних конотација. За разлику од хришћанског учења о смрти као уласку у нови живот бескрајне казне или бескрајне награде на основу земаљских заслуга, код Настасијевића смрт доноси сазнање и комплетирање бића. Док животом влада рушилачка, смрт постаје конститутивна и стваралачка енергија: Злодух злу, доброти верни роб;/ рођају жртва, жетви клас;/ печали, – себи, гроб и спас. (Епитаф) Осећај негативне енергије живота управо је потврда постојања: Пече та рана./ Њоме, и само њоме,/ све дубље жив. (Награда) У таквом контексту схватања живота и смрти своје место је пронашло и стваралаштво као вечита тежња да се живот превазиђе, да се наслути онострано, које смрт открива: […] мрем неизречјем/ у реч. (Струна) Апсурдност потребе да се низрециво искаже ублажава и бар на тренутке вербализацију чини могућом, како Настасијевић каже, немушти језик душе: Али то, спонтано певати, тај немушти језик душе, остаје као тешко прекидљива веза током свих поколења. Тај немушти језик душе није ништа друго него матерња мелодија, унутрашње, природно својство језика, његова типична музика коју треба искористити, јер је способна да дотакне неизрециво.

И ту се круг о Настасијевићевој поезији затвара: преко природе, рођења, живота, смрти и Бога дошло се до стваралаштва које у себи обједињује све: у потпуности елементе нижег реда, доступне чулима, а искуству недоступне стваралаштво садржи као слутње и скромне, али вредне дарове вечитог стремљења несазнатљивом.

Аутор: Александра Бојовић

Извор: avantartmagazin.com