Валтровића памтимо као управника Народног музеја, оснивача Српског археолошког друштва, покретача првог стручног часописа Старинар, али и као креатора ефемерног спектакла који је пратио крунисање Краља Петра Петрог.
Многе велике архитекте су, по неком неписаном правилу, свестране личности. У већини случајева, поред архитектонског пројектовања, инспирацију проналазе у цртању, сликању, али и музици, то јест, свирању неког инструмента. То нам говори да у многим уметничким пољима траже или испољавају хармоничност, подједнако искрено као и у својој примарној дисциплини. Међутим, ретки су примери када се неки архитекта посвети историји, односно, проучавању прошлости, а када се то и деси, они постају историчари архитектуре, а у неком случају и археолози. Овај професионални заокрет остварио је један од заслужнијих архитеката, али и археолога и историчара у српској историји – Михаило Валтровић.
Валтровић у Београду завршава природњачки одсек Лицеја, а затим ради у Главној управи грађевина (данашње Министарство грађевине). Након краће службе, с државном стипендијом одлази на школовање на архитектонски факултет у Карлсруеу. Након завршетка школовања, 1866. године враћа се у Кнежевину Србију, где постаје професор у реалци (гимназији), а од 1875. године постаје професор Велике школе. Свој пуни замах доживљава 1881. године, када добија катедру археологије.
Својим археолошко-архитектонско-ликовним делом, Валтровић и Милутиновић утрли су пут развоју неовизантијског стила.
У то време започиње плодоносан истраживачки рад с колегом архитектом Драгутином Милутиновићем (син Симе Милутиновића Сарајлије, аутор старе зграде Железничке станице у Београду). Обојца су били школовани као архитекте-инжењери, али и с одличним историјским предзнањем, па им је истраживање старих српских средњовековних манастира био веома инспиративан посао. До њихових истраживања, информације и знања о византијском стилу, али домаћим средњовековним стиловима, долазили су посредно, преко архитекте проф. Теофила Ханзена, који је пак византијску архитектуру највише проучавао у њеним утицајима у Италији. Ово је био веома посредан пут истраживања, па су и Ханзенови ученици, међу којима и неколико српских архитеката, имали половична знања и резултате.
Одласком Валтровића и Милутиновића на тек ослобођене територије Кнежевине, то јест, Краљевине Србије, али и оне области које су још увек биле под Османским царством, настаје велика серија цртежа и скица архитектуре и фрескосликарства многих српских средњовековних цркава и манастира. По први пут су сликари и архитекте могли да виде како заправо изгледа рашки стил, византијски слог у градњи, или моравска декорација, а понајвише како су изгледали или били одевени наши средњовековни владари. Својим археолошко-архитектонско-ликовним делом, Валтровић и Милутиновић утрли су пут развоју неовизантијског стила, односно националног покрета у архитектури и другим гранама иковне и примењене уметности крајем 19. и почетком 20. века.
Доласком на место професора и добијањем катедре за археологију, Валтровић постаје и чувар (управник) Народног музеја (1881-1895), али и оснивач Српског археолошког друштва (1883), као и покретач првог стручног, сада већ научног часописа Старинар (1884).
Крунисање краља Петра Првог; фото: Википедија
Михаило Валтровић осмислио је ефемерни спектакл, који је 1904. године пратио крунисање Краља Петра Првог.
Као велики познавалац националне историје и визуелног идентитета, осмислио је ефемерни спектакл, који је 1904. године пратио крунисање Краља Петра Првог. Наиме, поворка која је претходила краљевом доласку, састојала се из три сегмента – пешака и коњаника опремљених средњовековном одећом, оклопима и оружјем, затим војницима-устаницима Првог српског устанка (тада је прослављана стогодишњица овог датума), који је предводио његов деда вожд Карађорђе и на крају пешака и коњаника гардиста у униформи тадашње војске Краљевине Србије. Овакав догађај до тада, али ни неколико деценија касније, није забележен у српској историји.
Креатор круне и ордења
Као великог познаваоца историје, уметности и хералдике, краљ Петар му је поверио председништво над Главним одбором, који је дизајнирао српске владарске инсигније – круну, жезло, јабуку и опасач. Нешто раније, Валтровић је на петстогодишњицу Косовске битке (1889) дизајнирао највише спрско одликовање, Орден Светог кнеза Лазара. Овај орден су, поред краља Александра Обреновића, носили сви Карађорђевићи, све до 1945. године, када се сваком од три примерка губи траг. Њихова вредност је непроцењива, па се сматра да су тих година украдени од стране немачког окупатора и да се до данашњих дана илегално налазе у нечијој приватној колекцији.
Као потврду његовог образовања, залагања и резултата на пољу науке, истраживања и промовисања националних културних вредности, Валтровић постаје слободнозидарски члан, а под заштитом Великог Оријента Италије, 1883. године оснива слободнозидарску ложу „Слога, рад и постојанство“, када постаје и њен први старешина.
Аутор: Марко Стојановић
Извор: https://www.gradnja.rs/mihailo-valtrovic-svestrani-arhitekta-i-cuvar-kulturnog-nasledja/?fbclid=IwAR196MZndr5co-luofljUrV4EZrGKYDqPLGbyyIGK3nb3fyECLsXHuOAPrA